Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 457/22 od 09.03.2022. godine, žalba tužilaca je odbijena, a žalba tuženih usvojena, te je potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu, a preinačena u delu odluke o troškovima postupka tako što su obavezani tužioci da tuženima nadoknade parnične troškove u iznosu od 1.086.200,00 dinara. Tužioci su obavezani da tuženima nadoknade troškove žalbenog postupka u iznosu od 73.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, predlažući da se o njoj odluči kao izuzetno dozvoljenoj po članu 404. ZPP.

Tuženi su blagovremeno podneli odgovor na reviziju.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20) propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Presudu u delu odluke o primarnom tužbenom zahtevu za utvrđenje prava svojine sud zasniva na članu 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, nalazeći da utvrđeno činjenično stanje ne daje osnova za zaključak da su tužioci stekli svojinu po bilo kom zakonom predviđenom osnovu. Odluku o neosnovanosti eventualnog tužbenog zahteva za utvrđenje prava službenosti puta na spornom delu parcele tuženih, kao povlasnom dobru, zasniva na stanovištu da tuženima nedostaje pasivna legitimacija, pošto su tužbom morali biti obuhvaćeni svi vlasnici poslužnih parcela preko kojih se prostire sporni put. Tužioci ukazuju da je neprihvatljivo stanovište vezano za postojanje pasivne legitimacije po eventualnom tužbenom zahtevu, pošto bi to u praksi značilo da se tužbom moraju obuhvatiti i lica preko čijih parcela prelazi put, a koja pravo službenosti ne osporavaju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu ispunjeni zakonski uslovi za prihvatanje odlučivanja o posebnoj reviziji. Stvarna službenost je pravni odnos između svakodobnih vlasnika dveju nepokretnosti, povlasnog dobra i poslužnog dobra. Ovaj materijalnopravni odnos određuje pravnu prirodu suparničarstva u parnici za utvrđenje prava službenosti puta, pa je stanovište u pravnosnažnoj presudi zasnovano na čl. 211. ZPP u skladu sa opšteprihvaćenom praksom sudova. Tužioci ne navode, niti prilažu presude najviše sudske instance kao dokaz da postoji različito postupanje sudova u bitno istovrsnoj činjeničnoj situaciji, što bi stvaralo potrebu za ujednačavanje sudske prakse, odnosno razmatranje pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana i novog tumačenja prava.

Iz navedenih razloga, na osnovu odredbe člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 506. stav 2. tog zakona , te je našao da revizija nije dozvoljena.

Tužba radi utvrđenja stvarnih prava podneta je dana 22.02.2005. godine, prvostepena presuda je bila ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1186/18 od 25.10.2018. godine, a vrednost predmeta spora nije navedena u tužbi. U takvoj situaciji merodavna je vrednost predmeta spora prema naplaćenoj taksi. Iz sadržine spisa proizilazi da su tužioci zaduženi i platili taksu na tužbu u iznosu od 1.900,00 dinara, što prema Tarifnom broju 1. Taksene tarife određuje vrednost predmeta spora do 10.000,00 dinara.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Pošto napred navedena vrednost predmeta spora u sporu o nepokretnosti ne prelazi propisani iznos koji dozvoljava izjavljivanje revizije, revizija u delu odluke o glavnoj stvari nije dozvoljena.

Iako je pobijanom presudom preinačena prvostepena presuda u delu odluke o troškovima postupka na štetu tužilaca, nema mesta primeni odredbe o dozvoljenosti revizije iz člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP. Navedena odredba se može primeniti samo kada je u pitanju opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka, ali ne i na odluku o sporednom potraživanju, koja po odredbama člana 28. ZPP nije merodavna za vrednost predmeta spora.

Iz navedenih razloga, primenom člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku u stavu drugom izreke.

Tužioci nisu postigli uspeh u postupku po reviziji, navodi odgovora na reviziju nisu bili potrebni za donošenje odluke, pa su na osnovu odredbi članova 165. stav 1. i 154. ZPP odbijeni zahtevi tižilaca i tuženih za naknadu troškova revizijskog postupka.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić