OBAVEZUJU SE tužilje da tuženom solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 66.000,00 dinara u roku od osam dana od dana prijema otpravka presude.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tužilja za naknadu revizijskih troškova.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3521/21 od 29.12.2021. godine, prvim stavom izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2295/20 od 04.10.2021. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilja i obavezan tuženi da im obaveže tuženi da im za period od 01.04.2018. godine do 30.09.2020. godine, isplati, i to tužilji AA, na ime naknade troškova za ishranu u toku rada iznos od 90.253,75 dinara, sa zateznom kamatom od 19.06.2021. godine do isplate i iznos od 16.990,44 dinara na ime zatezne kamate obračunate od dospelosti do 18.06.2021. godine, kao i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora iznos od 68.252,78 dinara, sa zateznom kamatom od 19.06.2021. godine do isplate i iznos od 12.331,01 dinara na ime zatezne kamate obračunate od dospelosti do 18.06.2021. godine, tužilji BB, na ime naknade troškova za ishranu u toku rada iznos od 94.635,00 dinara sa zateznom kamatom od 19.06.2021. godine do isplate i iznos od 17.584,42 dinara na ime zatezne kamate obračunate od dospelosti do 18.06.2021. godine, kao i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora iznos od 68.252,78 dinara, sa zateznom kamatom od 19.06.2021. godine do isplate i iznos od 12.331,01 dinara na ime zatezne kamate obračunate od dospelosti do 18.06.2021. godine i tužilji VV, na ime naknade troškova za ishranu u toku rada iznos od 69.399,00 dinara sa zateznom kamatom od 19.06.2021. godine do isplate i iznos od 14.749,18 dinara na ime zatezne kamate obračunate od dospelosti do 18.06.2021. godine, kao i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora iznos od 68.252,78 dinara, sa zateznom kamatom od 19.06.2021. godine do isplate i iznos od 12.331,01 dinara na ime zatezne kamate obračunate od dospelosti do 18.06.2021. godine i troškove parničnog postupka u iznosu od 132.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate i tužilje oslobođene od plaćanja troškova sudskih taksi. Drugim stavom izreke, odbijen je zahtev tužilja za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o istoj odlučuje kao o posebnoj, primenom odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilje su podnele odgovor na reviziju.

Prema odredbi člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe, Vrhovni kasacioni sud je imajući u vidu različitu sudsku praksu apelacionih sudova u istoj činjeničnopravnoj situaciji dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilje su u spornom periodu od 01.11.2017. godine do 01.04.2018. godine bile u radnom odnosu kod tuženog na poslovima servirki, i to tužilja AA sa koeficijentom za obračun plate 6,7, tužilja BB 7,34, a tužilja VV 7,75. U navedenom periodu tuženi je obračunavao i isplaćivao platu tužiljama tako što je osnovicu koju je objavila Vlada Republike Srbije množio sa koeficijentom radnog mesta za svaku od tužilja, a koji se metod obračuna plate primenjuje za zaposlene od početka primene Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, odnosno od 2001. godine. Nakon ovakvog obračuna, tuženi je tužiljama obračunate plate upoređivao sa minimalnom zaradom i po potrebi popunjavao do iznosa minimalne zarade. Na obračunskim listama plata za tužilje nisu iskazivani naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora kao posebne stavke. Prema nalazu sudskog veštaka ekonomsko – finansijske struke, utvrđene su neisplaćene naknade za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora tužiljama za period od 01.04.2018. godine do 30.09.2020. godine u iznosima bliže navedenim u datom nalazu. Obračun predmetnih naknada izvršen je na osnovu najpovoljnijeg kriterijuma za tuženog u uporednim važećim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji, između ostalog Posebnom kolektivnom ugovoru za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije, u kojem je propisana naknada troškova za ishranu u toku rada od 250,00 dinara bruto na dnevnom nivou, a naknada troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora u visini od 1/12 minimalne zarade u Republici Srbiji na mesečnom nivou.

Imajući u vidu navedeno, nižestepeni sudovi nalaze da tužiljama u spornom periodu nisu isplaćivane naknade na ime troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, s obzirom na to da kada se koeficijent tužilja pomnoži sa cenom rada, plata nije odgovarala visini minimalne zarade, na osnovu čega su izveli zaključak da u koeficijentu za obračun plate tužiljama, nisu bile sadržane predmetne naknade i iz ovih razloga su usvojili tužbene zahteve u navedenim iznosima, shodno odredbi člana 1. do 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama i člana 111. i 112. Zakona o radu. Osim toga, tuženi je prilikom obračuna zarada primenjivao posebne propise koji se odnose na tuženog, pri čemu je propustio da primeni imperativne norme opšteg radno – pravnog režima na štetu tužilja, a tuženi nije dokazao da je vršio obračun i isplatu po tom osnovu jer se iz obračunskih lista ne može zaključiti koji deo koeficijenta tačno predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, revizijom se osnovano ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 2. stav 2. Zakona o radu, propisano je da se njegove odredbe primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno. S obzirom da je tuženi javna služba, to se po oceni Vrhovnog kasacionog suda na zarade i druga primanja zaposlenih kod tuženog primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01, sa novelama).

Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01 ... 21/16 i dr.) odredbom člana 1., između ostalog propisano je da se ovim zakonom uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koji se finansiraju iz budžeta Republike, Autonomne pokrajne i jedinice lokalne samouprave, a članom 4. stav 2. navedenog zakona, propisano je da koeficijent za obračun plate sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Posebni kolektivni ugovori za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave iz 2015. godine, 2019. godine i 2020. godine, koji su bili u primeni u spornom periodu nisu predviđali, niti propisivali pravo zaposlenih na naknadu navedenih troškova.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, a u kontekstu navedenih odredbi, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je tužiljama iznos naknada za ishranu u toku rada i regresa sadržan u koeficijentima prema kojima su tužiljama isplaćivane plate, u skladu sa članom 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, zbog čega nemaju pravo na naknade koje potražuju postavljenim tužbenim zahtevom, obračunatom prema parametrima najpovoljnijih kriterijuma u uporednim važećim kolektivnim ugovorima u RS (delatnost putne privrede, za javna komunalna i druga javna preduzeća).

Takođe, imajući u vidu da nije ugovoreno pravo zaposlenih na isplatu naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, proizlazi da kada su u pitanju navedene naknade u ovoj ustanovi na zaposlene se primenjuju odredbe Zakona o platama u državnim organima i javnim službama. Ovim zakonom je propisano da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, kao i da sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Takođe, iako se iz koeficijenta osnovne plate za tužilje u isplatnim listama ne vidi koji procenat ili nominalni iznos predstavljaju navedene naknade, sama ta činjenica ne stvara osnov za njihovu isplatu na način kako su to utvrdili nižestepeni sudovi, niti podrazumeva da deo koeficijenta tužilja pouzdano ne sadrži predmetne troškove. Kod ovako utvrđene činjenične i pravne situacije, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tužilje nemaju pravo na tražene naknade, jer im je tuženi platu obračunavao i isplaćivao u skladu sa utvrđenim koeficijentima, zbog čega su presude preinačene, a tužbeni zahtevi tužilja odbijeni.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Kako je tuženi uspeo u postupku po reviziji, na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2., 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, tuženom je dosuđena naknada troškova postupka, potrebnih i opredeljeno traženih po vrsti i visini, i to za sastav odgovora na tužbu 9.000,00 dinara, zastupanje na dva održana ročišta po 10.500,00 dinara, sastav žalbe i revizije po 18.000,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12 ... 37/21), ukupno 66.000,00 dinara.

Tužiljama ne pripada naknada troškova postupka jer su spor izgubile, pa je zahtev tužilja za naknadu troškova revizijskog postupka za sastav odgovora na reviziju odbijen kao neosnovan.

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. ZPP odlučeno je kao u stavu trećem i četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić