U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužioca „EUROBANK“ AD Beograd, Vuka Karadžića broj 10, čiji je punomoćnik Svetlana Anđelković Milošević, advokat u ..., protiv tuženog „INTERKOMERC“ AD Beograd – Terazije 27, čiji je punomoćnik Mileta Radojević, advokat u ... i tuženog „MERCATOR – S“ DOO Beograd, Novi Beograd, Autoput za Zagreb 11a, čiji je punomoćnik Živorad Ikonović, advokat u ..., radi isplate, vrednost predmeta spora 20.952.149,46 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 6Pž 1008/21 od 28.09.2021. godine, u sednici veća održanoj 03. novembra 2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 6Pž 1008/21 od 28.09.2021. godine, kao neosnovana.

ODBIJAJU SE zahtevi tužioca i prvotuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni apelacioni sud je doneo presudu 6Pž 1008/21 dana 28.09.2021. godine kojom je odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P 6151/2019 od 28.10.2020. godine kojom je, u I stavu izreke, dozvoljeno preinačenje tužbe saglasno podnesku tužioca od 14.02.2020. godine, u II stavu izreke odbijen tužbeni zahtev da se tuženi „Mercator - S“ DOO Beograd obaveže da tužiocu isplati iznos od 5.959.953,37 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.11.2014. godine do isplate, iznos od 8.732.419,69 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.11.2015. godine do isplate i iznos od 53.130,00 evra sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.10.2016. godine do isplate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja, u III stavu izreke odbijen eventualni tužbeni zahtev tužioca da se tuženi „Interkomerc“ AD Beograd obaveže da tužiocu isplati iznos od 5.959.953,37 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.11.2014. godine do isplate, iznos od 8.732.419,69 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.11.2015. godine do isplate i iznos od 53.130,00 evra sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.10.2016. godine do isplate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja i u IV stavu izreke obavezan tužilac da tuženom „Interkomerc“ AD Beograd naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 705.614,00 dinara, a tuženom „Mercator-S“ DOO Beograd u iznosu od 776.864,00 dinara.

Protiv navedene drugostepene presude tužilac je izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prvotuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 308. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 ... 18/2020).

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema tuženom „Mercator-S“ DOO Beograd tužilac zasniva tužbu na navodima da je taj tuženi dužnik založenog potraživanja, i to potraživanja tuženog „Interkomerc“ DOO Beograd, koji je kao zalogodavac ustanovio založno pravo u korist tužioca radi obezbeđenja potraživanja tužioca prema dužniku „Interkomerc agrar“ DOO Beograd. Tuženi „Mercator-S“ DOO Novi Sad bez osnova je prestao da ispunjava svoju obavezu da založeno potraživanje kao dužnik izmiruje plaćanjem na namenski račun prvotuženog koji se vodi kod tužioca, što je činio do marta 2014. godine, i kojim je tužilac namirivao svoja dospela potraživanja prema „Interkomerc agrar“ DOO Beograd. Time je osnov tužbenog zahteva prema tom tuženom naknada štete, i to u visini zakupnina za period od marta 2014. godine do septembra 2016. godine, kada je prestao zakup iz koga je založeno potraživanje na ime zakupnina. Prema tuženom „Interkomerc“ AD Beograd tužilac tužbeni zahtev zasniva na obavezi zalogodavca za obaveze „Interkomerc agrar“ DOO Beograd prema tužiocu po ugovoru o dugoročnom kreditu od 02.11.2012. godine, kao poverioca založenih potraživanja. Predmetna zaloga nije ustanovljena radi obezbeđenja potraživanja tužioca prema prvotuženom po osnovu jemstva, koje potraživanje dospeva saglasno UPPR-u prvotuženog, već radi obezbeđenja potraživanja tužioca prema „Interkomerc agrar“ DOO Beograd koje je dospelo u celini. Tužilac nije dao saglasnost da se založena novčana sredstva iskoriste za namirenje poverilaca prvotuženog, već traži da se iz tih sredstava namire njegova dospela potraživanja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene presude, u registar Agencije za privredne registre upisano je u korist tužioca založno pravo prema prvotuženom kao zalogodavcu na osnovu Ugovora o zalozi potraživanja od 05.11.2012. godine, kojim je obezbeđeno potraživanje tužioca prema „Interkomerc agrar“ DOO Vrbas iz Ugovora o dugoročnom kreditu sa valutnom klauzulom od 02.11.2012. godine, u iznosu od 1.150.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan puštanja kredita u tečaj. Založno pravo je u Registar založnog prava upisano 16.11.2012. godine. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 180/2013 dana 13.01.2014. godine pokrenut je prethodni stečajni postupak radi ispitivanja ispunjenosti uslova za otvaranje postupka stečaja u skladu sa unapred pripremljenim planom reorganizacije nad prvotuženim, kojim rešenjem su određene mere obezbeđenja radi sprečavanja promene imovinskog položaja stečajnog dužnika, i to zabrana isplate sa računa stečajnog dužnika realizacijom sredstava obezbeđenja, zabrana raspolaganja imovinom stečajnog dužnika bez prethodne saglasnosti stečajnog sudije ili privremenog strečajnog upravnika, zabrana sprovođenja izvršenja na obezbeđenoj i neobezbeđenoj imovini stečajnog dužnika uključujući i zabranu koja se odnosi na ostvarenje prava razlučnih poverilaca. Tužilac je drugotuženog obavestio 17.03.2014. godine o zalozi potraživanja iz Ugovora o zakupu opreme od 30.09.2010. godine sa aneksom od 07.03.2011. godine u korist tužioca, i obavestio ga je da sva plaćanja po Ugovoru o zakupu opreme vrši isključivo na namenski račun ovde prvotuženog, koji je otvoren kod ovde tužioca. Stečajni sud je dao saglasnost drugotuženom da sredstva po Ugovoru o zakupu opreme može uplatiti na tekući račun ovde prvotuženog i to rešenjem St 24/2015 od 25.07.2016. godine. Iz tako utvrđenih činjenica proizilazi da je tužilac drugotuženog obavestio o zalozi potraživanja nakon što je otvoren prethodni stečajni postupak nad tužiocem i određene mere obezbeđenja. Dana 28.09.2018. godine je nad prvotuženim otvoren stečajni postupak, potvrđeno usvajanje Unapred pripremljenog plana reorganizacije i obustavljen stečajni postupak. Tužilac je u Unapred pripremljenom planu reorganizacije prvotuženog svrstan klasu 6. poverilaca, za iznos od 125.709.942,29 dinara, odnosno u klasu poverilaca prema kojima postoji obaveza na osnovu jemstava i regresi za obaveze trećih lica, što podrazumeva postojanje trećeg lica koje je ujedno glavni dužnik i korisnik kredita. Potraživanje poverilaca te klase biće reprogramirano na određeni period počev od 15 dana od dana pravnosnažnosti rešenja kojim se potvrđuje usvajanje plana (rešenjem Privrednog apelacionog suda Pvž 137/19 od 22.05.2019. godine) sa određenom godišnjom kamatom, sa dospećem kamate polugodišnje u toku grejs perioda i perioda otplate, te dospećem glavnice polugodišnje u periodu otplate. Među strankama je nesporno da je zakupnine za period od marta 2014. godine do septembra 2016. godine drugotuženi kao dužnik zalogodavca izmirio prvotuženom, a ne tužiocu. Visina zakupnine nije sporna. Drugotuženi je na račun prvotuženog isplatio iznos od 9.577.536,43 dinara. Zakupninu je drugotuženi plaćao za vreme važenja mera obezbeđenja određenih u prethodnom stečajnom postupku nad prvotuženim i za te isplate je dobio saglasnost stečajnog sudije rešenjem St 24/2015 od 25.07.2016. godine.

Zaključak prvostepenog suda je da su usled određenih mera obezbeđenja u pogledu imovine prvotuženog kao stečajnog dužnika i zalogodavca bili ispunjeni uslovi za primenu člana 8. Zakona o založnom pravu na pokretnim stvarima i pravima upisanim u registar u pogledu važenja pravila stečajnog postupka i da je drugotuženi bio dužan da obustavi realizaciju zaloge, odnosno da obustavi isplate založenog potraživanja tužiocu kao založnom poveriocu, dok je na strani tužioca nastala obaveza da svoja prava ostvaruje u okvirima stečajnog postupka. Time je po zaključku prvostepenog suda tužbeni zahtev u odnosu na drugotuženog neosnovan, jer u njegovim radnjama nema protivpravnosti i nema odgovornosti za štetu po tužioca, u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Dalji zaključak je prvostepenog suda da nije došlo do personalne subrogacije po sili zakona, da tužilac nije stekao potraživanje prvotuženog prema drugotuženom, već ima samo pravo zaloge kao sredstvo obezbeđenja na tom potraživanju, što podrazumeva pravo namirenja iz predmeta zaloga. U odnosu na prvotuženog, nije sporno da je osim što je zalogodavac, bio i jemac platac za obaveze „Interkomerc agrar“ DOO prema tužiocu iz Ugovora o dugoročnom kreditu sa valutnom klauzulom od 24.09.2012. godine.

Unapred pripremljenim planom reorganizacije prvotuženog je obuhvaćeno potraživanje tužioca prema prvotuženom u iznosu od 125.709.942,29 dinara. Realizacija tog unapred pripremljenog plana je otpočela u skladu sa uslovima i rokovima iz plana uplatom prvotuženom po osnovu kamata. Nesumnjivo je po zaključku nižestepenih sudova da tužilac nije razlučni poverilac, niti je kao takav obuhvaćen unapred pripremljenim planom reorganizacije prvotuženog. Iz toga je zaključak da, kako pravo na isključivo namirenje tužioca i založenih potraživanja nije uređeno unapred pripremljenim planom reorganizacije prvotuženog, to je zahtev tužioca u odnosu na prvotuženog za isplatu založenih potraživanja neosnovan.

Drugostepeni sud smatra da je pravilno odbijen tužbeni zahtev protiv drugotuženog, iz razloga što je tužilac drugotuženog obaveštenjem o zalozi od 14.03.2014. godine obavestio da sva plaćanja po založenom potraživanju vrši isključivo na namenski račun prvotuženog kod tužioca, čime mu je dao instrukcije da i dalje plaća prvotuženom, a ne tužiocu.

Vrhovni kasacioni sud smatra da je pravilno drugostepeni sud odredio bitnu činjenicu za odluku o tužbenom zahtevu u odnosu na drugotuženog. Zbog takvog određenja tužioca u obaveštenju koga je dao drugotuženom, dalje postupanje drugotuženog saglasno je i normi iz člana 11. stav 3. Zakona o založnom pravu na pokretnim stvarima i pravima upisanim u registar („Službeni glasnik RS“ br. 57/03...99/11), jer je drugotuženi plaćao prvotuženom po instrukcijama tužioca, bez obzira što je plaćao na drugi račun prvotuženog, a ne na račun prvotuženog koji je označio tužilac. Tom odredbom je propisano da od dana dostavljanja obaveštenja o postojanju založnog prava dužnik založenog potraživanja može ispuniti dug samo založnom poveriocu, a ne i zalogodavcu, osim ako je založni poverilac dao drukčija uputstva. U konkretnom slučaju uputstvo založnog poverioca bilo je da založni dužnik plaća na račun zalogodavca.

Kako su u vreme obaveštenja tužioca drugotuženom, već bile na snazi mere obezbeđenja određene rešenjem Privrednog suda u Beogradu, St 180/13 od 13.01.2014. godine, među kojima i mera zabrane isplate sa računa stečajnog dužnika, to dalje znači da sve i da je drugotuženi plaćao na račun prvotuženog koga je odredio tužilac, i tada tužilac sa tog računa ne bi mogao prenositi sredstva radi namirenja svog potraživanja, jer je to protivno određenoj meri. Time nema ni protivpravne, ni štetne radnje od strane drugotuženog po tužioca. Drugačija interpretacija od strane tužioca, koji daje značaj činjenici da je tužilac vodio račun prvotuženog i sa njega prenosio sredstva radi namirenja svog potraživanja, nije od značaja za pravilnu primenu materijalnog prava. Stoga nema osnova za tužbeni zahtev u odnosu na drugotuženog u odredbama člana 154. stav 1. i člana 189. stav 3. Zakon o obligacionim odnosima. Zato su irelevantni navodi revizije o položaju tužioca u postupku stečaja nad zalogodavcem i o navodnom dobrovoljnom izvršenju potraživanja zalogodavca od strane drugotuženog.

Pogrešan je stav revidenta da je došlo do njegove subrogacije u potraživanjima prvotuženog. Zalogom poverilac stiče pravo da se naplati iz vrednosti predmeta založnog prava pre ostalih poverilaca, ako mu njegovo potraživanje ne bude isplaćeno o dospelosti (član 6. stav 1. Zakona o založnom pravu na pokretnim stvarima i pravima upisanim u registar). Odredbe o zalozi stvari primenjuju se i na zalogu potraživanja, kao što je u konkretnom slučaju, ako za njih nije propisano što drugo (član 10. stav 6. Zakona o založnom pravu na pokretnim stvarima i pravima upisanim u registar). Dakle, zalogoprimac ne stupa namesto poverioca založenog potraživanja, već stiče zakonom određeno pravo namirenja, dok zalogodavac i dalje ostaje poverilac založenog potraživanja, kao što ostaje vlasnik založene stvari, sa zakonom određenim pravima. Prema tome, ne stoje razlozi revizije da je založeno potraživanje prešlo u imovinu tužioca. Za to nema osnova ni u odredbama člana 11. Zakona o založnom pravu na pokretnim stvarima i pravima upisanim u registar koji uređuje dejstvo zaloge potraživanja na ispunjenje založenog potraživanja, a ne promenu poverioca založenog potraživanja.

Dalje, nema osnova da se prvotuženi obaveže da tužiocu isplati one iznose koje je primio od drugotuženog po založenom potraživanju. Za osnov ovog zahteva revident ponavlja da je stekao pravo prioritetnog namirenja ustanovljenjem zaloge na založenom potraživanju i da ta sredstva nikako ne mogu da pripadnu prvotuženom. Drugim rečima, smatra da ih je stekao bez osnova. To nije tako, jer je prvotuženi ostvario sredstva iz založenog potraživanja kao poverilac tog potraživanja i u kontekstu činjenice da je nad njim pokrenut prethodni stečajni postupak i određene mere obezbeđenja, a zatim je nad prvotuženim i otvoren stečajni postupak, potvrđeno usvajanje Unapred pripremljenog plana reorganizacije i obustavljen stečajni postupak. Pravne posledice potvrđivanja plana reorganizacije su takve da se sva potraživanja i prava poverilaca i drugih lica i obaveze stečajnog dužnika određene planom reorganizacije uređuju isključivo prema uslovima iz plana reorganizacije, koji je izvršna isprava (člčan 167. Zakona o stečaj). Tužilac tužbeni zahtev prema prvotuženom pokušava da opravda odredbama zakona koje propisuju da se prava založnih poverilaca koji nisu razlučni poverioci (a njega usvojeni Plan reorganizacije provtuženog ne smatra razlučnim poveriocem) ne mogu menjati ili umanjiti planom reorganizacije bez njegove saglasnosti, a da on tu saglasnost nije dao. Međutim, tužilac ne može menjati sadržinu potvrđenog plana reorganizacije, niti može iz istog činjeničnog osnova ostvariti potraživanja prema prvotuženom kao zalogodavcu i jemcu mimo potvrđenog plana reorganizacije, koji se, uostalom i sprovodi i po kome je deo istog potraživanja tužilac već namirio. Nema osnova razdvajanju položaja prvotuženog prema tužiocu kao jemca i kao zalogodavca, s obzirom na činjenicu postojanja potvrđenog plana reorganizacije kao izvršne isprave.

Iz navedenih razloga nije osnovana revizija tužioca ni u delu koji se tiče odbijanja tužbenog zahteva u odnosu na prvotuženog.

To su razlozi zbog kojih je odlučeno kao u izreci, primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić