Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke su blagovremeno izjavile reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv drugostepene presude u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu i o reviziji tužene izjavljenoj protiv drugostepene presude u preinačavajućem delu, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca dozvoljena primenom člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku -ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11 ... 18/20), a da je revizija tužene u ovom delu dozvoljena primenom člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, pa je na osnovu člana 408. ZPP, našao da revizije tužioca i tužene u ovom delu nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Okružnog suda u Subotici K 65/08 od 30.03.2009. godine, tužilac (rođen ... godine), potvrđenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 3/10 od 09.03.2010. godine, oglašen je krivim da je izvršio tri krivična dela (jedno krivično delo razbojništvo iz člana 206. stav 3. KZ i dva krivična dela teške krađe iz člana 204. stav 1. KZ) i osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 8 godina i 6 meseci. Obe presude su ukinute presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz 1471/18 od 29.01.2019. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Presudom Višeg suda u Subotici K 22/19 od 04.06.2019. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 670/19 od 24.09.2019. godine, tužilac je oslobođen od optužbe za krivično delo razbojništva, dok je odbijena optužba za dva krivična dela teške krađe. Tužilac je bio lišen slobode ukupno 2283 dana (6 godina i 3 meseca), od čega se u pritvoru nalazio od 11.06.2008. godine do 09.03.2010. godine (koji nije nije skrivio svojim subjektivnim radnjama, skrivanjem i bekstvom), a potom na izdržavanju kazne zatvora od 09.03.2010. godine do 11.09.2014. godine (kada je pušten na slobodu). Tužilac se 2019.godine obratio tuženoj sa zahtevom za naknadu nematerijalne štete, ali tužena nije odgovorila. Veštačenjem preko sudskog veštaka medicinske struke – neuropsihijatra utvrđeno je da je tužilac sve vreme trajanja lišenja slobode trpeo duševne bolove (prva tri dana jakog intenziteta, naredne tri nedelje srednjeg intenziteta, potom u granicama lakog i srednjeg intenziteta, da bi po saznanju za dužinu kazne po osuđujućoj presudi i da je ona potvrđena, jakog intenziteta tokom nedelju dana, a zatim narednih mesec dana do granice srednjeg i slabog intenziteta). Ovi duševni bolovi su se sastojali od mešavine negativnih afekata, niza neprijatnih osećanja nelagodnosti usled više činilaca (boravak tužioca u zatvorskoj ustanovi, ponašanje stražara i drugih pritvorenika prema njemu, zabrinutost zbog toka krivičnog postupka, napuštanje od strane vanbračne supruge, udaljavanje rodbine od njega, oskudan jelovnik, ograničene mogućnosti održavanja lične higijene i drugo). Kod tužioca se sagledava slika stresogenog stanja sa prolongiranom aksiozno depresivnom simptomatologijom.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je primenom člana 584. stav 1. tačke 1. – 4. i stav 2.,člana 585. i člana 589. Zakonika o krivičnom postupku zaključio da tužiocu pripada pravo na naknadu nematerijalne štete koju je pretrpeo zbog toga što je bio neosnovano lišen slobode i boravio u pritvoru i obavezao tuženu da naknadi tužiocu štetu na osnovu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) kojom je propisano pravo na naknadu štete zbog povrede časti, ugleda i slobode i prava ličnosti, čiji uzrok je neosnovano lišenje slobode (u ovom slučaju u ukupnom trajanju od 2283 dana), pa je delimično usvojio tužbeni zahtev nalazeći da tužiocu pripada jedinstvena pravična naknada u iznosu od 4.083.000,00 dinara sa zateznom kamatom od presuđenja do isplate, a preko tog iznosa do ukupno traženog iznosa od 24.630.000,00 dinara sa kamatom tužbeni zahtev odbio.

Drugostepeni sud je, ocenjujući navode žalbi parničnih stranaka, prihvatio stanovište prvostepenog suda u pogledu osnova za naknadu štete. Međutim, smatrajući da pravičnu naknadu štete tužiocu predstavlja iznos od 6.000.000,00 dinara preinačio je prvostepenu presudu u odbijajućem delu i obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete, pored dosuđenog iznosa od 4.083.000,00 dinara, plati iznos od još 1.917.000,00 dinara (ukupno 6.000.000,00 dinara), dok je u preostalom pobijanom usvajajućem i odbijajućem delu potvrdio prvostepenu presudu smatrajući da se dosuđenim iznosom postiže adekvatno obeštećenje tužioca za pretrpljenu nematerijalnu štetu.

Na utvrđeno činjenično stanje pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su ocenili da su ispunjeni uslovi za odgovornost tužene, da je tužena u obavezi da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu koju je pretrpeo usled neosnovanog lišenja slobode, te da tužilac nije svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovao lišenje slobode shodno članu 560. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“ br 58/04 ... 72/09), važećeg u vreme kada je lišen slobode, i članu 584. stav 1. tačka 1. važećeg Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 35/19).

Naime, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac na osnovu člana 200. stav 1. ZOO ima pravo na naknadu štete za duševne bolove koje je trpeo u periodu od 2283 dana u kom je neosnovano bio lišen slobode, određivanjem pritvora zbog pokrenutog krivičnog postupka protiv njega i izdržavanja kazne zatvora, koji krivični postupak je okončan presudom kojom je oslobođen optužbe za krivično delo razbojništva i odbijena optužba za krivična dela teške krađe, i da osnov pasivne legitimacije tužene da tužiocu naknadi ovu štetu proizlazi iz člana 584. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku.

Visina naknade nematerijalne štete, na koju tužilac ima pravo primenom člana 584. stav 1. tačka 1. ZPP određena je pravilnom primenom člana 200. stav 1. ZOO. Prilikom odlučivanja o visini novčane naknade, vođeno je računa o svim okolnostima konkretnog slučaja, a naročito o cilju naknade kojom se oštećenom pruža zadovoljenje za duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti.

Izjavljenim revizijama po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda neosnovano se osporava pravilnost pobijane drugostepene presude.

Suprotno navodima iznetim u revizijama, prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koja pripada tužiocu pravilno su cenjene sve objektivne i subjektivne okolnosti konkretnog slučaja i to: dužina boravka u pritvoru (2283 dana), uslovi u kojima tužilac boravi u pritvoru, činjenica da je tužilac u vreme pritvaranja bio mlad čovek (rođen ... godine), njegovo porodično stanje (napustila ga je vanbračna supruga), vrsta i težina krivičnih dela koja su mu optužnicom stavljena na teret, da nije bilo izbegavanje tužioca da učestvovuje u krivičnom postupku, tako da su razlozi za određivanje pritvora tužiocu bili vezani za okolnosti izvršenja krivičnog dela, a ne za ponašanje tužioca u krivičnom postupku. Pravilnom primenom člana 232. ZPP i člana 200. ZOO, odmerena je i dosuđena jedinstvena naknada za ukupnu nematerijalnu štetu tužiocu za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti, s obzirom da se njegova trpljenja uzajamno uslovljavaju i prepliću, a posledice su povrede celovitosti ličnosti tužioca.

Vrhovni kasacioni sud prihvata stanovište drugostepenog suda. Pravilno je primenjeno materijalno pravo (član 200. stav 2. ZOO), što čini neosnovanim navode revizije tužioca (da je naknada prenisko odmerena) i revizije tužene (da je naknada previsoko odmerena). Dosuđenom naknadom ne može se uspostaviti stanje pre neosnovanog lišenja slobode, ali će se tužiocu omogućiti da pribavi ona zadovoljstva i materijalna dobra koja ne bi mogao pribaviti, radi potpunijeg uspostavljanja psihičkog i emotivnog stanja narušenog štetnim događajem. U tom smislu, dosuđena naknada srazmerna je dužini i jačini bolova, značaju i obimu povređenog dobra (godinama života, porodičnim prilikama), vremenu neosnovano provedenog u pritvoru i tokom izdržavanja kazne zatvora, u skladu je sa ciljem kome služi, kao odgovarajuća satisfakcija tužiocu za njegova trpljenja zbog neosnovanog lišenja slobode, ali ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Pri tome, ranije donete odluke u činjenično sličnim situacijama nemaju obavezujući karakter za postupanje sudova u drugim slučajevima, koji iako slični, predstavljaju zasebne događaje u kojima su različite okolnosti od uticaja na odmeravanje pravične novčane naknade (uključujući i raniju osuđivanost nekog lica, kao što je to bilo u ovom slučaju, koja je postojala u vreme donošenja osuđujuće krivične presude).

Pravilno je doneta odluka o troškovima parničnog postupka na osnovu članova 153. i 154. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavovima prvom i drugom izreke primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Odlučujući o reviziji tužene u delu kojim se pobija presuda drugostepenog suda u potvrđujućem delu, Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije u ovom delu na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, pa je utvrdio da revizija tužene nije dozvoljena. Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Imajući u vidu da vrednost pobijanog dela (iznos od 4.083.000,00 dinara), ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužene u ovom delu nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić