.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 2845/2022
29.03.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Goran Stamenić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Policijska uprava u Smederevu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Požarevcu, radi naknade, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 321/22 od 03.03.2022. godine, u sednici održanoj 29.03.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 321/22 od 03.03.2022. godine, u stavu prvom izreke, tako što se ODBIJA žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Smederevu P1 98/20 od 28.06.2021. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1 98/20 od 09.12.2021. godine.
OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 44.780,00 dinara, u roku od 15 dana.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Smederevu P1 98/20 od 28.06.2021. godine, ispravljenom rešenjem istog suda P1 98/20 od 09.12.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je preostali nepresuđeni deo tužbenog zahteva tužioca i obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova prevoza za dolazak na posao i odlazak sa posla, za period od juna 2008. godine do maja 2011. godine, isplati pojedinačne opredeljene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, bliže određene ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 263.364,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se tužena obaveže da mu na dosuđene troškove postupka u iznosu od 263.364,00 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu od dana presuđenja do dana izvršnosti presude, odbijen je kao neosnovan.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 321/22 od 03.03.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom i drugom izreke i odbijen tužbeni zahatev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu na ime troškova prevoza za dolazak na posao i odlazak sa posla isplati za period od juna 2008. godine zaključno sa majem 2011. godine pojedinačno navedene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže označene u stavu prvom izreke i da se obaveže tužena da mu naknadi troškove postupka u iznosu od 328.164,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do konačne isplate, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka, dok je stavom trećim izreke odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na odredbe člana 403. i 404. ZPP.
S obzirom da je revizija tužioca dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 18/20), to nije bilo potrebe da se o istoj odlučuje primenom člana 404. ZPP.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene, na poslovima ... . Tužilac živi u ... u ulici ... broj .../... i radi u smenama. U spornom periodu (jun 2008. godine - maj 2011. godine) za dolazak i odlazak sa rada tužilac je pola meseca koristio sopstveno putničko vozilo, a drugu polovinu meseca koristio je taksi ili gradski prevoz, u zavisnosti od smene. Tužena tužiocu nije isplaćivala naknadu ovih troškova, a tužilac se nije pismenim putem obraćao nadležnom organu tužene sa zahtevom za priznavanje prava na naknadu troškova prevoza za odlazak i odlazak sa rada. Visina potraživanja je utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke, koji je obračun izvršio prema ceni mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca kao osnovan imajući u vidu da mu tužena nije isplatila troškove prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u utuženom periodu, na koje on ima pravo bez obzira da li je podnosio zahtev za naknadu tih troškova.
Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužene zaključio suprotno, odnosno da tužiocu za navedeni period ova naknada ne pripada, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca, sa obrazloženjem da se tužilac nije obraćao tuženoj sa zahtevom za isplatu po ovom osnovu.
Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je u pobijanoj presudi pogrešno primenjeno materijalno pravo.
Odredbom člana 118. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju.
Prema članu 169. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, br. 101/05...) na položaj, dužnosti, prava i odgovornosti zaposlenih u ministarstvu primenjuju se propisi o radnim odnosima u državnim organima, ako ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona nije drukčije određeno.
Članom 37. st. 1. i 2. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 101/05...), predviđeno je da državni službenik ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, te da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju uredbom Vlade.
Uredbom o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 98/07...) propisano je da se državnom službeniku i namešteniku naknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada (člana 2. stav 1. tačka 1.) u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju (član 3.).
Imajući u vidu navedene propise, a u kontekstu utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud smatra da tužilac ima pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u spornom periodu, pri čemu prethodno obraćanje tuženoj radi isplate ne predstavlja razlog za uskraćivanje naknade. Visina naknade koja pripada tužiocu na ime troškova prevoza utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka finansijske struke, a ona obuhvata troškove prevoza po osnovu mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju, za period od juna 2008. godine zaključno sa majem 2011. godine, u ukupnom iznosu od 68.400,00 dinara.
Znači, suprotno stavu izraženom u pobijanoj presudi, Zakon o platama državnih službenika i nameštenika i Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, propisuju obavezu poslodavca da zaposlenima naknadi troškove za dolazak na rad i odlazak sa rada i nije uslovljeno podnošenjem zahteva za isplatu tih troškova tuženoj.
Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.
Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, te je tužena obavezana da mu naknadi revizijske troškove u iznosu od 44.780,00 dinara, primenom člana 153, 154. i 165. stav 2. ZPP. Tužiocu su dosuđeni opredeljeni troškovi za sastav revizije 21.600,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12...37/21), uvećani za 20% PDV-a, kao i troškovi sudskih taksi na reviziju 9.272,00 dinara i odluku po reviziji 13.908,00 dinara, odmereno prema Zakonu o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 128/24...106/15).
Predsednik veća – sudija
Dragana Marinković,s.r.
Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Marina Antonić
