Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1724/21 od 02.09.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene i potvrđena navedena prvostepena presuda u delu kojim je tužena obavezana da na ime naknade nematerijalne štete isplati tužiocu iznose od: 1.080.000,00 dinara za fizičke bolove, 1.890.000,00 dinara za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, 1.800.000,00 dinara za duševne bolove zbog naruženosti i 720.000,00 dinara za pretrpljeni strah, sve sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Stavom drugim izreke drugostepene presude preinačena je prvostepena presuda tako što je u preostalom delu odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa preko dosuđenih od: 1.080.000,00 dinara do traženog iznosa od 1.200.000,00 dinara za fizičke bolove, 1.890.000,00 dinara do traženog iznosa od 2.100.000,00 dinara za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, 1.800.000,00 dinara do traženog iznosa od 2.000.000,00 dinara za duševne bolove zbog naruženosti i 720.000,00 dinara do traženog iznosa od 800.000,00 dinara za pretrpljeni strah, sve sa zakonskom zateznom kamatom, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbijena je žalba tužene i potvrđeno rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude za iznos od 409.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, dok je isto rešenje preinačno i zahtev tužioca za naknadu troškova postupka preko dosuđenog do traženog iznosa od 492.100,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate odbijen (stavom četvrtim izreke).

Protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1724/21 od 02.09.2021. godine donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija delimično osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti. Izjavljenom revizijom tužena pobija ocenu izvedenih dokaza pa time osporava utvrđeno činjenično stanje, što je u suprotnosti sa članom 407. stav 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je povređen ...2011. godine dok je radio u trećoj smeni u pogonu za proizvodnju hleba i peciva u pekari koja je bila vlasništvo supruga tužene (koji je preminuo tokom parnice ...2013. godine, te je tužena nastavila delatnost u smislu člana 91. stav 7. Zakona o privrednim društvima). Mešalica (mikser) za testo se aktivirala u momentu kada je tužilac u nju spustio ruku da bi odvadio testo i zahvatila mu levu ruku, zbog čega nije uspeo da isključi mešalicu. Usled povrede koja je dovela do razaranja koštanog, krvnoživčanog i mišićnog tkiva leve ruke sa trombozom nadlaktne arterije, tužiocu je leva ruka u celini amputirana. Tužilac je trpeo jake bolove 10 dana, koji su postepeno prešli u bolove srednje jačine i trajali mesec dana, a zatim u slabe bolove, najpre stalne, a potom povremene i nejednake, kao i fantomske, u skupnom trajanju od dve godine. Tužilac je trpeo i strah visokog intenziteta i to primarni u trajanju od 20 minuta i sekundarni 48 sati, a zatim je trpeo sekundarni strah srednjeg inteziteta četiri nedelje i niskog intenziteta narednih šest meseci. Na strah se nadovezala slika posttraumatskog depresivnog poremećaja koji je smanjio životnu aktivnost tužioca za 10%. Zbog amputacije ruke kod tužioca je prisutna unakaženost. Budući da je tužiočeva životna aktivnost smanjena 70% sa traumatološke strane, usaglašavanjem nalaza i mišljenja sudskih veštaka medicinske struke (ortopedskog hirurga i traumatologa i neuropshijatra) utvrđeno da je životna aktivnost tužioca ukupno umanjena 70%.

Tužilac je radio kao pekar 25 godina, a od 2009. godine u pekari u kojoj se povredio. Isključivanje mešalice za testo na kojoj je radio tužilac moguće je na više načina (aktiviranjem jednog od prekidača na njoj ugrađenih napred i sa strane, isključenjem iz utičnice na zidu iznad mešalice), a njen rad se može zaustaviti, kada je ona u ispravnom stanju, i podizanjem poklopca na mešalici. Oko mesec dana pre povređivanja tužilac je uočio da mešalica nije ispravna jer se njen rad nije zaustavljao podizanjem poklopca, o čemu je obavestio svog šefa, ne prijavljujući neispravnost mašine inspekciji rada. Na mestu rada nije bilo istaknuto obaveštenje da je mašina opasna za rad.

Prvostepeni sud je poverovao tužiocu da je poklopac koji aktivira mešalicu kad je spušten i deaktivira je kada je podignut prethodnih mesec dana bio pokvaren (jer je mešalica radila i kada je poklopac bio podignut), da mešalica nije radila u momentu kada je tužilac spustio ruku u nju da odvadi testo, kao i da se ona tom prilikom sama aktivirala, te je usvojio tužbeni zahtev primenom člana 164. Zakona o radu i čl. 154. stav 2., 155, 173, 174. i 177. Zakona o obligacionim odnosima, zaključivši da je za nastalu štetu odgovoran poslodavac kao vlasnik opasne stvari koji nije dokazao da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari ili da je nastala isključivom radnjom oštećenog ili trećeg lica te se ne može osloboditi odgovornosti samo zato što tužilac nije na drugi način isključio mašinu. Primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima prvostepeni sud je odmerio visinu naknade nematerijalne štete na iznose od: 1.200.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, 2.100.000,00 dinara za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, 2.000.000,00 dinara za duševne bolove zbog naruženosti i 800.000,00 dinara za pretrpljeni strah, te je obavezao tuženu da isplati tužiocu ove iznose.

Drugostepeni sud je prihvatio činjenično utvrđenje prvostepenog suda, ali je zaključio da je tužilac delimično doprineo nastanku štete, s obzirom na to da mu je bilo poznato da mešalica nije bila ispravna i da je, uprkos tome što je znao da mešalica nastavlja da radi i s podignutim poklopcem, on ipak zahvatio testo u momentu kada mešalica nije bila propisno isključena, u kom trenutku se mešalica aktivirala i povredila ga. Doprinos tužioca sopstvenom povređivanju drugostepeni sud je procenio na 10%, zbog čega je iznose dosuđene prvostepenom presudom umanjio za 10%, preinačio prvostepenu presudu i za toliko odbio tužbeni zahtev, dok ju je u preostalom usvajajućem delu potvrdio.

Tužena osnovano ukazuje revizijom da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, i to kako ono iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO prilikom odmeravanja naknade nematerijalne štete za fizičke bolove i duševne bolove zbog naruženosti, tako i ono iz člana 205. u vezi s članom 192. istog zakona u pogledu podeljene odgovornosti i doprinosa tužioca nastanku štete.

Naime, imajući u vidu jačinu i trajanje fizičkih i duševnih bolova, ovaj sud nalazi da pravična naknada nematerijalne štete za te vidove štete iznosi: 900.000,00 dinara za fizičke bolove i 1.200.000,00 dinara za duševne bolove zbog naruženosti, dok je pravična naknada za strah i duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti pravilno utvrđena.

Osim toga, ovaj sud smatra da je doprinos tužioca nastanku šteti veći od onog koji je procenio drugostepeni sud. Ovo stoga što je tužilac iskusan pekar, koji se tim poslom bavio 25 godina pre nego što je nastupio štetni događaj i u situaciji kada je znao da je mešalica za testo neispravna jer je radila i kada je podignut poklopac (iako se u toj poziciji, da je bila ispravna, morala zaustavljati), morao je da pristupi rukovanju takvom mašinom s povećanom pažnjom, prema pravilima struke i običajima (pažnja dobrog stručnjaka), shodno članu 18. stav 2. ZOO. Tužilac je morao biti svestan da prilikom rukovanja takvom mašinom nije dovoljno to što je on o njenoj neispravnosti obavestio šefa i da se ne može pouzdati u to da mašina ne radi ukoliko nije na propisan način isključena. Štaviše, u skladu sa odredbama Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu („Službeni glasnik RS“, br. 101/2005) tužilac je imao pravo da odbije da radi na mašini na kojoj nisu primenjene propisane mere za bezbednost i zdravlje na radu (član 33. stav 1. tačka 5) i bio je dužan da namenski koristi tu mašinu i da njome pažljivo rukuje, da ne bi ugrozio svoju bezbednost i zdravlje (član 35. stav 1), a budući da poslodavac nije otklonio nepravilnost na mašini, na šta ga je tužilac upozorio u smislu člana 36. stav 1. istog zakona, tužilac se mogao obratiti i nadležnoj inspekciji rada u smislu stava 2. člana 36. tog zakona. Umesto svega izloženog i bez obzira na svoje iskustvo tužilac je postupio neoprezno i time doprineo svom povređivanju. S obzirom na izložene okolnosti konkretnog slučaja, ovaj sud smatra da je tužilac doprineo svom povređivanju 50%. Imajući u vidu jačinu i trajanje fizičkih i duševnih bolova i straha i posledice koje je tužilac pretrpeo povređivanjem, ovaj sud smatra da na ime pravične novčane naknade nematerijalne štete u konkretnom slučaju tužiocu pripadaju iznosi od: 450.000,00 dinara za fizičke bolove, 1.050.000,00 dinara za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, 600.000,00 dinara za duševne bolove zbog naruženosti i 400.000,00 dinara za strah, a da je u preostalom delu tužbeni zahtev previsoko postavljen i stoga neosnovan.

Tužena neosnovano revizijom ukazuje na to da nižestepeni sudovi nisu prihvatili zapisnik o izvršenom uviđaju inspektora rada broj ../2011-04 od ...2011. godine iz koga, po njenom shvatanju, proizlazi da je njena odgovornost u konkretnom slučaju isključena, naročito ukazujući na to da je reč o javnoj ispravi, a da su sudovi utvrdili činjenično stanje suprotno toj javnoj ispravi, prihvatajući iskaz tužioca. Pre svega, među dokaznim sredstvima (na primer javna isprava ili iskaz stranke) ne postoji hijerarhija, na šta tužena posredno ukazuje revizijskim navodima. Pri oceni dokaza sud nema obavezu da se rukovodi bilo kakvim formalnim pravilima, odnosno ograničenjima već je dužan da svaki dokaz zasebno i potom sve dokaze zajedno ocenjuje u skladu sa pravilima logičkog zaključivanja, opštepoznatim činjenicama i onim što je životno prihvatljivo. Osim toga, iz samog zapisnika na koji se tužena u reviziji poziva kao na osnov za isključenje njene odgovornosti u ovom slučaju proizlazi da je mešalica za testo bila neispravna i da u prostoriji u kojoj je tužilac obavljao rad nije postojalo uputstvo za bezbedan rad i održavanje mešalice za testo na vidnom mestu, a upravo su te okolnosti ključne za odgovornost poslodavca da naknadi štetu. Iako je Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu propisano da poslodavac nije odgovoran u smislu tog zakona u slučaju nastanka povrede na radu zbog neuobičajenih i nepredvidivih okolnosti koje su izvan njegove kontrole ili zbog izuzetnih događaja čije se posledice uprkos svim nastojanjima nisu mogle izbeći (član 9. stav 3), neispravnost mešalice za testo o kojoj je poslodavac bio obavešten ne predstavlja neuobičajanu i nepredvidivu okolnost niti izuzetan događaj koji je nastupio uprkos nastojanjima tužene što bi isključivalo odgovornost tužene u konkretnom slučaju. Osim toga, tužena nije postupila ni u skladu sa dužnostima propisanim ovim zakonom da prilikom organizovanja rada i radnog procesa obezbedi preventivne mere radi zaštite života i zdravlja zaposlenih (član 11. stav 1), da obezbedi održavanje sredstava za rad u ispravnom stanju (član 15. stav 1. tačka 6) i zaustavi svaku vrstu rada koji predstavlja neposrednu opasnost za život ili zdravlje zaposlenih (član 15. stav 1. tačka 10), koje dužnosti proizlaze i iz člana 16. tač. 2. i 3. Zakona o radu prema kojima je poslodavac dužan da zaposlenom obezbedi uslove rada i organizuje rad radi bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu, u skladu sa zakonom i drugim propisima; kao i da zaposlenom pruži obaveštenje o pravima i obavezama koje proizlaze iz propisa o radu i propisa o bezbednosti i zaštiti života i zdravlja na radu, s obzirom da zaposleni ima pravo na bezbednosti i zaštitu života i zdravlja na radu u skladu sa zakonom (član 80. istog zakona).

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci, na osnovu člana 416. stav 1. i 414. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima celog postupka doneta je s obzirom na tužiočev uspeh u sporu u smislu čl. 153. stav 1. i 154. stav 1. ZPP, pri čemu se ovaj sud kretao u granicama stavljenog zahteva. Visina troškova odmerena je primenom Taksene i Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, na osnovu člana 154. stav 2. ZPP, prema ukupnom iznosu koji je tužiocu dosuđen, jer u sporu za naknadu nematerijalne štete tužilac ne može unapred znati koji mu iznos naknade pripada pošto sud u takvim sporovima naknadu odmerava i dosuđuje po slobodnoj oceni, u smislu člana 232. ZPP, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja. Iznos od 285.750,00 dinara koji je dosuđen tužiocu na ime troškova postupka obuhvata iznose od: po 16.500,00 dinara za sastav tužbe i podneska od 27.02.2017. godine, 33.000,00 dinara za sastav žalbe, po 17.700,00 dinara na ime zastupanja na sedam održanih ročišta i po 8.850,00 dinara na tri neodržana ročišta, kao i izdatke od 30.000,00 dinara za veštačenje i 39.300,00 dinara za taksu za tužbu. Na dosuđeni iznos naknade troškova postupka tužiocu pripada i zakonska zatezna kamata za period od proteka roka za dobrovoljno ispunjenje, odnosno od izvršnosti odluke o troškovima postupka do isplate, na osnovu člana 277. ZOO.

Na osnovu izloženog Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, primenom člana 165. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić