Ispitujući pobijanu odluku u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, neosnovani su revizijski navodi da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP jer je odlučivao na osnovu činjeničnog stanja koje je utvrđeno u prvostepenoj presudi. Neosnovano se revizijom ukazuje i na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. ZPP, jer je drugostepeni sud u obrazloženju presude ocenio bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog na radnom mestu ... u CITC (Centralno inženjersko – tehnički centar – Direkcija za proizvodnju nafte i gasa, Blok istraživanje i proizvodnja), na osnovu ugovora o radu od 01.10.2011.godine. Predmetnim rešenjem tuženog od 28.03.2018.godine tužiocu je otkazan ugovor o radu (sa pratećim aneksima) na osnovu člana 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu i člana 18. stav 4. tačka 4. alineja a.) ugovora o radu od 01.04.2016.godine (prečišćen tekst) zbog povrede radne obaveze jer je u poslednjem periodu nesavesno i nemarno izvršavao radne obaveze tako što nekoliko zadataka (zadaci od 09.10.2017.godine, 11.10.2017.godine i 18.10.2018.godine) nije izvršio u zadatim rokovima, odnosno nije ih ni izvršio.

U opisu posla (radnog mesta) tužioca navedeno je da je svrha posla obrada podataka proizvodnje Pogona i praćenje i kontrola proizvodnje preko „sistema“ (uz konkretizaciju tih poslova), s tim što zadaci tog radnog mesta nisu bili konstantni, već su se menjali u skladu sa aktuelnošću i u skladu sa uvođenjem u „sistem“ novih programa (SAP i dr.) i aplikacija (USOI, OTS, Alarm adviser, Šahmatka i dr.). U službi u kojoj je tužilac radio stizali su svi podaci vezano za proizvodnju za tekući dan na nivou tuženog. Zadatak zaposlenih u službi je bio da na osnovu pristiglih podataka sačine izveštaje (nakon obrade podataka). Kod tuženog, nije postojao standard kojim su regulisani rokovi za izvršenje zadatka, ali su, po pravilu, rokovi bili kratki (po nekoliko sati, odnosno u jednom danu), što je naročito bilo značajno u 2017. / 2018. godini kada se kod tuženog prelazilo većim delom na automatske izveštaje. Procenu potrebnog vremena za izvršenje zadatka vršili su interno neposredni rukovodilac (u ovom slučaju je to bio BB) i služba analitike (na osnovu saznanja o tome u kojim rokovima ostali zaposleni ... izvršavaju radne zadatke), koji rokovi su bili poznati zaposlenima. Pored toga, zaposleni su dobijali i zadatke koje je trebalo da ispune u određenom kvartalu (kvartalni ciljevi), koje su mogli da vide ukucavanjem šifre u programu SAP. Tužiocu je kvartalni cilj – zadatak za treći i četvrti kvartal 2017.godine bio korišćenje aplikacije OTS.

Tuženi je organizovao posebne obuke zaposlenih za rad u onim programima za koje je to predviđeno zakonom, odnosno standardima tuženog i kada su zaposleni zahtevali dodatne obuke za rad u programima, dok su se za rad u aplikacijama i alatkama (USOI, OTS, Alarm adviser, Šahmatka i dr.), koje je tuženi koristio u procesu rada, zaposleni osposobljavali u toku rada tako što su se, u slučaju potreba, obraćali kolegama koji već rade u tim aplikacijama za dodatna pojašnjenja. Za aplikaciju Alarm adviser održana je maja 2017.godine neformalna obuka kod tuženog od strane lica koja su bila dužna za njegovo održavanje, a kako je tužilac u to vreme bio privremeno sprečen za rad, obučavan je kasnije od strane drugih zaposlenih kod tuženog (VV i GG). Za aplikaciju OTS (koja je kod tuženog postojala od 90 - ih godina, s tim što je 2017.godine unapređena od strane jednog od zaposlenih obuke su bile često, u trajanju 20-30 minuta (koliko je potrebno za ovladavanje tom aplikacijom).

U periodu avgust – oktobar 2017.godine tužilac je od nesposrednog rukovodioca dobio ukupno pet zadataka, koji su podrazumevali korišćenje određenih programa i alatki tuženog, sa kratkim rokovima za njihovo izvršenje (u toku istog ili narednog dana). Prvi zadatak od 07.08.2017.godine tužilac je izvršio sa nedostacima. Drugi zadatak od 08.08.2017.godine nije izvršio jer nije umeo da koristi aplikaciju Alarm adviser (neophodnu za izvršenje tog zadatka). Nakon toga kod tužioca je nastupila privremena sprečenost za rad (od 10.08.2017.godine). Treći zadatak od 09.10.2017.godine koji se, između ostalog, odnosio na proveru algoritma evidencije proizvodnje, uz korišćenje softvera USOI (neophodnog za izvršenje zadatka) tužilac nije izvršio u zadatom roku (isti dan), pa ni nakon upozorenja vodećeg inženjera CITC (DD) datog u meilu od istog dana. Pri tome, nije ni pokušao da izvrši zadatak jer nije ulazio u ovaj softver, pravdajući se time da nije nije mogao da pokrene tastni server USOI, a na pitanje neposrednog rukovodioca kome se obratio povodom ovog servera nije se izjasnio. Četvrti zadatak od 11.10.2017.godine koji se odnosio na analizu kretanja zahteva za radove izdate kroz sistem OTS (što je obuhvatalo pojedinačne zadatke pod tačkama 1., 2., 3., i 4.) nije izvršio u zadatom roku (isti dan do 16,00 časova). Za izvršenje ovog je bilo potrebno ukupno četiri časa. Radi izvršenja ovog zadatka tužiocu je istog dana prosleđeno uputstvo za kreiranje zahteva za OTS nalog od strane ĐĐ (na zahtev EE). Tužilac nije napravio nalog, već je zatražio šifru za rad u OTS programu od kolege ŽŽ i pod istom je radio na izvršenju zadataka. Tačku 1. (prikaz svih zahteva izdatih od početka oktobra po službama), za čije izvršenje je bilo potrebno 10 – 30 minuta (korišćenjem aplikacije OTS), tužilac je izvršio po isteku roka (naredni dan 12.10.2017.godine), tačku 2. (definisanje zahteva koji nisu izdavani kroz OTS), za čije izvršenje je potrebno oko sat vremena, izvršio je tek narednog dana, tačku 3. (prikazivanje broja pravilno obrađenih zahteva i procenat nepravilno obrađenih zahteva, sa obrazloženjem razloga neobrađivanja) izvršio je tek narednog dana, i to delimično (jer nije dao podatke o verifikovanim zahtevima), a tačku 4., za čije izvršenje je bilo potrebno korišćenje programa USOI i OTS aplikacije (jedan od kvartalnih ciljeva za treći i četvrti kvartal tužioca bio je rad i anlaiza zahteva u OTS) izvršio je narednog dana, i to delimično (jer nije dao razloge neslaganja u dostavljenim podacima), pravdajući se time da je bio odsutan iz zdravstvenih razloga skoro ceo treći kvartal, iako ga je meilom od 17.10.2017.godine neposredni rukovodilac obavestio da čeka ispunjenje ovog zadatka. Peti zadatak od 18.10.2018.godine koji je podrazumevao, između ostalog, da za svaku bušotinu Srednjeg i Severnog Banata izvrši poređenje faktičkih proizvodnji fluida i nafte - poslednje potvrđeno merenje u Šahmatci, sa proizvodnjama po MER-u tužilac nije izvršio u zadatom roku do 19.10.2018.godine (do 15.00 časova), pa ni u dodatnom roku do 27.10.2018.godine, a ni nakon toga.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili odredbe člana 179. stav 2. tačka 1 u vezi članova175. tačka 4., 180. stavovi 1., 2., i 3., 184. stav 1. i 185. stavovi 1.-5. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 13/17) kada su odbili zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu od 28.03.2018.godine i za vraćanje na rad. Drugostepeni sud je pravilno ukinuo prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da ga rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj vrsti i stepenu stručne spreme i radnim sposobnostima zbog učinjene bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP i odbacio tužbu u tom delu. Sud nije nadležan da odlučuje o tom tužbenom zahtevu, s obzirom na to da je raspoređivanje zaposlenih u skladu sa vrstom i stepenom stručne spreme i radnim sposobnostima u isključivoj nadležnosti poslodavca, o čemu odlučuje u zavisnosti od procesa i organizacije rada.

Članom 18. stav 4. tačka 4. alineja a.) ugovora o radu, koji je tužilac zaključio sa tuženim, predviđeno je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako svojom krivicom učini povredu radne obaveze u vidu nesavesnog i nemarnog izvršavanja radne obaveze.

Članom 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 13/17), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze u vidu nesavesnog ili nemarnog izvršavanja radne obaveze.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su se u radnjama tužioca stekla obeležja povrede radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu i člana 18. stav 4. tačka 4. alineja a.) ugovora o radu, pa mu je predmetnim rešenjem tuženog od 28.03.2018.godine zakonito prestao radni odnos. Pre otkaza ugovora o radu, tuženi poslodavac je tužioca pisanim putem upozorio na postojanje razloga za otkaz, u skladu sa obavezom iz člana 180. Zakona o radu. Kako je tužiocu zakonito prestao radni odnos, to nema osnova da bude vraćen na rad kod tuženog u smislu člana 191. Zakona o radu. Pored toga, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili kao neosnovan istaknuti prigovor neblagovremenosti podnete tužbe jer je pobijano rešenje uručeno tužiocu 14.04.2018.godine (shodno članu 185. stavovi 1.-5. Zakona o radu), dok je tužbu za poništaj tog rešenja tužilac podneo 12.06.2018.godine u roku od 60 dana iz člana 193. stav 2. istog zakona.

Nižestepeni sudovi su utvrdili postojanje krivice tužioca za učinjenu povredu radne obaveze koja se ogleda u tome što nije pratio uvođenje novih sistema, programa i aplikacija kod poslodavca, koje je tuženi konstantno uvodio u cilju olakšavanja izvršenja posla, tačnosti podataka i poboljšanja proizvodnje, omogućivši stalnu obuku zaposlenih kroz organizovane obuke i kroz podršku zaposlenima između sebe u procesu korišćenja programa, te je postojala dužnost i nužda zaposlenih da prate te programe, a što je imalo za posledicu neblagovremeno i necelovito izvršavanje svakodnevnih radnih zadataka, odnosno njihovo neizvršenje od strane tužioca, čime je odstupio od očekivanog i predviđenog postupanja prilikom izvršenja radnih obaveza svog radnog mesta. Priroda poslova radnog mesta tužioca je takva da je neophodno zadatke izvršavati ažurno i u kratkim rokovima kako bi se bilans procesi kod tuženog nesmetano odvijali.

Suprotno navodima revizije, izvedenim dokazima tuženi je dokazao koliko je vremena potrebno za izvršenje svakog od zadatka koji je neposredni rukovodilac dao tužiocu. Kod takvog stanja stvari, činjenica da tuženi svojim aktom nije propisao standarde i rokove u kojima zaposleni treba da izvrši radni zadatak nije ovde od uticaja, jer je tuženi, preko službe analitike i neposrednih rukovodilaca zaposlenih, pratio u kojim rokovima zaposleni izvršavaju radne zadatke i shodno tome davao rokove za njihovo izvršavanje. Osim toga, kada je reč o zadatku od 18.10.2017.godine, bez obzira na obimnost tog zadatka (na koju se ukazuje u reviziji), prvobitno dati rok za izvršenje zadatka (dva dana) je, nakon prigovora tužioca neposrednom rukovodiocu, produžen do 27.10.2017.godine, ali tužilac ni u naknadnom roku taj zadatak nije izvršio, niti je tokom postupka pružio dokaze u smislu člana 231. ZPP da je pokušao izvršenje tog zadatka. Bolovanje tužioca u periodu sprovođenja obuke za aplikaciju OTS (u avgustu 2017.godine) neophodnu za izvršavanje datih radnih zadataka (zadaci od 09.10.2017.godine i 11.10.2017.godine) nije bilo smetnja da, po povratku na rad, zatraži od za to zaduženih zaposlenih obuku na tom programu (za koju je potrebno 20-30 minuta). Naprotiv, tužilac nije ni pokazao interesovanje za tu obuku, već je u ovoj aplikaciji radio pod tuđom šifrom, propuštajući da podnese zahtev za dobijanje šifre.

Činjenica da je tužilac 27.10.2017.godine (kada je isticao produženi rok za izvršenje poslednjeg zadatka od 18.10.2017.godine) pokrenuo postupak za zaštitu od zlostavljanja na radu protiv svog neposrednog rukovodioca i da je u tom postupku (koji nije okončan donošenjem odluke kojom bi se utvrdilo zlostavljanje tužioca na radu u smislu Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu) konstatovano od izabranog posrednika da je između neposrednog rukovodioca i tužioca postojao lični konflikt je po oceni Vrhovnog kasacionog suda bez uticaja na drugačiju odluku. Budući da izvedenim dokazima tužilac nije dokazao da je otkaz ugovora o radu posledica zlostavljanja na radu od strane neposrednog rukovodioca. Naprotiv, izvedenim dokazima tuženi je dokazao da su i ostali zaposleni u sektoru u kojem je radio tužilac (CITC) dobijali kratke rokove za izvršavanje zadataka, koji su bili uslovljeni procesom rada kod tuženog, za čije ispunjenje u tim rokovima je upravo bilo neophodno postojanje određenih veština (poznavanje određenih programa i aplikacija) zbog čega je stalno organizovao interne obuke zaposlenih za rad u tim programima i aplikacijama. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi i da je, nakon što je 2015. i 2016.godine tužilac ocenjen negativnom ocenom, neposredni rukovodilac održao sastanke sa tužiocem, ukazao mu na propuste u radu (da ne koristi u dovoljnoj meri alate, funkcije i mogućnosti softvera), nudio mu dodatne obuke, što je tužilac odbio navodeći da ne razume šta se od njega traži. Na tužiocu je bio teret dokazivanja suprotnog. Stoga Vrhovni kasacioni sud iznete revizijske navode ocenjuje neosnovanim, zato što se njima posredno ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što na osnovu člana 407. stav 2. ZPP nije dozvoljen revizijski razlog.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tuženog za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju je odbijen kao neosnovan jer nisu bili potrebni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP.

Na osnovu člana 165. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić