Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 230/20 od 03.12.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu naknadi troškove žalbenog postupka. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog kojim je tražio da se obaveže tužilac da mu naknadi troškove žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je odbijena njegova žalba i potvrđena prvostepena presuda u stavu 2, 3, 5. i 7. izreke te presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. 1. Zakona o parničnom postupku koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava, a reviziju je protiv iste presude blagovremeno izjavio i tuženi zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o revizijama Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20) – u daljem tekstu: ZPP, pa je našao da su revizije tužioca i tuženog neosnovane.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rešenjem Skupštine Grada Požarevca imenovan na dužnost direktora Narodnog muzeja Požarevac u 2006. godini, na mandatni period od četiri godine, povodom čega je sa tuženim zaključio ugovor o radu broj .../... od 02.06.2006. godine na određeno vreme, za obavljanje poslova radnog mesta direktora, a do postojanja potrebe za obavljanjem tih poslova, po kom ugovoru mu je radni odnos otpočeo 16.06.2006. godine. Po isteku mandata tužilac je na dužnost direktora tuženog imenovan i u 2010. godini na period od četiri godine, a povodom čega sa tužiocem nije zaključen novi ugovor o radu, odnosno aneks prethodno zaključenog ugovora o radu. Tužilac je, zatim, rešenjem Skupštine Grada Požarevca od 13.06.2014. godine ponovo imenovan na dužnost direktora tuženog na mandat u trajanju od četiri godine, koji je isticao 13.06.2018. godine, kojom prilikom takođe nije zaključen ugovor o radu, kao ni aneks ugovora o radu od 02.06.2006. godine. Tokom trajanja mandata tužilac je rešenjem Skupštine Grada Požarevca od 08.07.2016. godine razrešen dužnosti direktora Narodnog muzeja dana 08.07.2016. godine, a istog dana rešenjem Skupštine Grada Požarevca imenovan je za vršioca dužnosti direktora Narodnog muzeja Požarevac BB, do imenovanja direktora ustanove, a najduže godinu dana od imenovanja. Primopredaja dužnosti između tužioca, kao razrešenog direktora, i v.d. direktora BB izvršena je dana 15.07.2016. godine. S obzirom na to da tužilac u 2016. godini nije iskoristio godišnji odmor, rešenjem tuženog od 26.07.2016. godine tužiocu je odobreno korišćenje godišnjeg odmora za 2016. godinu u trajanju od 25 radnih dana, i to u periodu od 11.07.2016. do 12.08.2016. godine, u kom periodu je tužilac i koristio godišnji odmor, nakon čega se na posao vratio dana 15.08.2016. godine. Tužilac je od 15.08.2016. do 01.09.2016. godine, bez pisanog rešenja odnosno bez sačinjenog ugovora o radu, obavljao kod tuženog poslove ... – ..., po usmenom nalogu v.d. direktora tuženog. Rešenjem tuženog broj .../.. od 01.09.2016. godine tužiocu, raspoređenom na radnom mestu direktora, otkazan je ugovor o radu broj .../.. od 02.06.2006. godine zbog razrešenja dužnosti direktora od strane Skupštine Grada Požarevca na sednici održanoj dana 08.07.2016. godine, sa pozivom na odredbu člana 175. Zakona o radu i člana 26. stav 9. i člana 30. Statuta tuženog. Prema stavu 3. navedenog rešenja tužiocu je radni odnos kod tuženog prestao 12.08.2016. godine. Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Požarevcu P1 1/18 od 30.03.2018. godine poništeno je kao nezakonito rešenje Skupštine Grada Požarevca o razrešenju tužioca broj 01-06-121/8B od 08.07.2016. godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da u situaciji kada je tužilac zasnovao radni odnos na određeno vreme, do postojanja potrebe za obavljanjem poslova radnog mesta direktora, taj radni odnos je prema odredbi člana 48. stav 3. Zakona o radu mogao prestati istekom roka na koji je tužilac izabran, odnosno njegovim razrešenjem. Skupština Grada Požarevca je dana 08.07.2016. godine donela rešenje kojim je tužilac razrešen dužnosti direktora tuženog, a na osnovu te činjenice tuženi je doneo osporeno rešenje od 01.09.2016. godine i tužiocu saglasno članu 175. tačka 1) Zakona o radu otkazao ugovor o radu, jer je nastupio zakonski razlog za prestanak radnog odnosa. Međutim, kako je tokom trajanja parnice u ovoj pravnoj stvari pravnosnažnom presudom Višeg suda u Požarevcu P1 1/18 od 30.03.2018. godine poništeno kao nezakonito navedeno rešenje Skupštine Grada Požarevca od 08.07.2016. godine, otpao je osnov za otkazivanje tužiočevog ugovora o radu pre isteka mandata na koji je imenovan. Ocenjeno je pri tom da način ugovaranja dužine trajanja ugovora od 02.06.2006. godine, nije protivan prinudnim propisima jer vremenski period ne mora biti precizno vremenski vezan za određeni dan, već ugovoren najduže do određenog roka, dok propuste tuženog (poslodavca) da tužiocu (zaposlenom) uredi radnopravni status po isteku mandata i aneksira prethodno zaključeni ugovor o radu ne može da snosi tužilac kao slabija ugovora strana u ovom pravnom odnosu. U vezi navedenog, kako je tužilac rešenjem Skupštine Grada Požarevca od 13.06.2014. godine imenovan na dužnost direktora tuženog na mandat u trajanju od četiri godine, odnosno do 13.06.2018. godine, a imajući u vidu da je zaključenim ugovorom o radu on zasnovao radni odnos kod tuženog na određeno vreme za obavljanje poslova radnog mesta direktora, do postojanja potrebe za obavljanjem tih poslova, čime je dužina trajanja njegovog radnog odnosa zavisna od činjenice da li je i do kada on od strane Skupštine Grada Požarevca imenovan na dužnost direktora tuženog, ocenjeno je da je protekom četiri godine od imenovanja na dužnost direktora, odnosno dana 13.06.2018. godine, tužiocu prestao radni odnos kod tuženog, nakon čega on više ne može osnovano da potražuje da se vrati na rad. Dalje je zaključeno da nisu ispunjeni uslovi za utvrđenje da je tužilac kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, te da tuženi nema ni obavezu da ga po ovom osnovu reintegriše u radni proces, odnosno vrati na rad, niti da mu isplati zaostale zarade u vidu naknade i uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Naime, u konkretnom slučaju nije sporno da je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog na određeno vreme počev od 16.06.2006. godine i da je u periodu od 15.08.2016. do 01.09.2016. godine, a nakon što je rešenjem Skupštine Grada Požarevca razrešen dužnosti direktora, obavljao poslove kustosa – istoričara kod tuženog. Kako je navedeno rešenje o razrešenju tužioca pravnosnažno poništeno kao nezakonito u sudskom postupku, sa pravnom posledicom da je isto uklonjeno iz pravnog prometa, a da je osporeno rešenje kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu doneto dana 01.09.2016. godine, pri čemu je i ono poništeno kao nezakonito, to je zaključeni ugovor o radu u navedenom periodu proizvodio pravno dejstvo i bio na snazi, zbog čega se nisu ispunili uslovi iz člana 32. Zakona o radu. Ocenjeno je, u skladu sa članom 191. Zakona o radu, kod utvrđene činjenice da je tužiocu nezakonito otkazan ugovor o radu kod tuženog, da je tuženi dužan da tužiocu za sporni period naknadi štetu u vidu pojedinačnih mesečnih iznosa zarade, koju bi on po redovnom toku stvari ostvario kod tuženog da mu nije nezakonito prestao radni odnos i to za radno mesto direktora, u visini utvrđenoj veštačenjem, i uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje nadležnim fondovima na osnovicu koju čine dosuđeni iznosi naknade štete. Navedena naknada tužiocu pripada samo za period do 13.06.2018. godine, jer bi protekom četiri godine od imenovanja na dužnost direktora, odnosno dana 13.06.2018. godine tužiocu prestao radni odnos kod tuženog po sili zakona, zbog čega nakon tog momenta nema pravo da zahteva naknadu štete u vidu izgubljene zarade. Na kraju, s obzirom na propisano odredbom člana 420 ZPP, ocenjeno je da protiv rešenja Višeg suda u Požarevcu Gž1 15/19 (2016) od 29.05.2019. godine revizija nije dozvoljena, zbog čega je ista odbačena.

Neosnovano se revizijama tužioca i tuženog ukazuje da je navedeni zaključak nižestepenih sudova zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 48. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), koji je važio u vreme zaključenja ugovora o radu iz 2006. godine, bilo je propisano da direktor može da zasnuje radni odnos na neodređeno ili određeno vreme (stav 1). Radni odnose se zasniva ugovorom o radu (stav 2). Radni odnos na određeno vreme može da traje do isteka roka na koji je izabran direktor, odnosno do njegovog razrešenja (stav 3). Međusobna prava, obaveze i odgovornosti direktora koji nije zasnovao radni odnos i poslodavca uređuju se ugovorom (stav 4). Lice koje obavlja poslove direktora iz stava 4. ovog člana ima pravo na naknadu za rad koja ima karakter zarade i druga prava, obaveze i odgovornosti u skladu sa ugovorom (stav 5). Ugovor iz st. 2. i 4. ovog člana sa direktorom zaključuje u ime poslodavca upravni odbor, a kod poslodavca kod koga nije obrazovan upravni odbor – organ koji je određen aktom poslodavca.(stav 6).

Na isti način je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu, koji je objavljen u „Službenom glasniku RS“, br. 75/14 od 21. jula 2014. godine, odredbama člana 48. Zakona o radu, uređen radnoravni položaj direktora, s tim da prema stavu 6. navedenog člana, ugovor iz st. 2. i 4. ovog člana sa direktorom zaključuje u ime poslodavca nadležni organ utvrđen zakonom ili opštim aktom poslodavca.

Odredbom člana 32. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14), propisano je da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad, u pisanom obliku. Prema stavu 2. istog člana, ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

Kako je pravnosnažnom presudom Višeg suda u Požarevcu Gž1 1/18 od 30.03.2018. godine poništeno rešenje Skupštine Grada Požarevca od 08.07.2016. godine kojim je tužilac razrešen dužnosti direktora Narodnog muzeja Požarevac, otpao je pravni osnov za donošenje osporenog rešenja tuženog broj ... od 01.09.2016. godine, pa je to rešenje pravilno poništeno kao nezakonito. U toj situaciji, imajući u vidu da je ugovorom o radu broj .../... od 02.06.2006. godine tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog za obavljanje poslova radnog mesta direktora, a na određeno vreme - do postojanja potrebe za obavljanjem tih poslova, kao i da je rešenjem Skupštine Grada Požarevca od 13.06.2014. godine tužilac imenovan na dužnost direktora tuženog na mandat od četiri godine, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je istekom tog (poslednjeg) mandata, dana 13.06.2018. godine, tužiocu prestao radni odnos kod tuženog. Kako je, dakle, zaključeni ugovor o radu od 02.06.2006. godine proizvodio pravno dejstvo do 13.06.2018. godine, nisu bili ispunjeni uslovi iz člana 32. Zakona o radu da se utvrdi da je tužilac dana 15.08.2016. godine zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme. Saglasno tome, u smislu člana 191. Zakona o radu, tuženi nema obavezu da tužioca reintegriše u radni proces i vrati na radno mesto kustosa-istoričara za koje tužilac i nema zaključen ugovor o radu, dok je zahtev tužioca za isplatu zaostale zarade u vidu naknade štete i za uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje osnovan za period do 13.06.2018. godine, kog dana mu je prestao radni odnos kod tuženog, u visini utvrđenoj veštačenjem.

I prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, način ugovaranja dužine trajanja ugovora od 02.06.2006. godine nije protivan prinudnim propisima, jer vremenski period ne mora biti precizno vremenski vezan za određeni dan, već je dovoljno da isti bude odrediv, kao što je u konkretnom slučaju.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom i drugom izreke, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, jer po izjavljenoj reviziji nije uspeo, pa je primenom odredbi čl. 153. i 165. ZPP, odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić