U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije tuženih ukazuje se na bitnu povredu propisanu odredbom člana 374. stav 2. tačka 12. istog Zakona, međutim ta bitna povreda nije razlog zbog kog revizija može da se izjavi, u smislu odredbe člana 407. stav 2 i 3. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, predmetni ugovor o poklonu zaključen je između sada pokojne DD, koja je bila majka tužioca i sada pokojnog ĐĐ, čiji su pravni sledbenici njegova supruga i ćerke, ovde tužene i za predmet ima dvoiposoban stan u ... površine 69m2. Tužilac je, 15.10.2001. godine, dao pisanu izjavu kojom je potvrdio da je u potpunosti upoznat sa sadržajem i tekstom predmetnog ugovora o poklonu i da se odriče bilo kakvog prava na pobijanje tog ugovora. Veštačenjem od strane sudskog veštaka neuropsihijatra utvrđeno je da poklonodavac, DD, u vreme sačinjavanja predmetnog ugovora o poklonu, nije bila sposobna da razume ugovor koji potpisuje niti je mogla da shvati značaj tog pravnog posla, imajući u vidu da je u to vreme bolovala od demencije što znači da je imala gubitak kognitivnih i voljnih sposobnosti koji se manifestuje oštećenjem pamćenja, inteligencije, gubitku ranijih znanja i nerazlikovanju bitnog od nebitnog, zbog čega je kod nje postojalo oštećenje sposobnosti formiranja i shvatanja apstraktnih pojmova. Prilikom postavljanja dijagnoze psihoorganskog sindroma 12.12.2000. godine, od strane neuropsihijatra, DD je dobila terapiju koja donekle utiče ali nikada ne omogućuje mozgu da se vrati u početno stanje.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca usvojili i utvrdili ništavost predmetnog ugovora o poklonu, u smislu odredbe člana 103. stav 1. u vezi člana 56. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da je poklonodavac, pokojna DD, u vreme kada je predmetni ugovor sačinjen imala oštećeno pamćenje, gubitak ranijih znanja i nerazlikovanje bitnog od nebitnog, zbog čega nije mogla da shvati značaj pravnog posla i da razume ugovor koji potpisuje niti da slobodno izrazi svoju volju pa je predmetni ugovor protivan prinudnim propisima jer poklonodavac nije imao poslovnu sposobnost koja se traži za njegovo zaključenje.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 56. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da je za zaključenje punovažnog ugovora potrebno da ugovarač ima poslovnu sposobnost koja se traži za zaključenje tog ugovora. Ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenim slučajevima ne propisuje što drugo, na osnovu odredbe člana 103. stav 1. istog Zakona. Na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozvati svako zainteresovano lice, na osnovu odredbe člana 109. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Neograničeno isticanje ništavosti propisano je odredbom člana 110. istog Zakona tako što pravo na isticanje ništavosti ne gasi se.

U konkretnom slučaju, predmetni ugovor o poklonu zaključen je 18.10.2001. godine u vreme kada poklonodavac, zbog bolesti (psihoorganski sindrom po dijagnozi od 12.12.2000.godina), nije bila sposobna za rasuđivanje pa je zbog toga ništav, kako su pravilno zaključili nižestepeni sudovi.

Navodi revizije tuženih kojima se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje su bez uticaja na odlučivanje pošto revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja na osnovu odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona, što ovde nije slučaj. To što je tužilac svojom pisanom izjavom potvrdio da je upoznat sa sadržajem predmetnog Ugovora i da se „odriče bilo kakvog prava na pobijanje navedenog ugovora“ nije bitna činjenica pošto sud na ništavost pazi po službenoj dužnosti, u smislu odredbe člana 109.stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Zbog toga tužene neosnovano ukazuju na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i člana 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić