Blagovremenom revizijom tužilac pobija stav 2. pravnosnažne drugostepene presude, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Ukazuje da drugostepeni sud nije postupio po nalogu revizijskog suda, da nije otvorio raspravu radi ponovnog izvođenja već izvedenih dokaza pred prvostepenim sudom, radi drugačijeg, pravilnog utvrđenja spornih činjenica, odnosno da nije ponovo ocenio odlučne činjenice za presuđenje ovog spora, te da je zauzeo stav o tome da li je tužbeni zahtev za poništaj protokola podnet posle isteka prekluzivnog roka, suprotno stavovima koja su o tom pravnom pitanju izneli Privredni sud u Beogradu i Vrhovni kasacioni sud. Ukazuje da je Vrhovni kasacioni sud zauzeo stav o blagovremenosti tužiočevog zahteva za poništaj spornog Protokola, da je saglasno tome izdao naloge za postupanje u postupku pred drugostepenim sudom, te da je negirajući stav prvostepenog i Vrhovnog kasacionog suda Privredni apelacioni sud izbegao da se izjasni o prevarnim radnjama i uceni sa posledičnim neosnovanim bogaćenjem na strani tuženog. Predlaže da se pobijana presuda preinači tako što će se odbiti kao neosnovana žalba tuženog izjavljena protiv delimične presude Privrednog suda u Beogradu i potvrditi navedena presuda ili da se ukine i vrati drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

U odgovoru na reviziju tuženi osporava tačnost revizijskih navoda i osnovanost revizijskih razloga, pa predlaže da se revizija tužioca odbije kao neosnovana.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2 ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Neosnovani su revizijski navodi da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena povreda iz člana 374. stav 1. ZPP, zbog nepostupanja drugostepenog suda po nalogu iz rešenja Vrhovnog kasacionog suda Prev br.7/2018 od 26.12.2019. godine. Pobijanom presudom je odlučeno o žalbi tuženog izjavljenoj protiv delimične presude Privrednog suda u Beogradu kojom je odlučeno samo o delu tužbenog zahteva, o zahtevu za poništaj Protokola bliže označenog u izreci i o zahtevu za povraćaj plaćenog na osnovu istog Protokola. Za odlučivanje o tim zahtevima bitne činjenice su da li je zahtev za poništaj podnet pre isteka zakonom određenog roka, ako jeste, da li je postojala mana volje na strani tužioca na kojoj zasniva zahtev za poništaj, te da li je time otpao pravni osnov izvršenog plaćanja. Te činjenice je drugostepeni sud u ponovnom postupku ocenio, pa nema propusta koji bi bio od uticaja na zakonitost i pravilnost drugostepene odluke kojom su prihvaćeni argumenti Vrhovnog kasacionog suda iz rešenja Prev br.39/2014 od 11.12.2014. godine, donetog u istom ovom sporu. Vrhovni kasacioni sud je u toj odluci izneo stav da su zahtev za utvrđenje ništavosti Protokola i zahtev za poništaj istog, dva posebna zahteva, da su u ovoj parnici postavljeni u međusobnom odnosu primarnog i eventualnog zahteva, tako da se o zahtevu za poništaj moglo odlučivati upravo zato što je odbijen primarni tužbeni zahtev - zahtev za utvrđenje ništavosti. Ukazano je da se blagovremenost tužbe za poništaj podnete podneskom od 08.06.2011. godine, kada je prvi put istaknut takav zahtev, mora ceniti u odnosu na dan preinačenja radi utvrđenja da li je istaknut u zakonom propisanom roku ili nije.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u ugovornom odnosu po Komisionom ugovoru o uvozu sirove nafte. Ugovor je zaključen 14.08.2008. godine. Tužilac je po ugovoru bio komitent, a tuženi komisionar. Obavezao se da će u svoje ime, a za račun tužioca izvršiti uvoz sirove nafte tipa Rebco kojom tuženi raspolaže na osnovu Ugovora zaključenog sa ino-isporučiocem „AA“ iz ... Ugovorom nije precizno određen datum isporuke svakog pojedinačnog lota nafte, ali je ugovoreno da se isporučuje dva puta mesečno, od avgusta zaključno sa decembrom 2008. godine i to u količinama od 10.000 tona. Isporuka prvog lota u oktobru je bila predviđena za vreme od 10. do 15. oktobra, a isporuka drugog za period od 27. oktobra do 01.11.2008. godine. Utvrđeno je da je tuženi blagovremeno izvršavao obaveze sve do isporuke prvog oktobarskog lota nafte koji je trebalo isporučiti tužiocu 15.10.2008. godine. I tužiocu i tuženom je bila poznata činjenica da će se na Jadranskom naftovodu vršiti remont sa početkom od 26.09.2008. godine i da će trajati 25 dana, o čemu ih je obavestio Jadranski naftovod (JANAF) dopisom od 22.09.2008. godine. Tužilac se obavezao da tuženom plati cenu sirove nafte prema paritetu Daf Sotin, odnosno obavezao se da plati cenu prema obračunu jedinične cene robe: dinarske protivvrednosti svih deviznih troškova elemenata unutar ukupne cene robe (cena robe po paritetu DAF Sotin) koja će biti jednaka dinarskoj protivvrednosti proseka svih srednjih kotacija za Urals RCMB objavljenih u Platt s Crude Oil Marketwirw u mesecu koji obuhvata konkretan datum JANAF-ovog protokola o primljenim količinama iz Omišlja plus 4,08 USD/barelu obračunato po prodajnom kursu USD Narodne banke Srbije plus 0,15% na dan uplate dinarskih sredstava na tekući račun komisionara za svaku pojedinačnu uplatu. Ugovoreni su i ostali troškovi. Ugovoreno je da komisionar predaje robu komitentu na paritetu DDP Pančevo, a članom 6. su ugovorena sredstva obezbeđenja. Članom 10. Ugovora je propisano da su ugovorne strane saglasne da ugovor važi do momenta okončanja svih operativnih radnji koje prate ovaj pravni posao do potpunog izvršenja ugovorom preuzetih obaveza.

Prvostepeni sud je zaključio da je tuženi prihvatanjem isporuka nafte u Omišlju u periodu od 27.09.2008. do 29.09.2008. godine u vreme kada je naftovod bio u remontu postupao nesavesno kao komisionar, jer se obavezao na plaćanje cene koja predstavlja prosek septembarske kotacije s obzirom da je nafta do terminala u Omišlju isporučena 30.09.2008. godine u količini od 21.900 metričkih tona od čega 10.000 tona za tuženog i 11.900 tona za tužioca. Isporuka je u Omišlju izvršena u vreme kada je nije bilo moguće transportovati kroz Hrvatsku i dopremiti je do Sotina i Rafinerije Pančevo na dalju preradu. Tuženi je delimično postupao u interesu tužioca kao svog komitenta kada je zaključenjem aneksa koji se odnosi na Ugovor broj CRU 08 067355 od 22.09.2008. godine, dana 29.10.2008. godine ugovorio obračun cene prema prosečnim oktobarskim kotacijama cene nafte, ali mu je bilo poznato iz sadržine dopisa JANAF-a da se isporuka ne može izvršiti u oktobru, već u periodu od 05.11. do 07.11.2008. godine.

Protokolom sa sastanka održanog 03.12.2008. godine u prostorijama tuženog, zaveden kod tuženog pod brojem 7293 od 04.12.2008. godine, tačkom 1. je konstatovano da komitent u potpunosti priznaje cenu nafte za lot od 11.900 MT (veza protokol iz Omišlja broj 45-08/B od 01.10.2008. godine i protokol iz Sotina br.142-08-NIS od 07.11.2008. godine), koju mu je komisionar fakturisao po obračunu komisionog uvoza broj SN 1908 od 10.11.2008. godine i računu SNP – 19a/08 od 10.11.2008. godine, dakle po oktobarskom kotacijskom proseku za URAL RCMB plus 4,17 USD/ BBL što čini 74,092 USD/BBL) plus troškovi od Sotina do Pančeva, uz dodavanje fiskalnih dažbina. Tačkom 2. je konstatovano da komitent neće isticati nikakve naknadne zahteve za promenu cene nafte koja mu je obračunata prema tački 1. jer za to ne postoji pravni osnov u ugovoru o komisionom uvozu broj 6610 od 30.10.2008. godine, tako da će komitent sva zaduženja po predmetnoj partiji nafte izmiriti prema obračunima citiranim u tački 1. U tački 3. konstatovano je da je komisionar saglasan da komitentu odloži plaćanje dospelih obaveza za pet dana u odnosu na redovnu dinamiku dospeća (kako je to naveo u dopisu 4073 od 28.11.2008. godine), dok će o eventualnim dodatnim odlaganjima doneti odluku nakon što bude imao saznanja o planiranim prilivima drugih dužnika za decembar 2008. godine.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio zahtev tužioca za poništaj Protokola od 04.12.2008. godine i za povraćaj plaćenog po poništenom Protokolu koji novčani iznos predstavlja razliku cene isporučene sirove nafte obračunate prema proseku objavljenih cena za oktobar i novembar 2008. godine. Prvostepeni sud smatra da je podneskom od 08.06.2011. godine, tužbeni zahtev samo preciziran tako što je kao eventualni zahtev podnet zahtev za poništaj spornog Protokola i da je time očuvan rok iz člana 117. ZOO, zbog čega tužba nije neblagovremeno podneta. S obzirom da je tužilac bio izložen pretnji i uceni zbog čega je bio ugrožen njegov poslovni interes, prvostepeni sud nalazi da su na strani tužioca postojale mane volje prilikom potpisivanja Protokola, te isti poništava i kao posledicu poništenja obavezuje tuženog na vraćanje onoga što je po osnovu rušljivog pravnog posla primio.

Drugostepeni sud ne prihvata stanovište prvostepenog suda. S obzirom da je Protokol potpisan 04.12.2008. godine, da je saradnja među strankama prestala u decembru 2008. godine, zaključuje da je tada prinuda na koju tužilac ukazuje svakako prestala. Kako je tužbeni zahtev za poništaj Protokola prvi put postavljen podneskom od 08.06.2011. godine podnetom u toku postupka pokrenutog tužbom od 09.06.2009. godine kojom je postavljen zahtev za utvrđenje ništavosti, drugostepeni sud nalazi da je prestalo pravo tužioca da zahteva poništenje rušljivog ugovora i da to proizlazi iz odredbe člana 117. ZOO, jer po ovoj odredbi pravo zahtevati poništenje rušljivog ugovora prestaje istekom roka od jedne godine od saznanja za razlog rušljivosti, odnosno od prestanka prinude. Drugostepeni sud obrazlaže da se ne radi preciziranju tužbenog zahteva, već o preinačenju, posebno imajući u vidu da je o tužbenom zahtevu postavljenom u tužbi za utvrđenje ništavosti Protokola pravnosnažno odlučeno tako što je presudom prvostepenog suda P br.3441/10 od 04.07.2011. godine zahtev za utvrđenje ništavosti odbijen, a presudom Privrednog apelacionog suda Pž br.7609/11 od 04.10.2012. godine je u tom delu žalba tužioca odbijena i prvostepena presuda potvrđena. Prema stanovištu drugostepenog suda, nakon pravnosnažnosti odluke o zahtevu za utvrđenje ništavosti, nema mesta raspravljanju o pravnoj prirodi zahteva iz tužbe, niti o izmenama ili ispravkama tužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti Protokola. Zato preinačava prvostepenu presudu i odbija tužbeni zahtev za poništaj i vraćanje plaćenog po poništenom Protokolu.

Revident smatra da je pogrešno primenjeno materijalno pravo od strane drugostepenog suda i da je to posledica pogrešnog stava o prirodi tužbenog zahteva za poništaj Protokola 7293 od 04.12.2008. godine. Revident ističe da je tužilac u prvobitno postavljenom tužbenom zahtevu predložio da se utvrdi drastičan nedostatak Protokola, ništavost tog akta, a da je u nastavku postupka raščlanio navedeni zahtev u dva predloga, u osnovani zahtev - za utvrđenje ništavosti spornog Protokola i eventualni zahtev - za poništaj Protokola. Zato smatra da se ne može prihvatiti zaključak da je „preciziranjem i razdvajanjem prvobitno neprecizno sintetitički formulisanog zahteva“ u osnovni (utvrđenje ništavosti spornog Protokola) i eventualni zahtev (poništaj Protokola), tužilac na dan 08.06.2011. godine, prvi put istakao zahtev za poništaj predmetnog akta.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, ovi navodi revidenta nisu osnovani.

Pravilnost zaključka drugostepenog suda da je pravo tužioca da zahteva poništaj Protokola prestalo pre postavljanja zahteva za poništaj u ovoj parnici, proizlazi iz pravilnog tumačenja i pravilne primene procesnopravnih i materijalnopravnih odredbi. Procesnih odredbi o odlučivanju u granicama tužbenog zahteva, o preinačenju, o pravnosnažno presuđenoj stvari, o nepostojanju instituta „preciziranja“ tužbenog zahteva, o uređenju tužbe samo u situaciji kada ima nedostatke da bi se po njoj moglo postupati i odlučivati o tužbenom zahtevu. Materijalnopravnih odredbi o rokovima u kojima ugovorna strana u čijem interesu je ustanovljena rušljivost (ugovorna strana na čijoj strani postoji mana volje ako je to razlog rušljivosti) može zahtevati poništaj sa posledicama vraćanja ispunjenog, odnosno o posledicama propuštanja rokova prestankom prava.

Neosnovani su navodi revidenta da je zahtev u tužbi prvobitno bio „neprecizno sintetički formulisan“ i da je zato preciziran i razdvojen u osnovni i eventualni, odnosno da je raščlanjen u dva predloga.

Tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti istaknut u tužbi je bio jasan i određen u smislu člana 192.ZPP. Zahtevom je traženo utvrđenje ništavosti Protokola identifikovanog zavodnim brojem i datumom. Odlučujući u granicama postavljenog zahteva u smislu člana 3. stav 1. ZPP, o jasnom i određenom zahtevu prvostepeni sud je doneo presudu kojom je zahtev odbio. Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužioca, delimičnu presudu prvostepenog suda kojom je zahtev za utvrđenje ništavosti odbijen, potvrdio.

Neosnovani su navodi revidenta da podneskom od 08.06.2011. godine nije preinačena tužba, već da su otklonjene tehničke greške izostavljanjem dela reči u zahtevu. Pre podnošenja ovog podneska, predmet zahteva je bilo isključivo utvrđenje ništavosti Protokola. U činjeničnim navodima tužbe je istaknuto da je tužilac bio prinuđen da potpiše Protokol, kao i da je isti zaključen kršenjem ugovora od strane tuženog i kršenjem dobrih poslovnih običaja. Ističući da stranke ne raspolažu dovoljnim stručnim znanjem da ocene da li je posao obavljen u skladu sa dobrim poslovnim običajima kao razlogom ništavosti, tužilac je predlagao veštačenje na te okolnosti. Prvostepeni sud je odbio predlog za veštačenje, ali je na te okolnosti zatražio mišljenje Ministarstva rudarstva i energetike, kao i JP „Transnafta“ Pančevo. Istaknuti razlozi ništavosti ne utiču na urednost tužbe, već na osnovanost tužbenog zahteva, s tim da sud, odlučujući o ništavosti, nije vezan za razloge koje ističe tužilac. Protivrečno isticanje razloga rušljivosti i razloga ništavosti u tužbi sa zahtevom za utvrđenje ništavosti, ne sprečava sud da o jasnom i određenom tužbenom zahtevu odlučuje.

Neosnovani su i navodi o „raščlanjivanju“ zahteva iz tužbe u dva – osnovni i eventualni. Raščlaniti se može celina koja se sastoji iz delova. Zahtev za utvrđenje ništavosti ne sadrži u sebi deo koji se odnosi na poništaj. Kada bi tako bilo, onda bi sud po zahtevu za utvrđenje ništavosti mogao delimično usvojiti zahtev i doneti odluku o poništaju. Da to nije moguće upravo zato što zahtev za poništaj nije deo zahteva za utvrđenje ništavosti, već se radi o dva kvalitativno različita zahteva, izraženo je u brojnim sudskim odlukama, pa i odlukama Vrhovnog kasacionog suda. U odluci Prev 83/2015, Vrhovni kasacioni sud je prihvatio stanovište nižestepenih sudova da je pozivanje tužioca na zabludu i prevaru irelevantno budući da se zahteva utvrđenje ništavosti, a ne poništaj ugovora. U odluci Prev 413/07 Vrhovni sud Srbije je izneo stav da ako se izričito traži utvrđenje ništavosti ugovora, sud po takvoj tužbi postupa po pravilima koja važe za tužbu za utvrđenje; da se parnica kreće u okvirima dispozicije stranaka koja podrazumeva tužbu i tužbeni zahtev i da materijalnopravno ovlašćenje suda da pazi na postojanje razloga ništavosti proizlazi iz postojeće tužbe a za to je potrebno procesnopravno ovlašćenje. I u odluci Prev 211/2020 je izražen stav da se prilikom odlučivanja o zahtevu za poništaj ugovora sud kreće u granicama postavljenog tužbenog zahteva u skladu sa članom 3. stav 1. ZPP.

Kada bi bili tačni navodi revidenta da zahtev za poništaj predstavlja deo na koji se zahtev za utvrđenje ništavosti može raščlaniti, tada bi pravnosnažna odluka o „celini“ zahteva sadržala i pravnosnažnu odluku o njenim delovima. U konkretnom slučaju, to bi predstavljalo smetnju za odlučivanje, jer je pravnosnažno presuđeno o zahtevu za utvrđenje ništavosti. Međutim, smetnje za odlučivanje nije bilo jer su navodi revidenta neosnovani.

Ništavost i rušljivost ugovora su dva različita pravna instituta koja na poseban način uređuje Zakon o obligacionim odnosima. Među njima postoje bitne razlike. Postoje u pogledu razloga ništavosti i razloga rušljivosti, u pogledu lica koja su aktivno legitimisana da zahtevaju utvrđenje ništavosti ili poništaj rušljivog ugovora, kao i u pogledu rokova u kojima se sudskim putem može zahtevati zaštita. Utvrđenje ništavosti može zahtevati svaka ugovorna strana, pa i ona koja je kriva za zaključenje ništavog ugovora. Osim ugovornih strana, može zahtevati i svako zainteresovano lice, lice čija prava ili obaveze ili drugi pravni interes zavise od utvrđenja ništavosti. Pri tome, pravo na isticanje ništavosti se ne gasi, a sud nije vezan razlozima ništavosti koji se u tužbi navode. Poništaj rušljivog ugovora može tražiti samo ona ugovorna strana u čijem je interesu rušljivost ustanovljena. Pravo zahtevati poništenje rušljivog ugovora prestaje u rokovima propisanim članom 117. ZOO. Sud je vezan za razloge rušljivosti koje tužilac ističe.

Pravo na isticanje ništavosti i na poništaj rušljivog ugovora se ostvaruju tužbom kojom se pokreće parnični postupak. Tužba sa tužbenim zahtevom za utvrđenje ništavosti je tužba za utvrđenje iz člana 194. ZPP. Tužba sa tužbenim zahtevom za poništaj je preobražajna tužba na osnovu koje se presudom kojom je tužbeni zahtev usvojen, izriče pravna promena.

Imajući u vidu da se radi o dva potpuno različita tužbena zahteva, dve različite tužbe, jednoj utvrđujućoj i drugoj preobražajnoj, ne postoji mogućnost da zahtev za poništaj bude sadržan u zahtevu za utvrđenje ništavosti istog ugovora. Zato su neosnovani navodi revidenta da se može raščlaniti prvobitno postavljeni zahtev u tužbi u toku postupka u dva zahteva, jedan za utvrđenje ništavosti i drugi za poništaj istog Protokola.

Sledi da je pravilan stav drugostepenog suda da se rok iz člana 117.ZOO nije mogao računati u odnosu na dan podnošenja tužbe kojom nije tražen poništaj Protokola, već u odnosu na dan preinačenja tužbe podnošenjem podneska od 08.06.2011. godine kada je uz postojeći, zahtev za utvrđenje ništavosti, istaknut novi zahtev – zahtev za poništaj i to u odnosu primarnog i eventualnog zahteva čije je usvajanje tužilac predložio ako prethodni bude odbijen. Primarni zahtev je pravnosnažno odbijen i u nastavku postupka se odlučivalo o eventualnom tužbenom zahtevu. Pri tome, drugostepeni sud je pravilno ocenio da je protekao rok od godinu dana od saznanja za razlog rušljivosti odnosno prestanka prinude do dana isticanja ovog zahteva, pa je pravilnom primenom člana 117. ZOO, odbio zahtev za poništaj Protokola jer je tužiočevo pravo da zahteva poništaj prestalo i pravilno je odlučeno odbijanjem zahteva za vraćanje datog po Protokolu, s obzirom da isti nije poništen.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci ove presude.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić