Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 403. stav 2. tačka 2. i članom 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da tužiočeva revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani navodi revidenta da je u drugostepenom postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 398. stav 2. ZPP. Drugostepeni sud je u ponovnom postupku odlučivanja o žalbi tuženog, nakon rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev 6745/2021 od 02.02.2022. godine kojim je ukinuta prethodna drugostepena presuda, cenio zakonitost presude prvostepenog suda i sa stanovišta sticanja prava svojine održajem i o tome u obrazloženju drugostepene presude naveo razloge. Zbog toga ne postoji označena bitna povreda odredaba parničnog postupka, učinjena u drugostepenom postupku, na koju se ukazuje tužiočevom revizijom.

Tužilac je u podnetoj tužbi istakao dva istovetna tužbena zahteva kojima je tražio utvrđenje prava etažne svojine na tri prostorije na drugom spratu zgrade - proizvodne hale u ulici ... broj .. u ..., sagrađenoj na parceli .. i upisanoj u list nepokretnosti .. KO ... i obavezivanje tuženog na davanje saglasnosti na projekat etažiranja dela drugog sprata označene zgrade i sve druge radnje potrebne da bi se na osnovu tog projekta izvršilo njeno etažiranje, i trpljenje da se tužilac u katastru nepokretnosti upiše kao vlasnik tih prostorija sa pravom korišćenja nus prostorija, stepeništa i svih instalacionih sistema proizvodne hale, te njihovu predaju u državinu tužiocu. Tužbeni zahtevi postavljeni su u skladu sa članom 197. stav 2. ZPP, u zavisnosti od osnova sticanja prava svojine, kao prvi (osnovni) zahtev zasnovan na sudskom poravnanju PS. 69/95 od 10.09.1996. godine i drugi (eventualni) zahtev zasnovan na održaju.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sudskim poravnanjem PS. 69/95 od 10.09.1996. godine, zaključenim u postupku pred Privrednim sudom u Subotici, tuženi u tom postupku - Preduzeće „DERBI“ iz Sente ustupio je tužiocu, kao kompenzaciju za njegovo novčano potraživanje, u etažnu svojinu tri posebne prostorije na drugom spratu zgrade u ulici ... broj .. (sada broj ..) u ..., označene brojevima 26, 27 i 28 ukupne površine 47,97 m2 sa telefonskom linijom i pripadajućim inventarom, i pravom korišćenja nusprostorija, stepeništa i svih instalacionih sistema (sanitarni čvor, centralno grejanje, električne instalacije i slično). Odmah po zaključenju ovog sudskog poravnanja tužilac je stupio u posed označenih prostorija i nesmetano ih je koristio za obavljanje svoje delatnosti do 2011. godine, kada ga je u tome sprečio tuženi. Tuženi je ugovorom o kupoprodaji Ov. 593/2011 od 24.02.2011. godine od Preduzeća „DERBI“ u stečaju kupio nepokretnosti upisane u zkul .. KO ..., parcelu .. - zgradu i dvorište u ulici ... u ... . U katastru nepokretnosti tuženi je upisan kao vlasnik objekta - proizvodne hale u ulici ... broj .. u ... i kao korisnik zemljišta u državnoj svojini. Tužilac je, u nameri da izvrši upis prava svojine na spornim prostorijama kao delovima navedene zgrade, sačinio projekat njenog etažiranja na koji tuženi nije dao saglasnost.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 20. stav 2. Zakona o osnovama svojinskih odnosa kojim je propisano da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom, usvojio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, za sticanje prava svojine po toj odredbi dovoljna je odgovarajuća odluka državnog organa, a u ovom slučaju to je sudsko poravnanje PS. 69/95 od 10.09.1996. godine, tako da nema mesta primeni člana 33. navedenog zakona jer osnov sticanja prava svojine tužioca nije pravni posao već sudska odluka.

Drugostepeni sud je usvojio žalbu tuženog i preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, sudsko poravnanje je ugovor materijalnog prava (istovremeno i procesni institut - dispozitivna radnja stranaka kojom se postupak okončava) i zato predstavlja samo pravni osnov za sticanje prava svojine tužioca, saglasno članu 20. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Zbog toga je, imajući u vidu da je i tuženi pravo svojine na predmetnoj zgradi (u čijem sastavu su i sporne prostorije) stekao ugovorom o kupoprodaji, zaključio da bi se o tužbenom zahtevu (postavljenom kao primarni - osnovni zahtev) trebalo odlučivati po jačem pravu - primenom načela pravičnosti, savesnosti i poštenja, odnosno zabrane zloupotrebe prava. Primenom tih načela drugostepeni sud je obe stranke smatrao savesnim sticaocima i u izloženoj činjeničnoj situaciji našao da tuženi ima jači pravni osnov za sticanje prava svojine jer se u javnoj knjizi upisao kao vlasnik kupljene nepokretnosti.

U odnosu na održaj (pravni osnov drugog - eventualnog tužbenog zahteva) drugostepeni sud je izneo razloge sa stanovišta odredbe člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. U tom kontekstu, taj sud nalazi da je tužilac od 10.09.1996. godine do 2011. godine imao zakonitu i savesnu državinu spornih prostorija, ali da i pored toga smatra da ne postoje uslovi za usvajanje njegovog tužbenog zahteva po tom pravnom osnovu. Po stanovištu drugostepenog suda, sudsko poravnanje od 10.09.1996. godine je valjan pravni osnov za sticanje prava svojine na spornim prostorijama, tako da ne postoje uslovi za sticanje svojine održajem koja se, kao jedan od načina sticanja svojine, primenjuje u situaciji kada režim svojine u zakonom određenom vremenskom periodu nije uređen na drugi način - pravnim poslom ili sudskom odlukom.

Izloženo pravno stanovište drugostepenog suda u odnosu na primarni tužbeni zahtev prihvata i revizijski sud, zbog čega navode revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava smatra neosnovanim.

Odredbom člana 20. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa propisano je da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem (stav prvi), kao i odlukom državnog organa na način i pod uslovima određenim zakonom (stav drugi).

Sudsko poravnanje po svojoj pravnoj prirodi predstavlja ugovor lica između kojih postoji spor ili neizvesnost o nekom pravnom odnosu kojim se, uzajamnim popuštanjem spor prekida, odnosno uklanja neizvesnost i određuju uzajamna prava i obaveze (član 1089. Zakona o obligacionim odnosima). Iako, saglasno članu 337. stav 3. ZPP, sudsko poravnanje ima isto dejstvo kao i sudska presuda - njegovim zaključenjem stvorena je situacija kao da o tužbenom zahtevu postoji pravnosnažna presuda sa izrekom koja ima istu sadržinu kao i poravnanje (član 359. ZPP), ono nije sudska odluka. To potvrđuje i odredba člana 339. stav 1. ZPP kojom je propisano da se sudsko poravnanje može pobijati samo tužbom, što znači da se ne mogu koristiti pravni lekovi propisani zakonom kojima se pobijaju sudske odluke. Zbog toga u ovom sporu nema mesta primeni člana 20. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa o sticanju prava svojine tužioca na osnovu sudskog poravnanja, kao odluke državnog organa.

U ovom slučaju obe stranke su pravo svojine na spornim prostorijama - delovima objekta na parceli .. KO ..., stekle ugovorima zaključenim sa istim licem. U takvoj situaciji, kada je ista stvar više puta otuđena različitim licima, o pravu svojine sticalaca odlučuje se po jačem pravnom osnovu, primenom načela savesnosti i poštenja u odnosu na kasnijeg sticaoca. Tuženi je savestan kupac jer je ugovor o kupoprodaji zaključio u postupku stečaja prodavca - Preduzeća „DERBI“ iz Sente, a činjenica njegove savesnosti u sticanju nije ni bila sporna između stranaka. Kada su obe stranke savesni sticaoci, o jačem pravnom osnovu prosuđuje se na osnovu činjenica o predaji nepokretnosti u državinu, odnosno upisu prava svojine u zemljišnu ili drugu javnu knjigu. S`obzirom da se pravo svojine po osnovu pravnog posla na nepokretnosti stiče upisom u javnu knjigu (član 33. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa), prednost u sticanju tog prava daje se onom sticaocu koji se upisao u zemljišnu ili drugu javnu knjigu, bez obzira na to da li je, i ako jeste, kome predat posed nepokretnosti. Prednost - jači pravni osnov u sticanju savesnom kupcu koji se upisao kao vlasnik data je zato što on ispunjava oba uslova iz člana 33. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa - osnov i način sticanja.

Sledstveno tome, u konkretnom slučaju, tužilac se kao kasniji savesni sticalac upisao u katastru nepokretnosti kao vlasnik označenog objekta u čijem se sastavu nalaze i sporne prostorije, zbog čega u smislu izloženih pravila ima jači pravni osnov za sticanje prava svojine na tim prostorijama, u odnosu na tužioca (ranijeg savesnog sticaoca).

Po stanovištu revizijskog suda, u ovom sporu nema mesta primeni pravila o sticanju svojine tužioca održajem. Održaj je jedan od načina sticanja prava svojine po samom zakonu, predviđen članom 21. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Prema članu 28. tog zakona, savestan i zakoniti držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 10 godina (stav drugi), a savestan držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (stav četvrti). Tužilac je održaj kao pravni osnov eventualnog tužbenog zahteva istakao sa pozivom na član 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa (redovni održaj). Saglasno toj odredbi, držalac mora imati zakonitu i savesnu državinu. Odredbom člana 72. stav 1. navedenog zakona propisano je da je državina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja. Iz izloženog sledi da to mora biti zakonita svojinska državina - državina koja počiva na osnovu koji bi, da je prethodnik bio vlasnik, doveo do prenosa svojine upisom u zemljišne ili druge javne knjige bez proteka vremena. Dakle, pravni posao koji državinu čini zakonitom nije zaključen sa vlasnikom, jer da je zaključen sa vlasnikom za sticanje svojine bio bi dovoljan upis u zemljišne ili druge javne knjige. U tom značenju, redovan održaj je jedan slučaj sticanja svojine od nevlasnika, s`tim što je za sticanje tog prava potreban određeni protek vremena.

Tužilac je pravo svojine stekao na osnovu sudskog poravnanja zaključenog sa vlasnikom. Zbog toga se na njega ne mogu primeniti pravila o sticanju svojine redovnim održajem, kao jednim od originarnih načina sticanja, kada pribavilac svoje pravo svojine ne zasniva na pravu svog prethodnika već ima samostalan osnov nastanka - punovažan pravni posao zaključen sa licem koje nije bilo vlasnik koji, uz savesnu državinu u određenom vremenskom periodu, dovodi do nastanka prava svojine držaoca i prestanka ranijeg prava svojine. Zato su bez značaja navodi revizije da je tužilac održajem - protekom roka od 10 godina koji je istekao 2006. godine, pre nego što je tuženi zaključio ugovor o kupoprodaji kao vlasnik se upisao u katastar nepokretnosti, stekao pravo svojine.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić