Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1727/21 od 18.05.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane drugostepene presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. ZPP s obzirom da je cenio sve bitne žalbene navode tužioca kojima se osporava ocena izvedenih dokaza od strane prvostepenog suda i dao razloge za ocenu, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje mogu biti razlog za izjavljivanje revizije u smislu člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, privredno društvo „PREDUZEĆE INTL Beograd“ d.o.o. Vrnjačka Banja, čiji je zastupnik i direktor bio ovde tužilac i njegov otac VV zaključili su 11.10.2002. godine ugovor o zajedničkoj izgradnji građevinskih objekata na katastarskoj parceli 1711/2 KO ... u vlasništvu oca tužioca. Ovlašćenjem od 11.05.2009. godine VV je ovlastio tužioca da može koristiti navedenu parcelu i da može sve objekte koji budu izgrađeni po osnovu zajedničke izgradnje na ovoj parceli izdavati u zakup, podzakup, založiti, prodavati i plaćati sve obaveze i dažbine povodom nepokretnosti. Po okončanju izgradnje, objekti (tri građevinska i dva pomoćna objekta) su predstavljali zajedničku svojinu tužiočevog oca i tužiočevog privrednog društva, da bi dana 29.09.2010. godine pred Osnovnim sudom u Kruševcu, Sudska jedinica u Trsteniku zaključili poravnanje na osnovu kojeg je VV postao isključivi vlasnik svih objekata izgrađenih na navedenoj parceli. Na osnovu pozajmice od 01.04.2010. godine tužilac je primio od tužene novac u iznosu od 2.000.000,00 dinara (20.202 evra). Ugovorom o vansudskom poravnanju od 30.08.2011. godine tužilac i tužena su saglasno potvrdili da su bili u pregovorima oko kupoprodaje poslovnog prostora u površini od 240m2 namenjenog za tehnički pregled vozila sa svom potrebnom opremom, postojećeg na katastarskoj parceli 1711/2 KO Odžaci, po ceni od 180.000 evra; da je tužena započela sa isplatom kupoprodajne cene na način što je platila tužiocu iznos od 2.565.000,00 dinara (25.650 evra) i da je obavljala delatnost tehničkog pregleda vozila u tom poslovnom prostoru u periodu od 01.04. do 31.05.2011. godine i u periodu od 01.07. do vansudskog poravnanja od 30.08.2011. godine, ali da je usled nedostatka finansijskih sredstava odustala od kupoprodaje. Tada su tužilac i tužena postigli sporazum da joj tužilac vrati uplaćeni deo kupoprodajne cene od 25.650 evra kada proda poslovni prostor namenjen za tehnički pregled vozila sa svom potrebnom opremom, a ukoliko ne uspe da ga proda da će joj preko svog oca isti izdati u zakup za zakupninu od 1.000 evra mesečno, s tim da je tužena neće plaćati već će joj tužilac na taj način vraćati dugovani iznos, a plaćaće samo komunalne i režijske troškove. Dana 30.08.2011. godine zaključen je ugovor o zakupu poslovnog prostora na neodređeno vreme između VV kao zakupodavca i privrednog društva „D&D Auto“ d.o.o. Trstenik, Odžaci kao zakupca. Ugovor su potpisali VV i brat tužene GG kao zastupnik i direktor privrednog društva koje je bilo označeno kao zakupac. Navedenim ugovorom zakupac se obavezao da plaća zakupodavcu mesečnu zakupninu u iznosu od 1.000 evra, kao i sve komunalne, režijske i ostale obaveze povodom zakupa. Tehnički pregled vozila u zakupljenom poslovnom prostoru prestao je sa radom 10.01.2012. godine kada je privredno društvo koje je bilo zakupac izvršilo primopredaju objekta namenjenog za vršenje tehničkog pregleda sa pripadajućom opremom i ključevima. Primopredaja je izvršena VV i tom prilikom su sačinjeni potvrda i zapisnik o primopredaji. Istog dana kada je zaključen ugovor o zakupu (30.08.2011. godine), zaključen je i ugovor o podzakupu poslovnog prostora između tužioca kao podzakupodavca i tužene kao podzakupca, a predmet ugovora je podzakup istog poslovnog prostora i oba ugovora (o zakupu i podzakupu) su zaključena pod istim uslovima. Dopis o raskidu ugovora o zakupu i podzakupu od 23.08.2011. godine punomoćnik VV i privrednog društva sa ograničenom odgovornošću „Auto moto nautika“ Trstenik Odžaci, advokat Zoran Knežević iz ... uputio je vlasniku privrednog društva „D&D Auto“ d.o.o. Trstenik Odžaci GG i tuženoj. Tužena u bilo kom svojstvu nije faktički držala, niti koristila navedeni poslovni prostor koji je služio za tehnički pregled vozila u okviru privrednog društva „D&D Auto“ d.o.o. Trstenik Odžaci, već njen brat GG koji je tu obavljao delatnost u svojstvu zakonskog zastupnika i direktora (sa neograničenim ovlašćenjima) navedenog registrovanog privrednog društva.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravnosnažno odbili sve tužbene zahteve sa obrazloženjem da tužilac nije aktivno legitimisan i da tužena nije pasivno legitimisana ni po jednom od istaknutih zahteva u ovoj pravnoj stvari. Stanovišta su da tužilac nije bio zakupodavac predmetne nepokretnosti, niti je tužena bila zakupac iste, već je obligacionopravni odnos po osnovu ugovora o zakupu (koji je osnov svih tužbenih potraživanja) postojao između tužiočevog oca VV kao vlasnika i zakupodavca predmetnog poslovnog prostora i privrednog društva „D&D Auto“ d.o.o. Trstenik Odžaci kao zakupca, čiji je zastupnik i direktor bio brat tužene GG, a koje pravno lice je u ovom poslovnom prostoru obavljalo delatnost tehničkog pregleda vozila bez ikakvog angažovanja tužene. Pri tome, drugostepeni sud je u pobijanoj odluci, prihvatajući u svemu argumentaciju prvostepenog suda, raspravio kao prethodno pitanje valjanost ugovora o zajmu (pozajmice) od 01.04.2010. godine između tužioca i tužene i zauzeo stanovište da se radi o simulovanom pravnom poslu koji prikriva ugovor o posredovanju radi zaključenja ugovora o kupoprodaji nepokretnosti sa vlasnikom, tužiočevim ocem VV.

Navedeno stanovište nižestepenih sudova o nedostatku stvarne legitimacije stranaka prihvata i Vrhovni kasacioni sud kao pravilno, nalazeći da je zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Naime, aktivna i pasivna legitimacija su oblici stvarne legitimacije i predstavljaju materijalno-pravni odnos stranaka prema predmetu spora, tako da ovu legitimaciju u jednom sporu imaju lica koja su učesnici materijalno-pravnog odnosa, iz čega proizilazi da su prigovor nedostatka pasivne legitimacije, kao i prigovor nedostatka aktivne legitimacije, materijalno-pravni prigovori koji utiču na osnovanost tužbenog zahteva. U situaciji kada stranke nisu aktivno i pasivno legitimisane jer nisu u materijalno-pravnom odnosu, tužbeni zahtev se odbija, što znači da se o takvom prigovoru odlučuje odlukom o tužbenom zahtevu.

Prema odredbi člana 567. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), ugovorom o zakupu se obavezuje zakupodavac da preda određenu stvar zakupcu na upotrebu, a ovaj se obavezuje da mu za to plaća određenu zakupninu. Podzakup je regulisan članovima 586. do 590. istog zakona i ukoliko nije drugačije ugovoreno, zakupac može zakupljenu stvar dati u zakup drugom (podzakup) ili mu je po kom drugom osnovu predati na upotrebu, ali samo ako se time ne nanosi šteta zakupodavcu (član 586. stav 1).

U konkretnom slučaju, parnične strake su bile u pregovorima oko kupoprodaje poslovnog prostora na parceli 1711/2 KO ... koji je služio za obavljanje tehničkog pregleda vozila. Tužilac je imao ovlašćenje vlasnika (svog oca) da prodaje objekte izgrađene na ovoj parceli i shodno tome u svim poslovima oko prometa je istupao u ime i za račun vlasnika. Tužena je u pregovorima sa tužiocem njemu isplatila deo kupoprodajne cene, ali je zbog nedostatka finansijskih sredstava odustala od kupovine, nakon čega su se dogovorili da će joj tužilac preko svog oca izdavati u zakup predmetni prostor ali da ona neće plaćati zakupninu sve dok joj ne bude vraćen novac koji je dala na ime dela kupoprodajne cene, odnosno dok tužilac u ime svog oca ne proda taj prostor i vrati joj primljeni novac. Iako je navedeno dogovoreno vansudskim poravnanjem od 30.08.2011. godine, utvrđeno je da tužilac nije izdao u zakup tuženoj navedeni poslovni prostor, niti je to učinio njegov otac kao vlasnik, već je tužiočev otac kao zakupodavac zaključio ugovor o zakupu predmetnog poslovnog prostora sa privrednim društvom čiji je osnivač i zakonski zastupnik - direktor bio brat tužene, kao zakupcem. To privrednog društvo je bilo registrovano za delatnost tehničkog pregleda vozila i tu delatnost je obavljalo u zakupljenom prostoru, dok tužena nije faktički držala, niti koristila taj poslovni prostor. Po raskidu ugovora, ovo pravno lice je vratilo prostor sa svom pripadajućom opremom i ključevima upravo tužiočevom ocu kao vlasniku i zakupodavcu, što je konstatovano i u potvrdi i zapisniku o primopredaji. Takođe, tužilac nije mogao biti podzakupodavac navednog poslovnog prostra jer nije bio ni njegov zakupac da bi u tom svojstvu predao dalje prostor u podzakup tuženoj, bez obzira na činjenicu da je između njih bio zaključen pisani ugovor o podzakupu, koji je u pobijanom odluci pravilno ocenjen kao ništav.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju tužiočev otac je kao isključivi vlasnik mogao slobodno da raspolaže svojim poslovnim prostorom bez obzira na dato ovlašćenje tužiocu 2009. godine da isti može davati u zakup, podzakup ili prodati, budući da je to pravo vlastodavca koje je ograničeno obimom punomoćja u smislu člana 91. ZOO. Kako je tužilac pregovarao sa tuženom kao ovlašćeni zastupnik vlasnika i sve što je sa njom dogovarao, dogovarao je u ime i za račun vlasnika koji je na kraju zaključio pisani ugovor o zakupu sa gore navedenim pravnim licem kao zakupcem, neosnovano se revizijom pobija pravilan zaključak nižestepenih sudova da parnične stranke nisu bile u ugovornom odnosu ni povodom zakupa (jer su u tom odnosu bili otac tužioca i firma brata tužene) niti povodom podzakupa (jer je ugovor o podzakupu ništav zato što tužilac nije prethodno bio zakupac poslovnog prostora da bi ga dalje izdavao u podzakup), te stoga tužilac nije aktivno legitimisan za potraživanja po osnovu zakupa (i podzakupa), niti je tužena pasivno legitimisana za eventualno neizmirene obaveze po tim osnovima.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u pitanje pravilnost pobijane drugostepene presude sa stanovišta primene materijalnog prava, već se prevashodno osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja što ne može biti razlog za izjavljivanje revizije prema članu 407. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude, bez detaljnog obrazlaganja svoje odluke shodno odredbi iz stava 2. istog zakonskog člana, budući da se u reviziji ponavljaju žalbeni navodi koje je cenio drugostepeni sud u pobijanoj odluci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić