Predmet tužbenog zahteva je isplata ugovorne kazne zbog neispunjenja ugovornih obaveza, u iznosu od 1.400.000 evra sa zateznom kamatom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kom su zasnovane nižestepene presude, pravni prethodnik tužioca, Agencija za privatizaciju, i pravni prethodnik tuženih, sada pok.VV, su dana 20.07.2004. godine zaključili Ugovor o prodaji društvenog kapitala DP „Fabrika ulja“ iz Kruševca putem javnog tendera. Predmet prodaje je 70% društvenog kapitala subjekta privatizacije za kupoprodajnu cenu od 30.000,00 eura. Ugovorom je, između ostalih, predviđena i obaveza pravnog prethodnika tuženih da investira u subjekt privatizacije u skladu sa investicionim programom u ukupnom iznosu investicione obaveze, a investicijama se u skladu sa programom smatraju samo ulozi kojima se povećava osnovni kapital subjekta privatizacije, a investiranje se može delimično izvršiti i u vidu kredita datog od strane kupca ili njegovog matičnog odnosno nekog od njegovih zavisnih preduzeća (čl. 8.1.1. ugovora), dok neispunjenje preuzetih obaveza povlači mogućnost naplate ugovorne kazne u iznosima procentualno utvrđenim za neispunjenje ili povredu pojedinačno navedenih ugovornih obaveza (čl. 8.4. ugovora), s tim da će se u slučaju delimičnog izvršenja obaveza predviđeni iznos ugovorne kazne umanjiti srazmerno neispunjenim obavezama. Dana 07.11.2008. godine zaključen je Ugovor o izmenama i dopunama Ugovora o prodaji društvenog kapitala kojim su predviđene izmene investiocionog programa tako što su predviđene obaveze pravnog prethodnika tuženih da u četvrtoj godini izgradi fabriku za proizvodnju rafinisanih biljnih ulja i metil estra biljnih ulja kapaciteta 30.000 tona godišnje, sve u ukupnom iznosu od 1.400.000,00 eura. Pravni prethodnik tužioca je dana 26.08.2011. godine dopisom obavestio kupca da je potrebno da u roku od 60 dana pod pretnjom naplate ugovorne kazne dostavi dokaze da je pribavljena upotrebna dozvola za rad „Fabrike biodizela“ koja je predmet izvršenja investicione obaveze za četvrtu godinu važenja ugovora. U obaveštenju o raskidu zbog neispunjenja ugovora o prodaji društvenog kapitala od 22.11.2011. godine pravni prethodnik tužioca je konstatovao da je pravi prethodnik tuženih preuzeo obavezu investiranja u izgradnju fabrike za proizvodnju rafinisanih biljnih ulja kapaciteta 30.000 tona u iznosu od 1.400.000,00 evra i da je kontrolom utvrđeno da nije izvršio navedenu obavezu ni u naknadno ostavljenom roku, te je doneo odluku da se navedeni ugovor smatra raskinutim zbog neispunjenja i da se pokrene postupak naplate ugovorne kazne. Pravni prethodnik tužioca je doneo odluku da se Ugovor ima smatrati raskinutim zbog neispunjenja u skladu sa članom 41a stav 1. tačka 2. Zakona o privatizaciji i pozvao je pravnog prethodnika da plati ugovornu kaznu u ukupnom iznosu predviđenom članom 8.4.1 Ugovora o prodaji društvenog kapitala DP „Fabrika ulja“ Kruševac. Obavešten je pravni prethodnik tuženih o raskidu ugovora o prodaji društvenog kapitala od strane Agencije za privatizaciju 26.12.2011. godine, a kao razlog je navedeno neizvršenje obaveza kupca iz člana 8.1 i 8.3 Ugovora. Navodi tužioca u postupku tiču se činjenice da pravni prethodnik tuženih nije dostavio upotrebnu dozvolu za rad Fabrike biodizela, kao osnova za raskid ugovora i zahteva za plaćanje ugovorne kazne. Prvostepeni sud je zaključio da je ugovorom definisana obaveza kupca kapitala da investira u subjekt privatizacije 1.400.000,00 evra i to za ulaganje u Fabriku biodizela kapaciteta 30.000,00 tona godišnje, a da nije ugovorena obaveza da obezbedi upotrebu dozvolu za rad Fabrike biodizela, niti se do tog zaključka može doći tumačenjem ugovornih odredaba koje se odnose na kupčeve obaveze. Iako se iz Izveštaja o izvršavanju obaveza iz ugovora od 08.04.2011. godine i dopisa pravnog prethodnika tuženih od 21.12.2011. godine zaključuje da je pravni prethodnik tuženih preduzimao radnje radi pribavljanja upotrebne dozvole za Fabriku biodizela, i uputio zahtev pravnom prethodniku tužioca da ga oslobodi obaveze dostavljanja dokaza da je pribavio dozvolu, te je Agencija i ostavila dodatni rok da pribavi dozvolu, nije ugovorena obaveza plaćanja ugovorne kazne zbog nedostavljanja upotrebne dozvole. Tokom postupka je iz dopune mišljenja revizora AD Plima od 08.11.2010. godine utvrđeno da je kupac društvenog kapitala izvršio obavezu investicionog ulaganja za četvrtu i petu godinu investiranja, te da prema projektovanom kapacitetu fabrika za proizvodnju biodizela i nova presaona za proizvodnju jestivog ulja mogu proizvoditi količine utvrđene Ugovorom o prodaji društvenog kapitala i da je kupac predao potrebnu dokumentaciju nadležnom Ministarstvu radi dobijanja potrebnih dozvola, a da do izdavanja izveštaja dozvole nisu dobijene. Iz izveštaja o izvršavanju obaveza iz Ugovora o prodaji društvenog kapitala DP „Fabrika ulja" Kruševac od 08.04.2011. godine utvrđeno je da je kupac dana 28.06.2010. godine dostavio izveštaj revizora Srbo Audit DOO Beograd u kome je navedeno da je fabrika biodizela puštena u probnu proizvodnju, odnosno da je do momenta izdavanja izveštaja proizvedeno 9.976 kg biodizela, te da je dana 01.11.2010. godine dostavljena dopuna izveštaja revizora o ispunjenosti uslova za četvrtu i petu godinu izveštavanja, da je revizor potvrdio da je investiciona obaveza za četvrtu i petu godinu izvršena puštanjem u redovnu proizvodnju fabrike biodizela uz dokazivanje postignutog kapaciteta proizvodnje i dostavljanja odgovarajućih dozvola za rad uz plaćanje obaveze u celosti dobavljaču. Na osnovu navedenog izveštaja Agencija za privatizaciju je donela odluku da se vrate bankarske garancije izdate za dobro izvršenje posla.

Na temelju tako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi su zaključili da je pravni prethodnik tuženih u svemu izvršio svoju ugovornu obavezu investiranja u subjekt privatizacije, u ugovorom utvrđenom iznosu, kojim razlozima se pravni prethodnik tužioca i rukovodio u donošenju odluke da se garancija za dobro izvršenje posla vrati banci garantu, te da nijednom odredbom ugovora nije utvrđena obaveza kupca kapitala da pribavljenom upotrebnom dozvolom za rad predmeta investiranja dokazuje da je izvršio svoju ugovornu obavezu investiranja, niti je nedostavljanje takvih dokaza sankcionisano ugovornom kaznom. Posebno ovaj sud ukazuje da prema postojećoj zakonskoj regulativi kupac društvenog kapitala subjekta privatizacije ne može u formalno pravnom smislu ni biti investitor proizvodnog pogona u subjektu privatizacije, pa u takvoj situaciji ne može biti ni obveznik pribavljanja upotrebne dozvole za rad izgrađenog pogona Fabrike biodizela, čak i da je ugovorom bila stipulisana takva obaveza kupca kapitala, a činjenica je da nije.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilna je pobijana odluka drugsotepenog suda, uz obrazloženje koje prihvata i revizijski sud, čija pravilnost revizijskim navodima nije dovede u sumnju.

Neosnovani su revizijski navodi da je pobijanom odlukom pogrešno primenjeno materijalno pravo, i to odredba člana 99. Zakona o obligacionim odnosima.

Naime, prema odredbi člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, poverilac u obaveznom odnosu je ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi. Odredbom čl.270 st.1 istog Zakona propisano je da poverilac i dužnik mogu ugovoriti da će dužnik platiti poveriocu određeni novčani iznos ili pribaviti neku drugu materijalnu korist ako ne ispuni svoju obavezu ili ako zadocni sa njenim ispunjenjem (ugovorna kazna). Dakle, ugovorna kazna pretpostavlja postojanje ugovorne obaveze, odnosno glavne obaveze čija povreda pretpostavlja uslov za njenu isplatu. U konkretnom slučaju, pravni prethodnici parničnih stanaka su bili u ugovornom odnosu, na osnovu koga je obaveza pravnog prethodnika tuženih, kao kupca kapitala, u četvrtoj godini bila da izgradi fabriku za proizvodnju rafinisanih biljnih ulja i metil estra biljnih ulja kapaciteta 30.000 tona godišnje, sve u ukupnom iznosu od 1.400.000,00 eura, te je iz izvedenih dokaza tokom postupka nesumnjivo utvrđeno da je kupac kapitala svoju investicionu obavezu izvršio i to ne sredstvima koja su u celosti isplaćena iz ugovora o kreditu (ugovor o kreditu shodno nalazu veštaka se odnosi na iznos od 1.200.000,00 evra). Stoga, kako ugovorom o prodaji društvenog kapitala DP „Fabrika ulja“ iz Kruševca i izmenama i dopunama ugovora, među obavezama koje je kupac bio dužan da izvrši, nisu bile ugovorene i obaveze pribavljanja upotrebne dozvola za rad Fabrike biodizela niti dostavljanja revizorskog izveštaja za dokaz da je dozvola pribavljena, to je potraživanje tužioca na ime ugovorne kazne zbog neispunjenja obaveza koje nisu ugovorene pravilno ocenjeno kao neosnovano.

Po nalaženju revizijskog suda sporazum o ugovornoj kazni i prava koja proizilaze iz navedenog sporazuma se ne mogu tumačiti na način na koji to ukazuje revident, pozivajući se na zajedničku nameru ugovarača i cilj ugovora o prodaji društvenog kapitala subjekta privatizacije koji se ostvaruje tek u momentu kada se predmet investiranja stavi u funkciju obavljanja delatnosti subjekta privatizacije kao privrednog subjekta. Kupac kapitala je svoju investicionu obavezu, za čije neispunjenje je predviđena predmetna ugovorna kazna, prema utvrđenom činjeničnom stanju izvršio. Predmetna fabrika je puštena u probnu proizvodnju, izvršena je i provera kapaciteta linije za proizvodnju, te je utvrđeno da je moguće proizvoditi ugovorene količine, a doneta je i odluka da se vrate bankarske garancije izdate za dobro izvršenje posla. Stoga se ne može govoriti o neispunjenju ugovornih obaveza, čije je preuzimanje predstavljalo stvarnu volju ugovornih strana, niti se tuženi mogu obavezati na isplatu ugovorne kazne za neizvršavanje obaveza koje nisu bile predmet ugovora.

Ocenom preostalih revizijskih navoda tužioca proizlazi da isti ponavlja navode iznete u žalbi, na koje je obrazloženo odgovoreno u drugostepenoj odluci i koje razloge Vrhovni kasacioni sud u bitnom prihvata.

Prema tome, kako ne stoje za osnovane razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić