Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1251/18 od 08.04.2019. godine, stavom prvim izreke, delimično usvojena je žalba tužioca, preinačena je prvostepena presuda od 19.03.2018. godine tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 924.205,62 dinara sa zateznom kamatom počev od 10.10.2011. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove postupka u iznosu od 207.079,50 dinara sa zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do isplate, a zahtev tuženog za naknadu troškova postupka je odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke, žalba tužioca je u preostalom delu odbijena i prvostepena presuda u preostalom odbijajućem delu potvrđena. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 111.014,00 dinara.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2585/2019 od 15.04.2021. godine ukinuta je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1251/18 od 08.04.2019. godine u preinačujućem delu stava prvog izreke, kao i odluka o troškovima žalbenog postupka i u ukinutim delovima predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Odlučujući u ponovnom postupku, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo presudu Gž1 2028/21 od 24.08.2021. godine protiv koje je tuženi izjavio reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu čl. 408. i 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20 ) – u daljem tekstu ZPP i našao da je revizija tuženog osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženim kao poslodavcem zaključio ugovor o radu dana 15.10.2009. godine, za poslove ... i neto zaradom od 40.000,00 dinara, koja je počev od marta 2011. godine do avgusta 2011. godine iznosila 80.000,00 dinara neto. U periodu od 01.07.2011. do 01.11.2011. godine poslove ... kod tuženog je obavljala i svedok BB, kojoj je isplaćivana zarada u neto iznosu od 1.000 evra, što je u dinarskoj protivvrednosti predstavljao iznos od oko 80.000,00 dinara. Tužilac je faktički obavljao rad kod tuženog do avgusta 2011. godine, a rešenjem tuženog od 02.11.2011. godine mu je formalno prestao radni odnos sa 10.10.2011. godine. Ugovorom o finansijskom lizingu od 30.04.2010. godine i sredstvima dobijenim ugovorom o namenskom kreditu od 07.07.2010. godine, tuženi je pribavio jednu poluprikolicu i dva tegljača koja su registrovana na ime firme na koju je glasila i saobraćajna dozvola za kamion. Potraživanje iz ugovora o lizingu obezbeđeno je ugovorom o jemstvu koji je sa lizing kompanijom zaključio suvlasnik tuženog VV kao jemac platac, dok je potraživanje banke po ugovoru o kreditu obezbeđeno jemstvom koje su u svojstvu jemca platca dali suvlasnici tuženog GG i VV, kao i ugovorom o zalozi na vozilima i hipotekom na imovini jednog od suvlasnika firme. Rate lizinga i kredita su isplaćivane sa računa tuženog.

Tužbeni zahtev tužioca zasnovan je na činjenici da je među strankama postignut usmeni dogovor da se vozila kupe i registruju na ime firme, ali da faktički vlasnik vozila bude tužilac. Radi realizacije dogovora tužilac tvrdi da je vlasnicima tuženog predao na ruke 7.800 evra za učešće u kupovini vozila i početak posla, pa tužbenim zahtevom traži isplatu (vraćanje) navedenog iznosa, kao i ostvarenu dobit od vozila u dogovorenom procentu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je zaključio da je među strankama postojao dogovor da se kupe tegljač i prikolica, formalno na ime tuženog, na kredit odnosno lizing, a faktički da isti budu vlasništvo tužioca i da deo dobiti od tih vozila pripadne tužiocu. Na ime učešća za kupovinu spornih vozila i pokretanje posla sa istima tužilac je od ličnih sredstava ostvarenih prodajom svog putničkog vozila marke „Audi“ suvlasnicima tuženog dao na ruke ukupno 7.800,00 evra. Princip rada sa svim vozilima kod tuženog, bez obzira da li su bila vlasništvo tuženog ili vlasništvo zakupaca je bio isti, tako da su i vozila koja je tuženi kupovao na kredit ili lizing poslovala tako što su od dobiti koju ostvari to vozilo odbijani svi troškovi, odnosno troškovi registracije, goriva, guma, popravki, troškovi vozača, te lizing i kredit rate. Isti slučaj je bio i sa spornim kompletom vozila, s obzirom da su od ostvarene dobiti odbijani svi navedeni troškovi, a ostatak dobiti je deljen između vlasnika vozila i tuženog u određenim, dogovorenim procentima. Pobijanom drugostepenom presudom, preinačena je prvostepena presuda i tuženi obavezan da tužiocu vrati dinarsku protivvrednost od 7.800,00 evra po pravilima o sticanju bez osnova, uz zaključak suda da je otpao osnov za ulaganje tužioca za učešće u kupovini vozila i troškovima za otpočinjanje posla sa tim vozilima, pošto je sporni komplet vozila ostao u vlasništvu tuženog, sa čime se i tužilac saglasio, obzirom da nije zahtevao njihovu predaju u svojinu, niti pretenduje zahtevom za vlasništvo nad tim vozilima. Kako su vozila ostala kod tuženog, registrovana na njegovo ime, i kako je otpao osnov za navedeno ulaganje tužioca, zaključeno je da je tuženi u obavezi da tužiocu vrati navedena sredstva, sa zateznom kamatom od 19.03.2018. godine, kao dana presuđenja, u smislu čl. 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizijom tuženog osnovano se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93) propisano je da kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom drugom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi. Prema stavu 2. istog člana, obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, ne može se za sada prihvatiti zaključak drugostepenog suda da na strani tuženog postoji obaveza vraćanja po pravilima o sticanju bez osnova iz čl. 210. i 214. ZOO zbog toga što su nakon prekida rada i poslovne saradnje tužioca sa tuženim, vozila ostala kod tuženog, registrovana na njegovo ime, a osnov za navedeno ulaganje tužioca je otpao.

Naime, prema stanju u spisima predmeta, vozila za koja tužilac tvrdi da su njegovo vlasništvo, koja su nakon prekida rada i poslovne saradnje sa tuženim ostala u državini tuženog, pribavljena su sredstvima dobijenim ugovorom o kreditu i ugovorom o finansijskom lizingu koje je zaključio tuženi i registrovana su na ime tuženog, pri čemu su suvlasnici tuženog jemstvom, zalogom i hipotekom obezbedili potraživanja iz tih ugovora. Sa druge strane, tužilac nema pisani dokaz da je ličnim sredstvima (7.800,00 evra) učestvovao u pribavljanju vozila, ne dokazuje da su druga lica bila prisutna njegovim pregovorima sa tuženim, a nijedan od tri saslušana svedoka kojima sud poklanja veru (dva vozača i dispečar) nema neposredna saznanja o postojanju dogovora ili ugovora o poslovnoj saradnji između tužioca i tuženog, već imaju posredna saznanja da su vozila tužiočevo vlasništvo, odnosno da je tužilac prisustvovao na sastancima zakupaca vozila. Takođe, tužilac tvrdi da je uobičajeni način poslovanja kod tuženog udruživanje sredstava i uzimanje u zakup vozila od drugih fizičkih ili pravnih lica (tužilac navodi njihova imena), ali ne pruža dokaze da je tuženi sa tim licima zaključivao pisane ugovore o zakupu vozila, a da sa njim takav ugovor nije zaključen.

Kako zbog pogrešne primene materijalnog prava drugostepeni sud u ponovnom postupku nije utvrdio sve činjenice (ocenom svakog dokaza pojedinačno i svih dokaza u celini), činjenično stanje je ostalo nepotpuno utvrđeno, pa je drugostepena presuda morala biti ukinuta, a ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od konačnog ishoda spora.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti, pa će pravilnom primenom materijalnog prava na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu presudu. Pri tom, drugostepeni sud će imati u vidu da prema članu 374. stav 2. tačka 1) ZPP bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji i ako je u donošenju presude učestvovao sudija koji nije učestvovao na glavnoj raspravi, a da saglasano članu 331. ZPP ako se ročište drži pred izmenjenim većem, odnosno sudijom pojedincem, glavna rasprava mora da počne iznova, ali sud može da donese odluku da se ponovo ne saslušavaju stranke, svedoci i veštaci i da se ne vrši nov uviđaj, već da se pročitaju zapisnici o izvođenju ovih dokaza.

Sledom izloženog, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci rešenja.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić