Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3358/20 od 17.05.2021. godine, stavom prvim izreke, žalba tužioca je delimično usvojena i prvostepena presuda u delu kojim je odbijen zahtev tužioca i u delu kojim je odlučeno o naknadi troškova postupka preinačena, tako što je utvrđeno da je tužilac u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog počev od 15.01.2014. godine i da mu od tog dana pripadaju sva prava iz radnog odnosa kod tuženog, što je tuženi dužan trpeti i sprovesti i obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad i da za tužioca podnese prijavu na obavezno socijalno osiguranje nadležnim fondovima i službama i to Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje i Nacionalonoj službi za zapošljavanje počev od 15.01.2014. godine, obavezan je tuženi da za tužioca za period od 15.01.2014. godine do 17.10.2017. godine uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje u visini prema obračunu nadležnih službi Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i Nacionalne službe za zapošljavanje na dan uplate, i to na neto osnovice bliže navedene u ovom stavu izreke i obavezan je tuženi da tužiocu isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu za period od 18.10.2017. godine do 30.11.2018. godine i to za mesec oktobar 2017. godine iznos od 104,83 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan 10.11.2017. godine, sa zateznom kamatom počev od 11.11.2017. godine do isplate, a za mesece spornog perioda od novembra 2017. godine zaključno sa novembrom 2108. godine iznose od po 250 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan 10. narednog meseca u odnosu na mesec za koji se vrši isplata, sa zateznom kamatom na te pojedinačne mesečne iznose počev od dana 11. narednog meseca u odnosu na mesec za koji se vrši isplata, do isplate, kao i da na svaki navedeni pojedinačni mesečni iznos za tužioca izvrši isplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje prema obračunu nadležnih službi Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i Nacionalne službe za zapošljavanje na dan uplate, dok je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka u iznosu od 18.000,00 dinar sa kamatom od dana izvršnosti presude do isplate odbijen, a tuženi obavezan da tužiocu na ime troškova postupka plati 181.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate, dok je u preostalom delu žalba tužioca odbijena i prvostepena presuda u delu kojim je tužba odbačena, potvrđena. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova žalbenog postupka plati 48.800,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Tužilac je dao odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11...18/20) i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po zanimanju ..., a zakonskog zastupnika tuženog VV upoznao je pre više od 15 godina. Njihova saradnja je u ranijem periodu bila kroz saradnju dva pravna lica, jer je tužilac bio preduzetnik „GG“ za izdavačku delatnost, čije je sedište bilo u ... (u registru privrednih subjekata je upisano da od 10.12.2013. godine prekida obavljanje delatnosti), a njegove usluge je koristio tuženi za brendiranje vozila, lokala i proizvoda.

Tužilac je 15.01.2014. godine postigao usmeni dogovor sa zakonskim zastupnikom tuženog VV da obavlja poslove za tuženog, kao i poslove za domaćinstvo zakonskog zastupnika tuženog. Tužilac je u spornom periodu bio angažovan na poslovima iz delatnosti tuženog u pogledu servisiranja fit stepova, kao i poslova u vidu ispomoći u domaćinstvu zakonskog zastupnika tuženog. U spornom periodu svi zaposleni kod tuženog, osim tužioca i DD (koji je bio angažovan kod tuženog na sličnim poslovima kao i tužilac) imali su ugovore o radu i bili su prijavljeni na osiguranje kod nadležnih fondova. Zaposleni kod tuženog su povremeno obavljali poslove koji nisu iz delatnosti tuženog. Tužilac je za obavljanje poslova kod tuženog novac primao gotovinskom isplatom. Počev od 26.03.2014. godine do 24.01.2018. godine, mesec i 10 dana nakon dogovora sa zakonskim zastupnikom tuženog o obavljanju poslova, tužilac je prijavljen na socijalno osiugranje u pravnom licu „ĐĐ“ DOO u kojem je tužiočeva supruga zaposlena kao ... . Tokom 2014. godine tužilac je bio angažovan na servisiranju fit stepova, što je unošeno u radne naloge tuženog, tako da je tokom 2015. godine išao na teren sa zaposlenima kod tuženog. Terenski rad je obavljao na teritoriji Republike Srbije i Bosne i Hercegovine. Početkom septembra 2015. godine EE se obratio zakonskom zastupniku tuženog VV da ga uputi na lice koje je vršilo blindiranje vozila tuženog, a za potrebe brendiranja jednog lokala za pravno lice „ŽŽ“, zbog čega mu je on dao broj telefona tužioca i tužilac je navedeni posao obavio za tri dana, za koju uslugu mu je plaćeno 70 evra u gotovini na ruke. Tokom 2016. godine kod tuženog je došlo do povećanog obima posla iz osnovne delatnosti i zakonski zastupnik tuženog je ponudio tužiocu zaključenje ugovora o privremenim i povremenim poslovima u kome nije označen opis posla, ni period u kome će isti biti u primeni. U ovom ugovoru između ostalog je navedeno da se naručilac posla obavezuje da izvršiocu posla na ime naknade za izvršeni posao isplati iznos od 20.000,00 dinara u roku od osam dana po završetku posla. Ugovor je potpisan od strane izvršioca posla – tužioca i naručioca posla – tuženog. Za tužioca nisu uplaćeni doprinosi, kao ni porez, po osnovu navedenog ugovora. Utvrđeno je da je ugovor o povremenim i privremenim poslovima ništav. Tokom 2016. i 2017. godine tužilac je obavljao poslove za DOO „ZZ“, na način što je izrađivao štampu za to pravno lice i u periodu oko Uskrsa je za to pravno lice prevozio robu. Tužiocu je za navedeni rad plaćeno u gotovom novcu od strane II, ... DOO „ZZ“. Tokom 2017. godine radni odnos kod tuženog je zasnovao JJ, koji je raspoređen na poslove vođenja proizvodnje. On je odamh nakon otpočinjanja rada kod tuženog, u cilju postizanja discipline i regulisanja odnosa između tuženog i zaposlenih, uveo „Pravilnik“, s obzirom da su sva prava i obaveze zaposlenih bila regulisana usmenim dogovorom sa zakonskim zastupnikom tuženog VV. Pravilnikom su regulisani radno vreme, pravila ponašanja, sankcije za povredu radne discipline, segmenti oko privremene sprečenosti za rad zaposlenih, korišćenje slobodnih dana i godišnjeg odmora, regulisanje situacije privremenog rada, perioda isplate zarada, te postupak prijave zaposolenih nadležnim fondovima. Tuženi je 26.04.2017. godine izdao tužiocu dokument pod nazivom „Obračun plata – radno vreme – kašnjenje i prekršaji“. Navedeni dokument tuženi je izdao tužiocu i 11.09.2017. godine i 26.09.2017. godine. Tuženi je izdavao radne zadatke u pisanom obliku, tako je 29.07.2017. godine izdao radni zadatak KK i tužiocu, a 31.07.2018. godine, 01.08. i 02.08.2017. goidne izdao je naloge za LL, KK i tužioca kojim su određeni zadaci za iste. Tužiocu su od strane tuženog izdavani listovi pod nazivom „obračun plate“. U obračunima plate za tužioca osnovice su bile 200 evra i 250 evra, a svi iznosi su tužiocu isplaćeni gotovinski. Tužilac je po osnovu rada kod tuženog i rada u domaćinstvu zakonskog zastupnika tuženog primio za januar 2014. godine iznos od 100 evra, za period od februara 2014. godine zaključno sa martom 2017. godine iznose od po 200 evra za svaki mesec navedenog period, za period od aprila 2017. godine zaključno sa septembrom 2017. godine iznose od po 250 evra za svaki mesec navedenog perioda i za oktobar 2017. godine (od 01.10. do 17.10.2017. godine) iznos od 141,66 evra. Dana 17.10.2017. godine zakonski zastupnik tuženog je saopštio LJLJ da radni odnos prestaje KK i MM, a da tužilac ide i da mu ništa više ne isplaćuje iz razloga što je zloupotrebio SIM karticu koja mu je data za poslovne svrhe, nakon čega je tužilac razdužio alat i telefonsku SIM karticu. Tužilac je u periodu od 25.01.2018. godine do 29.01.2018. godine bio u radnom odnosu kod „NN“ DOO za trgovinu i usluge, a 28.09, 29.09. i 30.09.2018. godine i tri dana u mesecu oktobru 2018. godine obavljao je rad u taksi udruženju „NJNJ“ neprijavljen, pa je u navedenom udruženju ostvario zaradu u ukupnom iznosu od 9.000,00 dinara.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tužilac u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog počev od 15.01.2014. godine, jer je zaključio da je tužilac 15.01.2014. godine postigao dogovor sa zakonskim zastupnikom tuženog za obavljanje rada kod tuženog bez zasnivanja radnog odnosa, odnosno da je dogovorio sa zakonskim zastupnikom tuženog faktički rad kako bi ostvarivao prihode isplatom u gotovom novcu, da tužilac tokom spornog perioda nikada nije smatrao svoj rad kod tuženog radnim odnosom, da nije postojala volja kod tužioca da zasnuje radni odnos kod tuženog, da je prioritet rada tužioca bio rad u domaćinstvu zakonskog zastupnika tuženog uz povremeno angažovanje na poslovima iz delatnosti tuženog, te da u pogledu radnog angažovanja tužioca kod tuženog nije postojala konstantnost u obavljanju rada na istovetnim poslovima.

Odlučujući o žalbi tužioca, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio zahtev tužioca, sa obrazloženjem da tuženi sa tužiocem pre stupanja na rad nije zaključio ugovor o radu u pisanom obliku, ali da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog danom stupanja na rad 15.01.2014. godine saglasno članu 32. stav 2. Zakona o radu, sa kojih razloga je utvrdio da je tužilac u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog od 15.01.2014. godine, i da mu od tog dana pripadaju sva prava iz radnog odnosa kod tuženog, saglasno članu 43. stav 1. Zakona o radu. Drugostepeni sud je, a suprotno zaključku prvostepenog suda, zaključio da je u pogledu radnog angažovanja tužioca kod tuženog postojala konstantnost u radu od kada je tužilac stupio na rad kod tuženog 15.01.2014. godine, pa sve do 17.10.2017. godine, da je tužilac svaki dan dolazio na rad kod tuženog i obavljao poslove servisera (koji poslovi su iz delatnosti tuženog), u okviru kojih poslova je obavljao i druge poslove koji nisu iz delatnosti tuženog (rad u domaćinstvu zakonskog zastupnika tuženog, košenje trave, vožnja roditelja zakonskog zastupnika tuženog kod doktora i dr.), koje poslove su obavljali i drugi zaposleni kod tuženog, da mu je za obavljanje poslova tuženi svakog meseca isplaćivao osnovnu zaradu u iznosima od 200 evra, odnosno 250 evra. S obzirom da je utvrdio da je tužilac u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog od 15.01.2014. godine, drugostepeni sud je obavezao tuženog, kao poslodavca tužioca da za tužioca podnese prijavu za obavezno socijalno osiguranje nadležnim fondovima i službama počev od 15.01.2014. godine, obavezao tuženog za tužioca na utvrđene iznose zarade koje je isplatio tužiocu za period od 15.01.2014. godine do 17.10.2017. godine uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje i da tužiocu naknadi štetu za period od 18.10.2017. godine do 30.11.2018. godine u visini izgubljene zarade i da za tužioca za taj period uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

Ovakva odluka drugostepenog suda se ne može prihvatiti kao pravilna, na šta se osnovano ukazuje revizijom tuženog, jer je drugostepeni sud počinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 394. stav 1. tačka 4. ZPP, s obzirom da je preinačio prvostepenu presudu i drugačije utvrdio činjenično stanje nego što je ono utvrđeno u prvostepenoj presudi, a u vezi zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme tužioca kod tuženog i drugačije cenio iskaze stranaka, svedoka i druge dokaze, bez otvaranja rasprave u smislu člana 383. ZPP.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, s obzirom da je u ovoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, drugostepeni sud nije mogao bez zakazivanja rasprave da utvrdi drugačije činjenično stanje od onog koje je utvrđeno u prvostepenoj presudi i da preinači prvostepenu presudu, pri tome drugostepeni sud je drugačije ocenio iskaze stranaka, svedoka i pismene dokaze, zbog čega je pogrešno primenio član 8. ZPP.

S obzirom da drugostepeni sud nije zakazao raspravu, na kojoj bi nakon izvođenja dokaza utvrdio drugačije činjenično stanje od onog koje je utvrdio prvostepeni sud to se pravilnost primene materijalnog prava nije mogla ispitati.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će imati u vidu primedbe iz ovog rešenja, te će odlučiti da li je, radi pravilnog i potpunog utvrđenja činjeničnog stanja i drugačije ocene izvedenih dokaza potrebno zakazati raspravu.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 415. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić