Okrivljena je obavezana da na ime sudskog paušala plati iznos od 10.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 br.804/22 od 18.01.2023. godine, delimičnim usvajanjem žalbe branioca okrivljene AA, presuda Višeg suda u Nišu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije KPo4 br.106/20 od 18.07.2022. godine preinačena je samo u pogledu odluke o kazni i meri bezbednosti, tako što je okrivljenoj za produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, za koje je prvostepenom presudom oglašena krivom, primenom odredaba članova 64, 65. i 66. KZ izrečena uslovna osuda, tako što joj je utvrđena kazna zatvora u trajanju od osam meseci i istovremeno određeno da se ova kazna neće izvršiti ukoliko okrivljena u roku proveravanja od jedne godine ne učini novo krivično delo, bez izricanja mere bezbednosti zabrane vršenja poziva, delatnosti i dužnosti, dok su žalba branioca u ostalom delu i žalba Višeg javnog tužioca u Nišu - Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljene AA - advokat Nebojša Stanković, na osnovu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP (koju pogrešno označava kao povredu iz člana 438. stav 1. tačka 1) – 2) ZKP), sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i preinači pobijane presude tako što će okrivljenu osloboditi od optužbe, jer delo zbog kog je osuđena nije krivično delo, uz istovremeni zahtev da branilac bude obavešten o sednici veća u smislu člana 488. stav 2. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih presuda protiv koje je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te po oceni navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da delo koje se okrivljenoj stavlja na teret nije krivično delo, već prekršaj, uz obrazloženje da krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. KZ predstavlja blanketno krivično delo obzirom da zahteva i primenu drugih propisa. S tim u vezi, u zahtevu se ističe da je prvostepeni sud pobijanom presudom utvrdio da je ponašanje okrivljene bilo suprotno odredbama člana 27e stav 34 Zakona o budžetskom sistemu i Uredbi o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava, da je Zakonom o budžetskom sistemu koji je važio u vreme izvršenja radnji krivičnog dela, odredbom člana 103b stav 2. bila propisana prekršajna odgovornost odgovornog lica, te da je u toku drugostepenog postupka, nakon izvršenja krivičnog dela koje je okrivljenoj stavljeno na teret, došlo do izmena Zakona o budžetskom sistemu i da je članom 16. Zakona o izmenama Zakona o budžetskom sistemu („Službni glasnik RS“, broj 138/2022) predviđeno brisanje odredbe o označenom prekršaju, dok je članom 6. istog zakona u celosti izmenjen član 27e Zakona o budžetskom sistemu, tako što je u celosti ukinuta zabrana zapošljavanja u javnom sektoru i obaveza pribavljanja saglasnosti za zapošljavanje. Prema stavu branioca, na ovakav način, zakonodavac je izričito opredelio vid sankcionisanja protivpravnog ponašanja koje se ogleda u kršenju zabrane zasnivanja radnog odnosa, odnosno zasnivanje radnog odnosa bez prethodne saglasnosti kao prekršaj, a ne kao krivično delo, zbog čega „okrivljena ne može biti sankcionisana za izvršenje krivičnog dela“, već je delo koje joj je stavljeno na teret moralo biti kvalifikovano kao prekršaj. Pored toga, u zahtevu se ističe i da zaključenjem aneksa ugovora o radu okrivljena nije postupala izvan svojih ovlašćenja.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene se, po oceni ovoga suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 359. stav 1. KZ propisano je da će se kazniti službeno lice koje iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granica svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene dužnosti, pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu kakvu korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povredi prava drugog.

Sledstveno iznetom, radnja izvršenja osnovnog oblika krivičnog dela u pitanju, alternativno je određena, i može se sastojati u iskorišćavanju službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenju granica službenog ovlašćenja ili u nevršenju službene dužnosti.

Posledica ovog krivičnog dela ogleda se u pribavljanju sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu kakve koristi, odnosno nanošenju kakve štete ili težoj povredi prava drugog.

Pri tome, ovo krivično delo okrivljeni može izvršiti isključivo sa direktnim umišljajem, kao oblikom krivice.

U izreci pravnosnažne presude, navedeno je da je okrivljena AA u periodu od 06.02.2015. godine do 21.11.2018. godine, kao službeno lice – ... Fakulteta ... u ..., u stanju uračunljivosti, iskorišćavanjem svojih službenih ovlašćenja iz člana 27. tačka 2, 4, 18. i 27. Statuta fakulteta ... u ... ... i prekoračenjem granica svog službenog ovlašćenja, postupajući suprotno članu 27e stav 34. Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“, broj 59/2009 ... 99/2016) i Uredbe o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“, br. 113/2013 ... 22/2015) pribavila BB i VV korist u vidu zasnivanja radnog odnosa na neodređno vreme, na taj način što je protivno članu 3. u vezi člana 1. stav 1. tačka 1. navedene Uredbe, bez pribavljanja saglasnosti Komisije za davanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava ... i bez raspisivanja javnog oglasa kod Nacionalne službe za zapošljavanje, zaključila ugovore o radu na neodređeno vreme i aneks ugovora o radu sa zaposlenima BB i VV, i to ugovorima o radu broj 213 od 06.02.2015. godine i broj 939 od 27.05.2015. godine te aneksima ovih ugovora broj 2436 od 21.11.2018. godine i broj 2432 od 21.11.2018. godine, pri čemu je bila svesna svog dela, da je ono zabranjeno i htela je njegovo izvršenje.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakva izreka presude sadrži sve subjektivne i objektivne elemente krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. u vezi člana 61. KZ, zbog kog je okrivljena pravnosnažnom presudom oglašena krivom, a zbog čega se ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene da njene radnje ne predstavljaju krivično delo za koje je osuđena.

Iz navedenih razloga, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene, u delu u kojem se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, odbijen je kao neosnovan.

Neosnovani su i navodi zahteva kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 5. KZ. S tim u vezi, branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je u pogledu dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji je se ne može primeniti, obzirom da je u konkretnom slučaju pre donošenja drugostepene presude Zakonom o izmenama Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“ br. 138/22) izmenjen član 27e stav 34. tako što je u celosti ukinuta zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, dakle ukinuta je blanketna norma na osnovu koje je okrivljena osuđena, a izvršena je i dekriminalizacija prekršaja zbog kršenja ove norme. Samim tim, po navodima zahteva za zaštitu zakonitosti pravnosnažnom presudom povređena je odredba člana 5. KZ, jer sud nije primenio najblaži zakon za okrivljenu, i to onaj po kome okrivljena ne može biti osuđena za konkretno krivično delo, usled prestanka važenja propisa (blanketne norme), koji je izrekom osuđujuće presude određen kao element krivičnog dela, kao i usled prestanka kaznenog sankcionisanja dela kao prekršaja.

Vrhovni kasacioni sud je i ove navode zahteva za zaštitu zakonitosti ocenio kao neosnovane, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 5. stav 1. KZ propisano je da se na učinioca krivičnog dela primenjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, stavom dva istog člana propisano je da, ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon jednom ili više puta, primeniće se zakon koji je najblaži za učinioca, dok je stavom 3. propisano da se na učinioca krivičnog dela koje je predviđeno zakonom sa određenim vremenskim trajanjem primenjuje taj zakon, bez obzira na to kad mu se sudi, ako tim zakonom nije drukčije određeno.

Obzirom da odredba člana 27e stav 34. Zakona o budžetskom sistemu predstavlja zakonsku odredbu sa određenim vremenskim trajanjem, budući da je njeno trajanje određeno na godinu dana, a potom je svakom izmenom zakona ponovo ograničavano na jednogodišnje trajanje, sve do izmena Zakona o budžetskom sistemu od 12.12.2022. godine („Službeni glasnik br. 138/2022) kada je ova norma brisana, to se u konkretnom slučaju primenjuje član 5. stav 3. KZ.

To znači da se blanketna norma člana 27e stav 34. Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik br. 54/2009...113/2017) može primeniti u konkretnom slučaju, bez obzira na to što je nakon izvršenja krivičnog dela, a pre donošenja pravnosnažne presude prestala da važi. U suprotnom, ovaj Zakon izgubio bi svoj smisao i cilj ukoliko bi se u odnosu na njega dozvolila primena kasnijeg blažeg zakona, jer se ne bi mogao primeniti u odnosu na većinu krivičnih dela učinjenih za vreme njegovog važenja.

Isto tako, radnje preduzete od strane određenog lica mogu istovremeno sadržati elemente krivičnog dela i elemente prekršaja, a nadležni tužilac je ovlašćen da te radnje pravno kvalifikuje i opredeli se koju će vrstu postupka protiv učinioca voditi. Pitanje primene blažeg zakona u krivičnom postupku u smislu člana 5. stav 2. KZ, odnosi se na primenu blažeg zakona kojim se propisuju krivična dela, ukoliko je isti izmenjen od trenutka izvršenja krivičnog dela pa do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka, a ne na primenu zakona kojim se propisuju prekršaji, jer se u tom slučaju radi o drugoj vrsti postupka, na koji se ne može primeniti krivični zakon.

Imajući u vidu navedeno, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene, u delu u kojem se nižestepene presude pobijaju zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP odbio kao neosnovan.

Najzad, u zahtevu se ističe i da nesprovođenje konkursa ne može biti element dela, jer ovakva obaveza nije bila predviđena zakonom u vreme izvršenja dela, a što je predstavljalo i žalbeni razlog odbrane, koje navode je apelacioni sud kao drugostepeni odbio pozivajući se na odredbe Zakona o zaposlenim u javnim službama, koje nisu bile u primeni u trenutku izvršenja dela, a iz kog razloga je, prema navodima zahteva, drugostepeni sud primenio zakon koji se ne može primeniti.

Izloženim navodima zahteva, po oceni ovoga suda, branilac okrivljene ukazuje na povredu zakona iz člana 460. ZKP (obrazloženje odluke drugostepenog suda), te na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, odnosno na protivrečnost razloga o odlučnim činjenicama. Kako navedene povrede zakona u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavljaju zakonom propisane razloge zbog kojih je okrivljenom i njegovom braniocu dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, to se Vrhovni kasacioni sud u ocenu ovih navoda nije ni upuštao.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                     Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić