Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 10/22 od 26.01.2022. godine, stavom prvim izreke, žalba tužilaca je odbijena i prvostepena presuda je potvrđena u stavu desetom izreke. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda je preinačena u stavu prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke, tako što su odbijeni tužbeni zahtevi tužilaca kojima je traženo da se obaveže tuženi da im na ime neisplaćenih razlika zarada za period od 01.03.2011. godine do 31.12.2012. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom, na način bliže opisan tim stavovima izreke. Stavom trećim izreke, prvostepena presuda je preinačena u stavu petom, šestom, sedmom i osmom izreke, tako što su odbijeni tužbeni zahtevi tužilaca kojima je traženo da se obaveže tuženi da im na im doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za period od 01.03.2011. godine do 31.12.2012. godine uplati doprinose za PIO na račun Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i to pojedinačne iznose, na način bliže opisan tim stavovima. Stavom četvrtim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu devetom izreke prvostepene presude i odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 464.314,54 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, pa su obavezani tužioci da tužiocima solidarno naknade troškove parničnog postupka od 20.000,00 dinara. Stavom petim izreke, odbačena je kao neblagovremena dopuna žalbe tužene izjavljena 21.04.2021. godine, protiv prvostepene presude. Stavom šestim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji u delu u kom je izjavljena protiv preinačujućeg dela drugostepene presude, na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Pema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci BB, VV i AA su bili u radnom odnosu kod tuženog od 01.03.2011. godine do 24.05.2013. godine, a tužilac GG do 01.04.2014. godine, kada im je prestao radni odnos kod tuženog. Vlada Republike Srbije, tuženi, reprezentativni sindikati kod tuženog i reprezentativni sindikati na nivou Republike Srbije su 17.06.2008. godine zaključili Socijalni program za “NIS” AD. Odredbom člana 9. ovog Programa, tuženi se obavezao da odmah nakon preuzimanja “NIS” AD izvrši jednokratno i trajno povećanje zarade zaposlenih u visini od 15% u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju, uz obavezu da tako utvrđene zarade ubuduće usklađuje sa indeksom troškova života uz realan rast u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda u periodu važenja socijalnog programa (17.06.2008. do 31.12.2012. godine). Preuzimanje “NIS” AD izvršeno je 11.02.2009. godine, a uvećanje zarade izvršeno je u aprilu 2009. godine, i to jednokratno, a ne trajno, i u visini od 15%. Tuženi je tužiocima isplaćivao zaradu u spornom periodu u skladu sa ugovorom o radu, aneksima i opštim aktima tuženog, uz procentualno uvećanje osnovnog koeficijenta i ispaltu kvartalne premije (bonusa u određenim iznosima na koje je plaćao poreze i doprinose). U ovoj parnici tužioci potražuju razliku između zarade koja im je isplaćena i zarade uvećane za 15% za traženi period, prema članu 9. Socijalnog programa od 17.06.2008. godine. Visina razlike zarade koju tužioci potražuju utvrđena je veštačenjem.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev nalazeći da Socijalni program ima značaj opšteg akta koji se neposredno primenjuje, budući da se njime uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, te kako su propisanu sadržinu akta prihvatili poslodavac i zaposleni, to su norme tog akta kod poslodavca postale sastavni deo opštih akata poslodavca.

Međutim, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da Socijalni program nema pravno dejstvo opšteg akta koji se neposredno primenjuje, pošto se njime ne uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih već predstavlja akt poslovne politike kojim se utvrđuje sistem mera i aktivnosti na obezbeđivanju prava zaposlenih za čiju neposrednu primenu je neophodna dalja konkretizacija kroz opšti akt ili ugovor o radu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 41. stav 1. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“ 38/2001) propisano je koje elemente sadrži ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije (ugovorne strane, predmet prodaje, ugovorenu cenu, rok plaćanja, korišćenje zemljišta i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane). Ova odredba je dopunjena Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“ br. 45/05) tako što je propisano da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine, pored ostalih, sadrži i odredbu o „načinu rešavanja pitanja zaposlenih“.

U postupku privatizacije i zaključenja ugovora o kupovini i prodaji akcija „NIS“ AD, 17.06.2008. godine zaključen je Socijalni program za „NIS“ AD Novi Sad, na osnovu člana 41. stav 1. Zakona o privatizaciji – da ugovor o kupoprodaji subjekta privatizacije sadrži odredbu o „načinu rešavanja pitanja zaposlenih“. Potpisnici ovog akta su: u ime Vlade Republike Srbije – Ministarstvo rudarstva i energetike Republike Srbije, u ime Društva za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata i istraživanje i proizvodnju prirodnog gasa „Naftna industrija Srbije“ AD Novi Sad – predsednik Upravnog odbora i Generalni direktor, reprezentativni sindikati kod poslodavca: Jedinstvena sindikalna organizacija „NIS“ AD i Jedinstvena sindikalna organizacija „NIS Naftagas“ Novi Sad, reprezentativni sindikati na nivou Republike Srbije i grane: Samostalni sindikat radnika energetike i petrohemiije Srbije i Sindikat hemije, nemetala, energetika i rudarstva UGS Nezavisnost.

Imajući u vidu da su potpisnici Socijalnog programa za „NIS“ a.d. Novi Sad od 17.06.2008. godine (Vlada RS, „NIS“ a.d. i reprezentativni sindikati kod poslodavca i na nivou RS i grane) odredili da je njegov cilj zaštita radnog odnosa, kao i socijalnog i ekonomskog položaja zaposlenih (član 5.), da će se primenjivati kao samostalni opšti akt čija je važnost do 31.12.2012. godine (član 6.) i da su prava zaposlenih utvrđena ovim Socijalnim programom, ne samo kolektivna, već istovremeno i njihova individualna prava (član 22.), Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pogrešna ocena drugostepenog suda da Socijalni program nema značaj opšteg akta koji se neposredno primenjuje. S tim u vezi pogrešna je ocena drugostepenog suda da se Socijalnim programom ne uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih. Ovakav zaključak je neprihvatljiv, ako se ima u vidu da sve odredbe (od člana 9. do člana 16.) odeljka III Socijalnog programa koji ima naslov: Zaštita ekonomskog i socijalnog položaja zaposlenih, predviđaju određene obaveze poslodavca prema zaposlenima (obezbeđenje realne vrednosti zarada i njihovo povećanje, isplata dobiti, izdvajanje sredstava za rešavanje stambenih potreba, formiranje posebnog fonda za pomoć zaposlenima, isplata sredstava na ime poklona za Novu godinu i drugo), pa je potpuno jasno da te obaveze poslodavca predstavljaju prava zaposlenih.

U situaciji kada su prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih i poslodavca propisane aktom koji je zaključen između njih ili u njihovo ime i za njihov račun njihovi predstavnici i iz kog proizlazi da su propisanu sadržinu akta prihvatili poslodavac i zaposleni, sledi da su norme tog akta kod poslodavca postale sastavni deo opštih akata poslodavaca. To dalje znači da je poslodavac imao obavezu da normu propisanu u članu 9. Socijalnog programa primenjuje neposredno. Saglasno navedenom, bez obzira na naziv akta, ovako zaključeni Socijalni program ima karakter opšteg akta – Kolektivnog ugovora koji je tuženi prvobitno priznao ispunjavajući ga (a takvo određenje dali su i njegovi potpisnici u članu 6. stav 2.) i primenjuje se neposredno. Imajući u vidu da je poslodavac u ovako potpisanom aktu predvideo povećanje zarada zaposlenih jednokratno i trajno i da svoju obavezu nije ispunio (osim za jedan mesec), tužioci osnovano potražuje isplatu razlike u zaradi za period od mart 2011. godine do decembra 2012. godine (u vreme važenja socijalnog programa), pa ovo potraživanje predstavlja razliku između isplaćene zarade po aneksima ugovora o radu i zarade koja bi tužiocu pripala po zaključenom Socijalnom programu, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se obaveže tuženi da im isplati na ime razlike zarade za sporni period iznose sa pripadajućom kamatom, sve bliže navedeno u izreci prvostpene presude, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP preinačio drugostepenu odluku, odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Pravilna je odluka o troškovima postupka, doneta na osnovu članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Tužiocima prema uspehu u postupku po reviziji, na osnovu člana 153. i 154. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji obuhvataju troškove za sastav revizije od strane advokata od 18.000,00 dinara (uz uvećanje od 50% za svakog narednog tužioca), ukupno 45.000,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja te parnične radnje („Službeni glasnik RS“ br. 37/21 od 14.04.2021. godine) i troškove sudskih taksi na reviziju od 72.241,72 dinara i odluku po reviziji od 97.500,00 dinara, prema Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94 ... 95/18).

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u delu u kom je izjavljena protiv potvrđujućeg dela drugostepene presude (stav prvi izreke) u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Članom 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijenog dela, ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to u navedenom delu, primenom člana 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić