Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 3223/19 od 01.06.2022. godine, odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena je presuda Privrednog suda P P 1418/2018 od 04.04.2019. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Prvotuženi i drugotuženi su dali odgovore na reviziju i predložili da Vrhovni kasacioni sud odbije reviziju kao neosnovanu. Troškove revizijskog postupka su opredeljeno tražili.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje revidenta da je izreka pobijane presude nerazumljiva, protivurečna sama sebi i razlozima presude, predstavlja pozivanje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPPa, iz kojih razloga se revizija ne može izjaviti. Takođe, bez uticaja na pravilnost pobijane odluke je pozivanje tužioca da je prvostepeni sud neopravdano odbio predlog za proširenje tužbe i spajanja parnice sa parnicom koja se vodi u predmetu Privrednog suda u Beogradu 28 P 2/19, iz razloga što se radi o procesnim rešenjima kojima se upravlja parničnim postupkom, te kako se ne radi o radnjama drugostepenog suda, to nije moguće ukazivati na eventualne bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1. ZPP-a učinjene pred prvostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u delu zahteva za utvrđenje ništavosti Ugovora o prodaji društvenog kapitala od 10.07.2012. godine zaključenog između Agencije za privatizaciju i prvotuženog „Lilly Drogeria“ d.o.o. iz Beograda, prvostepeni sud je utvrdio da je navedenim ugovorom izvršena privatizacija privrednog društva „21. maj – Fabrika turbomotora i transmisija“ doo iz Beograda, koji ugovor je zaključen u skladu sa Zakonom o privatizaciji („Sl. glasnik RS“, br. 38/2001, 18/2003, 45/2005, 123/2007, 123/2007 - dr. zakon i 30/2010 - dr. zakon). Prema stanovištu prvostepenog suda, ne stoje razlozi ništavosti koje je istakao tužilac u tužbi, a koji se tiču nepostojanja saglasnosti Ministarstva odbrane za zaključenje Ugovora o prodaji društvenog kapitala, a koja je prema oceni tužioca morala postojati u skladu sa odredbom člana 15. Zakona o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme koji je bio važeći u momentu zaključenja Ugovora o prodaji društvenog kapitala. Obrazloženje je prvostepenog suda da sprovođenje postupka privatizacije ne spada u slučajeve za koje je predviđena saglasnost ministarstva odbrane iz člana 15. Zakona o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme jer privatizacijom samo dolazi do promene oblika vlasničkog kapitala i privatizacijom se ne dira u pravni subjektivitet privatizovanog društva, jer subjekt privatizacije nakon sprovedenog privatizacionog postupka nastavlja da postoji, ne menja delatnost niti vrši statusnu promenu, bar za vreme implementacije ugovora o prodaji kapitala. Prema nalaženju prvostepenog suda, svi interesi ministarstva odbrane na koje je mogla uticati privatizacija društva „21. Maj“ uzeti su u obzir prilikom zaključenja Ugovora o prodaji kapitala, budući da je prvotuženi, kao kupac, ugovorom preuzeo obavezu da u pogledu imovine za koju je zainteresovano ministarstvo odbrane, sa ovim organom započne pregovore u roku od 3 meseca od dana potpisivanja ugovora (tačka 6.7. Ugovora). Dalje je utvrđeno da je tuženi sa ministarstvom odbrane započeo pregovore u vezi sa opremom i delovima koje tužilac potražuje u ovom postupku, a eventualno neispunjenje ove obaveze na šta ukazuje tužilac, može biti razlog za raskid ugovora, a ne za njegovu ništavost. Prvostepeni sud je iz izvedenih dokaza utvrdio da je Ministarstvo privrede kroz obaveštenje od 15.09.2016. godine i formalno potvrdilo da je prvotuženi postupio u skladu sa tačkom 6.7. Ugovora, te je konstatovano da su istekli rokovi za ispunjenje ugovornih obaveza, zbog čega Ministarstvo nema daljih zakonskih i ugovornih ovlašćenja i nadležnosti u smislu obavljanja poslova kontrole izvršenja ugovora. Prvostepeni sud na osnovu navedenog konstatuje da je postupak privatizacije u potpunosti sproveden u skladu sa zakonom, zbog čega je odbijen zahtev za utvrđenje ništavosti Ugovora o prodaji društvenog kapitala br. ...- .../...-...-.../... od 10.07.2012. godine zaključen između Agencije za privatizaciju i prvotuženog.

Prvostepeni sud je dalje cenio osnovanost tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio utvrđenje prava svojine na rezervnim delovima, opremi, mašinama, dokumentaciji i alatima za remont kvačila za helikopter tipa „Gazela“ bliže opisane u Specifikaciji koja je priložena uz tužbu, i utvrdio da ovaj zahtev nije osnovan. Ovo iz razloga što je prema nalažanju prvostepenog suda, u ovom delu osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije koji je istakao prvotuženi. Prvostepeni su je pošao od tužbenih navoda iz kojih proizlazi da je preduzeće „21. Maj“ kao kooperant učestvovalo u realizaciji Ugovora o licenci i kooperaciji bp. ...- ... koji se odnosi na helikopter SA 342 1 GAZELLE, a koji zaključen između Saveznog ministarstva odbrane i preduzeća „AA“ iz ... . Navedeno društvo je vršilo remont kvačila na helikopterima tipa „Gazela“, i u tom svom radu koristilo delove, opremu, mašine, dokumentaciju i alate koja tužilac potražuje u ovom postupku. Stoga prvostepeni sud zaključuje da je tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine morao biti usmeren protiv lica koje se takođe legitimiše kao vlasnik predmetne opreme, a ne prema prvotuženom koji je kupio kapital društva „21. Maj“, na koji način nije postao i vlasnik imovine ovog društva. U prilog navedenom stavu prvostepeni sud navodi da prvotuženi jeste na osnovu Ugovora o zalozi na pokretnim stvarima od 12.08.2016. godine postao založni poverilac društva „21. Maj“ koje je kao zalogodavac založilo delom i opremu koju tužilac potražuje u ovom postupku. Međutim, navedena činjenica samo potvrđuje stav da se upravo društvo „21. Maj“ legitimiše kao vlasnik sporne opreme, zbog čega prvostepeni sud zaključuje da prvotuženi nije pasivno legitimisan povodom tužbenog zahteva za utvrđenje prava svojine.

Kada se radi o zahtevu za utvrđenje ništavosti Ugovora o zalozi koji je zaključen između prvotuženog i društva „21. Maj“ dana 12.08.2016. godine i Aneksa ovog ugovora od 02.09.2016. godine, prema stavu prvostepenog suda isti je neosnovan iz razloga što tužilac nije tužbom obuhvatio i društvo „21. Maj“ doo iz Beograda, već samo prvotuženog. Navedeni stav prvostepeni sud zasniva na materijalnopravnom jedinstvu ugovornih strana u postupku utvrđenja ništavosti ugovora koji su zaključili, što ih zbog prirode pravnog odnosa čini nužnim suparničarima u smislu člana 211. stav 1. Zakona o parničnom postupku, zbog čega je prvostepeni sud primenom odredbe člana 211. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odbio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti Ugovora o zalozi i Aneksa ovog ugovora.

Dalje je prvostepeni sud utvrdio da tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da sud obaveže prvotuženog i društvo „21. Maj“ doo iz Beograda da tužiocu predaju rezervne delove, opremu, mašine, dokumentaciju i alate za remont kvačila za helikopter tipa „Gazela“, bliže opisane u Specifikaciji koja je sastavni deo tužbe, nije osnovan u odnosu na prvotuženog. Ovo iz razloga što tužilac nije dokazao svoje pravo svojine ili drugo pravo koje ga ovlašćuje da od prvotuženog potražuje predaju predmetne opreme. Navedeno važi za slučaj da je predmetna oprema nesporno u posedu prvotuženog, ali i navedena činjenica prema oceni prvostepenog suda nije dokazana od strane tužioca, iz razloga što je prema poslednjem stanju stvari predmetna oprema bila u državini društva „21. Maj“ koje je i vršilo remont kvačila na helikopteru tipa „Gazela“. Kada se radi o zahtevu tužioca da mu društvo „21. Maj“ preda opremu iz Specifikacije koja je priložena, prema stanovištu prvostepenog suda tužba je u ovom delu nedozvoljena, jer tužilac zahteva činidbu od lica koje nije stranka u ovoj parnici. Tužilac nije tužbom obuhvatio društvo „21. Maj“, a zahteva da mu ovo društvo preda predmetnu opremu, što predstavlja nedostatak zbog kojeg se ne može meritorno odlučiti o zahtevu tužioca u navedenom delu, zbog čega je sud primenom člana 294. Zakona o parničnom postupku u tom delu tužba odbačena.

Privredni apelacioni sud je prihvatio date razloge prvostepenog suda i zaključio da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo na osnovu kog je doneo presudu.

Revident ne prihvata izneto stanovište nižestepenih sudova. U reviziji posebno ukazuje da je ugovor o prodaji društvenog kapitala zaključen protivno prinudnim propisima jer nije bilo saglasnosti Ministarstva odbrane shodno članu 15. Zkona o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme, te da je bilo neophodno okončati pregovore u vezi sa opremom i delovima koje tužilac potražuje u ovom postupku, a ne samo otpočeti ih.

Revizija tužioca nije osnovana. Nižestepeni sudovi su na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo na osnovu kog su odbili tužbene zahteve.

Naime, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da nije osnovan tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti Ugovora o prodaji društvenog kapitala br. 1-419/12- 348-3/01 od 10.07.2012. godine zaključen između Agencije za privatizaciju i prvotuženog „Lilly Drogeria“ d.o.o. iz Beograda. Navedenim ugovorom izvršena je prodaja društvenog kapitala u privrednom društvu „21. maj – Fabrika turbomotora i transmisija“ doo iz Beograda, a prema nalaženju nižestepenih sudova, ugovor je zaključen u skladu sa imperativnim propisima kojima je uređen postupak privatizacije (Zakon o privatizaciji - „Sl. glasnik RS“, br. 38/2001 ... 30/2010 - dr. zakon). Nižestepeni sudovi su posebno cenili postojanje uzroka ništavosti na koji je tužilac ukazivao i zaključili da ugovor o privatizaciji nije zaključen suprotno članu 15. Zakona o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme. Suprotno revizijskim navodima, na pravilnost navedenog stava ukazuju i ugovorne odredbe iz privatizacionog ugovora kojima je predviđena obaveza prvotuženog kao kupca kapitala, da sa Ministarstvom odbrane otpočne pregovore oko naoružanja i vojne opreme za koje je zainteresovano ovo ministarstvo, na koji način je i nadležno Ministarstvu uzelo učešće u sprovođenju navedenog ugovora. Međutim, činjenična tvrdnja tužioca da pregovori nisu okončani, te da nije postignut sporazum o preuzimanju vojne opreme, ne utiče na punovažnost samog ugovora o prodaji društvenog kapitala, imajući u vidu da se radi o aktu izvršenja samog ugovora, što predstavlja eventualni razlog za njegov raskid kako to pravilno nalaze nižestepeni sudovi. Međutim, ovde je od značaja činjenica da je Ministarstvo privrede kroz obaveštenje od 15.09.2016. godine i formalno potvrdilo da je prvotuženi postupio u skladu sa tačkom 6.7. Ugovora (otpočinjanje pregovora oko predmetne vojne opreme), te je konstatovano da su istekli rokovi za ispunjenje ugovornih obaveza, zbog čega Ministarstvo nema daljih zakonskih i ugovornih ovlašćenja i nadležnosti u smislu obavljanja poslova kontrole izvršenja ugovora. Time prestaje dilema oko pitanja izvršenja privatizacionog ugovora, jer ukazivanje tužioca u reviziji da je trebalo okončati pregovore, a ne samo otpočeti ih, nema utemeljenje u izvedenim dokazima, naročito navedenom Obaveštenju nadležnog ministarstva.

Dalje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo na osnovu kog su odbili tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da su rezervni delovi, oprema, mašine, dokumentacija i alati za remont kvačila (naoružanje i vojna oprema - NVO) za helikopter tipa „Gazela“, bliže opisane u Specifikaciji koja predstavlja sastavni deo tužbe, vlasništvo tužioca. Zahtev za utvrđenje prava svojine na pokretnim stvarima mora biti usmeren protiv lica koje se prema držanju ili načinu korišćenja stvari pretpostavlja kao njen vlasnik. U konkretnom slučaju, iz tužbenih navoda proizlazi da je navedena oprema bila u posedu privatizacionog subjekta, društva „21. Maj“, a ne kod prvotuženog koji je kupac kapitala (ne konkretne imovine), pa je stoga pravilna odluka nižestepenih sudova kojom su odbili tužbeni zahtev u navedenom delu, koje razloge prihvata i revizijski sud.

Takođe, pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o zalozi koji su zaključili prvotuženi i društvo „21. Maj“. Ovo iz razloga što zbog prirode pravnog odnosa moraju da se obuhvate sva lica koja su učesnici materijalnopravnog odnosa, dakle uključujući i saugovarača prvotuženog – društvo „21. Maj“, što predmetnom tužbom nije učinjeno. Stoga su nižestepeni sudovi pravilno primenili odredbu člana 211. stav 2. Zakona o parničnom postupku na osnovu koje su zbog nepotpune pasivne legitimacija odbili tužbeni zahtev u ovom delu.

U preostalom delu pobijane odluke kojom je odbijen zahtev da prvotuženi preda tužiocu vojnu opremu pobrojanu u Specifikaciji koja je sastavni deo tužbe, kao i u delu kojim je odbačena tužba u delu zahteva da društvo „21. Maj“ preda tužiocu predmetnu vojnu opremu, Vrhovni kasacioni sud prihvata date razloge nižestepenih sudova, bez potrebe za ponavljanjem, naročito kod činjenice da tužilac u reviziji posebno ne ukazuje na nedostatke pobijane presude u ovom delu.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u izreci.

Vrhovni kasacioni sud je u skladu sa odredbom člana 154. stav 1. ZPP-a odbio zahtev prvotuženog i drugotuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, imajući u vidu da troškovi nastali povodom odgovora na reviziju ne spadaju u nužne i potrebne troškove radi odličivanja o reviziji.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić