Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 137/21 od 01.07.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene i potvrđena označena prvostepena presuda u stavu prvom izreke, u delu stava trećeg izreke za uplatu doprinosa i u stavu četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1838/19 od 07.10.2020. godine u stavu drugom izreke i u preostalom delu stava trećeg izreke i odbijen tužbeni zahtev tužilje za isplatu na ime vojnog dodatka. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj isplati iznos od 12.000,00 dinara na ime troškova žalbenog postupka, dok je stavom četvrtim izreke odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, pobijajući odluke sadržane u stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući drugostepenu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 18/20), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, dok se na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog kojih se revizija može izjaviti, revizijom tužilje ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u utuženom periodu bila u radnom odnosu u svojstvu civilnog lica na službi u Vojsci VU, „Dedinje“. Plata joj je utvrđena sabiranjem bodova za: osnovnu platu prema radnom mestu (870), bodova za uvećanje za vojni dodatak od 15%, dodatak za penzijski staž (0,5% za svaku započetu godinu radnog staža do 25 godina, a nakon toga 0,75%), kao i za naknadu dela troškova ishrane i troškova godišnjeg odmora (244 boda). Tužilji je u periodu od maja 2016. zaključno sa novembrom 2019. godine isplaćivana osnovna zarada manja od zakonom propisane minimalne. Osim toga, tužilja smatra da joj pripada i razlika između većeg vojnog dodatka (od 20%) za koji smatra da joj pripada i vojnog dodatka (od 15%) koji joj je isplaćivan.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, smatrajući da tužilji pripadaju iznosi koji predstavljaju razliku između osnovne zarade u visini minimalne zarade i isplaćivane osnovne zarade, na osnovu odredaba člana 2. stav 2. i 111. st. 6. i 7. Zakona o radu, čl. 8 i 10. st. 3. Zakona o Vojsci Srbije i čl. 18. stav 1. Pravilnika o raspodeli dobiti i zarada civilnih lica u VU „Dedinje“, kao i razliku između isplaćene vojnog dodatka od 15% i vojnog dodatka od 20%, na osnovu odredaba člana 83. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije i čl. 19. stav 2. navedenog pravilnika.

Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio zahtev za isplatu razlike između zahtevanog i isplaćivanog vojnog dodatka, sa obrazloženjem da tužilji ne pripada vojni dodatak od 20%, s obzirom da se na nju ne može primeniti odredba člana 24. stav 2. Pravilnika o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih pripadnika Vojske Srbije („Službeni vojni list“ br. 28/11, 10/17 – u daljem tekstu: Pravilnik od 2011. godine), kojom je propisan vojni dodatak od 20%, već da tužilji pripada vojni dodatak od 15% propisan članom 19. stav 1. Pravilnika o raspodeli dobiti zarada civilnih lica u VU „Dedinje“ od 10.04.2006. godine - u daljem tekstu: Pravilnik od 2006. godine, budući da je tužena vojna ustanova i dalje u procesu transformacije i da stoga tužilja još uvek nije stekla status vojnog službenika ili vojnog nameštenika da bi se na nju mogao primeniti navedeni Pravilnik od 2011, odnosno Zakon o Vojsci Srbije.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je odlučio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio zahtev tužilje za razliku između isplaćenog vojnog dosatka od 15% i traženog od 20% .

Članom 194. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 116/2007, 94/2019) propisano je da civilna lica u službi i Vojsci Srbije postaju vojni službenici ili vojni nameštenici danom stupanja na snagu ovog zakona (stav 1) i da će ministar odbrane u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona doneti propis koji će urediti postupak prevođenja lica iz stava 1. ovog člana (stav 4). Članom 195. istog zakona, propisano je da će uslove, način i postupak transformacije vojnih ustanova koje obavljaju proizvodnu i uslužnu delatnost, odnosno posluju po principu sticanja i raspodele dobiti i prava i obaveze civilnih lica na službi u Vojsci Srbije zaposlenih u tim ustanovama do završetka transformacije urediti Vlada (stav 1), a da do stupanja na snagu propisa iz stava 1. ovog člana civilna lica na službi u Vojsci Srbije zaposlena u ustanovama koja obavljaju proizvodnu i uslužnu delatnost, odnosno posluju po principu sticanja i raspodele dobiti, zadržavaju prava i obaveze iz radnog odnosa prema Zakonu o Vojsci Jugoslavije (stav 2).

Vlada je, na osnovu napred citiranog člana 195. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije, donela Uredbu o transformaciji vojnih ustanova koje obavljaju proizvodnu i uslužnu delatnost po principu sticanja i raspodele dobiti i o pravima i obavezama civilnih lica na službi u Vojsci Srbije zaposlenim u tim ustanovama („Službeni glasnik RS“, br. 58/07, 10/13). Prema članu 9a Uredbe, civilna lica zaposlena u vojnim ustanovama koje obavljaju proizvodnu i uslužnu delatnost po principu sticanja i raspodele dobiti, do završetka transformacije tih ustanova ostvaruju prava i obaveze iz radnog odnosa u skladu sa Zakonom o Vojsci Srbije, a pravo na isplatu plate, naknade i drugih primanja, kao i stambeno obezbeđenje ostvaruju u skladu sa propisima kojima se uređuje poslovanje tih ustanova.

U utuženom periodu još uvek nije bila završena transformacija VU „Dedinje“, pa se na plate, naknade i druga primanja zaposlenih u toj ustanovi primenjivao Pravilnik od 10.04.2006. godine, a ne Pravilnik od 2011. godine, kako pogrešno smatra tužilja. Članom 19. stavom 1. Pravilnika od 2006. godine, bilo je propisano da civilnom licu u ustanovi pripada vojni dodatak zbog posebnih uslova rada pod kojima vrši službu u vojsci, a naročito zbog učešća na vojnim vežbama, logorovanjima, manevrima i uzbunama, rada dužeg od punog radnog vremena (član 196. i 135. Zakona o Vojsci Jugoslavije), vršenja službe u svim uslovima, kao i zbog drugih vanrednih situacija prouzrokovanih potrebama borbene gotovosti i to 15% od osnovne plate.

Stoga, kako tužilji još uvek ne pripada pravo na isplatu vojnog dodatka od 20% prema Pravilniku od 2011. godine, to je pravilno odlučio drugostepeni sud kada je, primenom člana 19. stav 1. Pravilnika od 2006. godine, preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan zahtev tužilje za isplatu razliku između isplaćenog vojnog dodatka od 15% i traženog vojnog dodatka od 20%.

Budući da su neosnovani navodi revizije tužilje o pogrešnoj primeni materijalnog prava u pobijanom delu drugostepene presude, Vrhovni sud je odlučio kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

O troškovima revizijskog postupka odlučeno je na osnovu člana 165. stav 1. u vezi s članom 153. stav 1. ZPP, s obzirom na činjenicu da tužilja nije uspela u postupku po reviziji, pa joj naknada troškova revizijskog postupka ne pripada.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić