Apelacioni sud u Nišu je doneo presudu Gž2 391/2022 dana 06.10.2022. godine, kojom je u prvom stavu izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio navedenu prvostepenu presudu; u drugom stavu izreke odbio žalbu tužioca i potvrdio dopunsku presuda Osnovnog suda u Nišu 4P2 1228/20 od 25.07.2022. godine i u trećem stavu izreke odbio zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene drugostepene presude je tužena izjavila dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom pobija presudu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tužene.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 18/2020) i zaključio da je revizija tužene osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju od strane prvostepenog suda, na kome su zasnovane nižestepene presude, brak između parničnih stranaka je razveden 26.04.2018. godine. Presudom Osnovnog suda u Nišu 5P2 119/17 od 26.04.2018. godine, koja je izmenjena pobijanom pravnosnažnom presudom, maloletna deca parničnih stranaka GG i DD su povereni na negu, čuvanje i vaspitanje tuženoj, kao majci, uređeni su lični odnosi maloletne dece sa tužiocem kao ocem i otac je obavezan da doprinosi izdržavanju dece mesečnim iznosom od po 4.000,00 dinara počev od 07.02.2017. godine pa ubuduće dok za to postoje zakonski razlozi. Nakon donošenja presude, tužilac je kćerku viđao redovno do septembra 2019. godine, kada je došlo do sukoba između parničnih stranaka, kako se navodi u razlozima presude u vezi s tim koju će školu deca pohađati, i od tada kćerka ne želi da viđa oca. Sina tužilac uopšte nije viđao, jer je sin odbijao kontakt sa ocem. Zbog toga se tužilac obratio Centru za socijalni rad u Nišu, koji je stranke uputio na porodičnu terapiju, s tim što tužena u terapiji nije učestvovala. Tužilac je pokrenuo i izvršni postupak radi sprovođenja izvršenja presude u pogledu održavanja ličnih odnosa sa decom, u kom je tužena više puta kažnjavana novčanom kaznom zbog neizvršenja presude. Prilikom sprovođenja izvršenja, tužena nije zaticana na mestu gde je trebalo sprovesti izvršenje, niti je decu pripremala za viđenje sa ocem. Protiv tužene se vodi krivični postupak kod Osnovnog suda u Nišu, zbog krivičnog dela oduzimanje maloletnog lica iz člana 191. stav 3. KZ, jer je onemogućavala izvršenje presude u pogledu održavanja ličnih odnosa maloletne dece sa tužioce kao ocem, u periodu od 25.10.2019. godine do 26.02.2021. godine, nije pripremala decu za predaju ocu i, kako se navodi u razlozima pobijane presude, pri tim je zasnovala drugu bračnu zajednicu i živi odvojeno od maloletne dece koju je ostavila na čuvanje svojim roditeljima. Po zasnivanju majčine zajednice a zatim i braka sa ĐĐ, maloletna deca parničnih stranaka su neko vreme živela sa majkom i očuhom u ..., a nakon rođenja njihovog deteta, žive sa babom i dedom po majci u naselju ..., gde pohađaju osnovnu školu. Tužilac je zasnovao zajednicu sa novom suprugom, iz koje zajednice je dobio blizance 2021. godine, sa kojima živi u porodičnoj kući u selu ..., zajedno sa roditeljima i dedom tužioca. Prema izveštajima Centra za socijalni rad u Nišu, zbog promene okolnosti nakon donošenja prethodne presude, maloletnu decu treba poveriti tužiocu kao ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava.

Drugostepeni sud je u razlozima pobijane presude ocenio da je prvostepeni sud pravilno na pouzdan i pravno valjan način, na osnovu izvedenih dokaza saslušanjem stranaka i svedoka, a posebno pribavljanjem izveštaja Centra za socijalni rad u Nišu i dopunskih izveštaja tog organa u smislu člana 279. Porodičnog zakona, utvrdio da tužena kao majka kojoj su maloletna deca poverena na samostalno vršenje roditeljskog prava prethodnom odlukom čija se izmena traži, nije na adekvatan način brinula o deci, zbog čega je predložena izmena odluke tako što bi maloletna deca bila poverena tužiocu kao ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava, koji je podoban roditelj i ima kapacitet da se stara o maloletnoj deci, što bi bilo u njihovom najboljem interesu. Na osnovu te ocene drugostepeni sud je rukovodeći se najboljim interesom dece, u smislu člana 6. stav 1. i člana 266. stav 1. Porodičnog zakona, potvrdio prvostepenu presudu stavom 1. izreke drugostepene presude.

Revizijski sud, ocenom navoda revizije, odgovora na reviziju i razloga prvostepenog i drugostepenog presuđenja, ocenjuje da je revizija osnovana, jer su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, a delom prema stanju u spisima predmeta proizilazi i da je pogrešno utvrđeno.

Prema odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ br. 18/2005, 72/2012 i 6/2015), svako je dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta (član 6. stav 1.); dete ima pravo da živi sa roditeljima i pravo da se roditelji o njemu staraju pre svih drugih (član 60. stav 1.); dete koje je navršilo 15. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti sa kojim će roditeljem živeti (član 60. stav 4.); dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi (član 61. stav 1.); dete koje je navršilo 15. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti o održavanju ličnih odnosa sa roditeljem sa kojim ne živi (član 61. stav 4.); dete ima pravo da održava lične odnose i sa srodnicima i drugim licima sa kojima ga vezuje posebna bliskost ako ovo pravo nije ograničeno sudskom odlukom. Prema odredbi člana 62. stav 1. Porodičnog zakona, dete ima pravo na obezbeđenje najboljih mogućih životnih i zdravstvenih uslova za svoj pravilan i potpun razvoj. Prema odredbama člana 65. istog zakona, dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja, radi čega ima pravo da blagovremeno dobija sva obaveštenja koja su mu potrebna, mišljenju deteta se mora posvetiti dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču i u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima, a u skladu sa godinama i zrelošću deteta, dete koje je navršilo 10. godinu života može slobodno i neposredno izraziti svoje mišljenje u svakom sudskom i upravnom postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima, sud i organ uprave utvrđuju mišljenje deteta u saradnji sa školskim psihologom odnosno organom starateljstva, porodičnim savetovalištem i drugom ustanovom specijalizovanom za posredovanje u porodičnim odnosima, a u prisustvu lica koje dete samo izabere. Prema odredbama istog zakona, kojim je određena sadržina roditeljskog prava, izvedenog iz dužnosti roditelja u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta, roditelji imaju pravo i dužnost da čuvaju i podižu dete tako što će se oni lično starati o njegovom životu i zdravlju (član 69. stav 1.) a mogu privremeno poveriti dete drugom licu samo ako to lice ispunjava uslove za staratelja (član 69. stav 4.) U vaspitanju deteta, roditelji imaju pravo i dužnost da sa detetom razvijaju odnos zasnovan na ljubavi, poverenju i uzajamnom poštovanju (član 70.).

U ovom postupku u sporu za vršenje roditeljskog prava po tužbi oca maloletne dece, sud je dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta (član 266. stav 1. Porodičnog zakona). Odredbom iz člana 266. stav 3. PZ, određeno je da ako je u takvom sporu stranka dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje, tada je sud dužan da dozvoli detetu da neposredno izrazi svoje mišljenje i da tom mišljenju posveti dužnu pažnju u skladu sa godinama i zrelošću deteta, a da mišljenje utvrdi na način i na mestu koje je u skladu sa detetovim godinama i zrelošću, osim ako bi to očigledno bilo u suprotnosti sa najboljim interesom deteta (član 266. stav 3.).

Revizijski sud ocenjuje da odluke nižestepenih sudova ne sadrže dovoljno obrazloženje iz koga bi nesumnjivo proizilazilo da je poveravanje maloletne dece ocu, tužiocu, u najboljem interesu dece. Iz datih razloga ne proizilazi da su sudovi cenili sve pozitivne i negativne efekte odluke da se deca povere na samostalno vršenje roditeljskog prava ocu. Nisu dati valjani razlozi prema kojima bi se moglo zaključiti da je upravo to u najboljem interesu dece. Naprotiv, utvrđenim činjenicama i iznetim razlozima upravo je dovedena u pitanje pravilnost odluke sa aspekta najboljeg interesa dece. Nižestepeni sudovi nisu dali razloge prema kojima bi tužilac bio sposoban roditelj da ostvari želje i osećanja dece u njihovom čuvanju i podizanju. Pre svega, nisu dali odgovor na pitanje kako će se ostvariti zajednički život maloletne dece sa ocem zasnovan na ljubavi i poverenju dece prema ocu, kod utvrđene činjenice da sina otac uopšte nije viđao jer je dete odbijalo kontakt sa ocem, dok kćerku otac ne viđe od septembra 2019. godine od kad ona ne želi da ga viđa. Prvostepeni sud je iz sadržine izveštaja Centra za socijalni rad u Nišu od 08.09.2021. godine, ocenio da ponašanje maloletne dece nije posledica nekvalitetnog odnosa sa ocem, ni posledica njegovog nasilnog ili neadekvatnog ponašanja prema njima, već ranijih konfliktnih odnosa porodica stranaka u periodu njihovog razvoda, i posledica uticaja majke i sredine u kojoj deca žive, u pogledu njihovog stava prema ocu. Sa druge strane, prema stanju u spisima predmeta, isti organ je u izveštaju od 13.12.2019. godine naveo i da se sagledava otuđenje dece, naročito maloletnog GG od oca kao posledica nesnalažljivosti oca. Iako je procenjeno da je otac saradljiv, emocionalno topao, smiren, otvoren za pregovaranje i dogovore i da prihvata savete, emotivno reaguje kada spomene decu i prekid u kontakima mu teško pada, i da je autentično zainteresovan za neposrednu brigu o deci, postavlja se pitanje kako će se ostvariti njegovo čuvanje i podizanje dece kada je duboko otuđenje dece od njega procenjeno i kao posledica njegove nesnalažljivosti. U razlozima prvostepene presude navedeno je da je od strane Centra za socijalni rad u Nišu ocenjeno da je određivanje novih mera korektivnog nadzora nesvrsishodno u aktuelnoj situaciji. Međutim, postavlja se pitanje kako je bez tih mera moguće ponovo spojiti decu sa ocem. Posebno, navedeno je da je određivanje novih mera korektivnog nadzora nesvrsishodno budući da kod tužene ne postoji spremnost da deci pomogne da uspostave kontakte sa ocem. Iz toga dalje proizilazi zaključak da je majka ta od koje se prevashodno očekuje da pomogne razvijanju odnosa ljubavi i poverenja između maloletne dece i oca, da korektivni nadzor Centra za socijalni rad u tome ne uspeva, a da se deca poveravaju na samostalno staranje ocu u odnosu na koga imaju duboko otuđenje. Pritom, upitna je ocena Centra za socijalni rad o autentičnoj zainteresovanosti oca da vodi neposredno brigu o deci, u situaciji kada je prema stanju u spisima predmeta 25.09.2020. godine dat izveštaj iz škole koju deca pohađaju, da otac od drugog polugodišta nijednom nije pozvao da se interesuje za uspeh DD u školi, što ne ukazuje na zainteresovanost za neposrednu brigu o maloletnoj DD od strane tužioca.

Osim iznetog, uočava se i da nisu pouzdano utvrđeni i drugi uslovi kojima raspolaže otac maloletne dece za njihovo čuvanje i podizanje, osim onih koji se tiču atmosfere ljubavi i poverenja u očevom domu. Prema stanju u spisima predmeta na ročištu 17.03.2022. godine je otac maloletne dece, ovde tužilac, naveo da na spratu kuće u tri sobe i dalje žive on i njegova supruga sa blizancima, u jednoj sobi, u drugoj sobi kćerka njegove supruge i u trećoj sobi njegovi roditelji, koji bi prešli u prizemlje da bi maloletni DD i GG koristili tu sobu, a potom bi opremili i potkrovlje koje nije završeno, s tim da i dalje koriste elektičnu energiju koju pozajme od komšija. Ne proizilazi da su uslovi u kojima živi tužilac i koje može da obezbedi maloletnoj deci provereni u vreme presuđenja.

Iz razloga navedenih u prvostepenoj presudi ne proizilazi da tužena nije učestvovala u terapiji koju je sproveo Centar za socijalni rad u Nišu, kako je to navedeno u razlozima drugostepene odluke. U razlozima prvostepene presude stoji da tužena nije želela da primeni bilo šta od onoga što je savetovano, iako je bila saglasna sa predloženim koracima, a da je rad prekinut jer se ona više nije pojavljivala u savetovalištu. Ovo ukazuje na nedovoljnu aktivnost upravo Centra za socijalni rad u merama korektivnog nadzora u vršenju roditeljskog prava od strane majke. Dalje, ocena u razlozima prvostepenog suda da maloletna deca žive u okruženju u kojem nemaju adekvatnu emocionalnu podršku i da se nad njima vrši emocioalno zlostavljanje, nije potkrepljena činjenicama na kojima je ovakav zaključak zasnovan.

U razlozima prvostepene presude stoji da je organ starateljstva dao nalaz da je mlt. DD komunikativna i vedra devojčica, dobrih inetelektualnih kapaciteta, koja je socijalno i emocionalno zrela za svoj uzrast, a u odnosu na GG da je reč o dečaku dobrih intelektualnih kapaciteta koji je socijalno i emotivno dovoljno zreo za svoj uzrast, prihvaćen u vršnjačkoj grupi. Postavlja se pitanje zbog čega sud nije omogućio deci da neposredno izraze svoje mišljenje, da ga daju na način i na mestu u skladu sa njihovim godinama i procenjenom zrelošću, da bi mogao u skladu sa njihovim najboljim interesom da odluči o vršenju roditeljskog prava. Prema razlozima prvostepenog presuđenja, postoji izveštaj Centra za socijalni rad prema kome je centar obavio 10.03.2021. godine razgovor sa decom, kada su oni razloge nabrajali na stereotipan način, pri čemu su imali međusoban kontakt očima, gledali u pod i ispoljili otpor da majka napusti prostoriju u kojoj se razgovor odvijao, na osnovu čega je stručni tim Centra za socijalni rad procenio da se zbog uticaja roditelja mišljenje dece ne može smatrati autentičnim. Kod takvog stanja stvari, proizilazi da postoji nedoslednost u proceni Centra, sa jedne strane, a sa druge strane da mišljenje dece ni od strane Centra za socijalni rad nije utvrđivano na način i na mestu u skladu sa njihovim godinama i zrelošću, u okolnostima lišenim uticaja drugih lica, da bi se ocenio najbolji interes deteta. Sud je odbio predlog za pribavljanje mišljenja maloletnog GG, na ročištu 22.04.2021. godine, za šta revizijski sud ocenjuje da nije u skladu sa principima određenim u članu 266. Porodičnog zakona, bez obzira što dete nije stranka u ovom postupku. Revizijski sud ocenjuje da, s obzirom na utvrđenu zrelost maloletne dece, koja su starija od 10 godina, njima treba omogućiti da ostvare pravo na slobodno izražavanje mišljenja u ovoj parnici i to uz obezbeđenje odgovarajućih uslova da izraze svoje autonomno mišljenje.

Izostali su razlozi presude o kriterijumima koji, kod iznetog stanja stvari, opravdavaju sudsku odluku da se deca na samostalno roditeljsko staranje povere ocu.

Zbog svega iznetog je doneta odluka kao u izreci, po odredbi člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, kako bi u ponovljenom postupku sud utvrdio sve potrebne činjenice da bi na njima zasnovao odluku o vršenju roditeljskog prava nad maloletnom decom parničnih stranaka koja će biti u njihovom najboljem interesu, a na osnovu toga i o uređenju ličnih odnosa i izdržavanju dece.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić