Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Ivane Rađenović, Vladislave Milićević, Jasmine Stamenković i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužilaca AA i BB, obojice iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Jadranka Đelić, advokat iz ..., protiv tuženog JKP „Beogradske elektrane“, sa sedištem u Beogradu, koga zastupa Gradsko pravobranilaštvo Grada Beograda, radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3611/20 od 12.03.2021. godine, u sednici održanoj 05.04.2023. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3611/20 od 12.03.2021. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3611/20 od 12.03.2021. godine.

ODBIJA SE zahtev tužilaca za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 390/19 od 31.01.2020. godine, stavom prvim izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe, proširenjem zahteva učinjenog u podnesku od 21.01.2020. godine. Stavovima drugim i trećim izreke, usvojen je tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužiocima na ime naknade troškova prevoza u javnom saobraćaju radi odlaska na rad i povratka sa rada za period od februara 2012. godine do kraja januara 2020. godine isplati ukupan iznos od 302.320,00 dinara, pojedinačno svakom od tužilaca u mesečnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom čija su visina i datumi dospelosti bliže određenim u ovim stavovima izreke. Stavom četvrtim izreke, tužena je obavezana da tužiocima naknadi troškove postupka od 119.100,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od nastupanja izvršnosti presude pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3611/20 od 12.03.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom u smislu odredbe člana 404. ZPP.

Tužioci su podneli odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br.72/11... 18/20) Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava. Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno pobijanom pravnosnažnom presudom je isplata naknade troškova za dolazak na rad i odlaska sa rada. O ovom pravu tužilaca sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda, u kojima je odlučivano o zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom – o pravu zaposlenih na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Ukazivanje tuženog na postojanje drugačijih odluka ne ukazuje nužno na drugačiji pravni stav izražen u tim odlukama, jer pravilna primena materijalnog prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja.

Kako na osnovu iznetog proizlazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate naknade troškova za dolazak na rad i odlaska sa rada podneta je 10.03.2014. godine, a podneskom od 21.01.2020. godine je preinačena povećanjem zahteva. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude ceni se u odnosu na svakog tužioca pojedinačno. S obzirom da tužioci nisu jedinstveni i nužni suparničari, u smislu člana 210. ZPP, pobijana vrednost spora u odnosu na svakog tužioca je po 302.320,00 dinara. Ovi pojedinačni iznosi, prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, predstavljaju dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni kasacioni sud našao da revizija tuženog nije dozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke. Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tužilaca za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili potrebni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić