Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1203/21 od 27.09.2021. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Loznici P1 149/2019 od 22.02.2021 u usvajajućem delu u stavu 1. od alineje 15 do alineje 20, u odbijajućem delu u stavu 2. i u stavu 3. od alineje 8 do alineje 11. Stavom drugim izreke, odbijena je u preostalom delu žalba tužioca, rešenje kojim je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova postupka je potvrđeno. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom usvajajućem delu, tako što je odbijen zahtev tužioca da mu tuženi isplati na ime manje isplaćene zarade iznose taksativno navedene u izreci presude sa kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, na ime troškova postupka iznos od 112.515,00 dinara sa zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijena je u preostalom delu žalba tuženog, rešenje kojim je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova postupka je potvrđeno. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev tužioca radi isplate novčanog potraživanja za period od juna 2011. godine zaključno sa decembrom 2012. godine, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP i da je osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 01.06.2006. godine do 15.10.2013. godine, kada mu je na osnovu rešenja tuženog od 11.10.2013 godine prestao radni odnos zbog prestanka potrebe za njegovim radom, usled organizacionih promena. Na osnovu akta o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede, između ostalog, Protokolom o kupovini akcija kompanije „NIS“ AD Novi Sad, zaključen je 17.06.2008. godine Socijalni program za ''NIS'' AD, između Vlade Republike Srbije i tuženog, reprezentativnih sindikata kod tuženog i reprezentativnih sindikata na nivou Republike Srbije. Članom 9. ovog Programa, tuženi se obavezao da odmah nakon preuzimanja ''NIS''-a AD izvrši jednokratno i trajno povećanje zarade zaposlenih u visini od 15% u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju, uz obavezu da tako utvrđene zarade ubuduće usklađuje sa indeksom troškova života, uz realan rast u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda u periodu važenja socijalnog programa (17.6.2008. do 31.12.2012. godine). Prema članu 10. navedenog sporazuma tuženi se obavezao da se realna vrednost zarada zaposlenih koje su utvrđene članom 9. ne smanjuje. Preuzimanje ''NIS''-a izvršeno je 11.2.2009. godine. Tuženi je svim zaposlenima, osim menadžera I i II grupe, isplatio zaradu uvećanu za 15% za mesec april 2009. godine, na osnovu odluke od 30.4.2009. godine, kojom je predviđena navedena isplata utvrđena članom 42. kolektivnog ugovora tuženog. U daljem periodu tuženi je zaposlenima usklađivao zaradu sa indeksom troškova života i realnim rastom u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda. U ovoj parnici tužilac potražuje razliku između zarade koja mu je isplaćena i zarade uvećane za 15% za traženi period, prema članu 9. socijalnog programa od 17.6.2008. godine. Visina potraživanja utvrđena je na osnovu nalaza veštaka ekonomsko- finansijske struke na osnovu koga je tužilac opredelio postavljen tužbeni zahtev.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je obavezao tuženog da tužiocu isplati razliku zarade za period od juna 2011. godine zaključno sa decembrom 2012. Godine, primenom člana 9. Socijalnog programa od 17.6.2008. godine, nalazeći da taj akt proizvodi pravno dejstvo opšteg akta, koji je tuženi prvobitno priznao i pristupio ispunjenju preuzetih obaveza. Zbog toga tužilac osnovano potražuje isplatu manje isplaćene zarade čija je visina utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja veštka ekonomsko-finansijske struke.

Drugostepeni sud je ovu odluku prvostepenog suda preinačio i tužbeni zahtev odbio, jer socijalni program nema pravno dejstvo opšteg akta koji se neposredno primenjuje i s tim u vezi nema dejstvo na potraživanje zaposlenih u vezi sa radnim odnosom, jer se njime ne uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, već predstavlja akt poslovne politike, kojim se utvrđuje sistem mera i aktivnosti na obezbeđenju prava zaposlenih za čijim radom je prestala potreba i druge aktivnosti.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište drugostepenog suda je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Socijalni program za NIS AD Novi Sad je zaključen na osnovu Sporazuma između Vlade RS i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede, Protokola o osnovnim uslovima kupovine od strane OAO Gasprom Njeft akcija Kompanije naftne industrije Srbija AD Novi Sad, koji čine 51% osnivačkog kapitala, kao i Kolektivnog ugovora za NIS AD Novi Sad. Potpisnici akta su u ime Vlade Republike Srbije - Ministarstvo energetike RS; u ime Društva za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata, istraživanja i proizvodnje prirodnog gasa „Naftna industrija Srbije“ AD Novi Sad – predsednik Upravnog odbora i generalni direktor; reprezentativni sindikati kod poslodavca i to: Jedinstvena sindikalna organizacija NIS AD Novi Sad; Jedinstvena sindikalna organizacija NIS – Naftagas Novi Sad; reprezentativni sindikati na nivou RS i grane; Samostalni sindikat radnika energetike i petrohemije Srbije i Sindikat hemije, nemetala, energetike i rudarstva – UGS nezavisnost.

Socijalnim programom i navedenim aktima su uređena prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih i poslodavca. Ove akte su potpisali svi ovlašćeni predstavnici učesnika u njihovom donošenju. Na taj način konstituisana je i obaveza poslodavca propisana odredbom člana 9. Socijalnog programa, koja ima neposredno pravno dejstvo prema svim zaposlenima. Stoga i predmetni Socijalni program, u konkretnom slučaju, saglasno obavezama i pravima koja se njime konstituišu ima pravnu prirodu ugovora u korist trećih lica.

Iz tog razloga, tužilac je ovlašćen da po osnovu zaključenog socijalnog programa neposredno zahteva i ostvari sva prava koja su mu njime priznata. U tom kontekstu cenjena je i činjenica da je tuženi kao ugovorna strana nesporno prihvatio obavezu iz socijalnog programa. To se potvrđuje njegovim ponašenjem iskazanim u delimičnom ispunjenju obaveze koja mu je po tom osnovu konstituisana. Zato nema sumnje da je tuženi svestan preuzete obaveze po socijalnom programu, preduzeo i neposrednu radnju izvršenja prava ustanovljenog u korist svih zaposlenih, tako što je izvršio isplatu ugovorenog iznosa zarade svim zaposlenima za period od jednog meseca u odnosu na početak primene socijalnog programa. Stoga tužilac, kao zaposleno lice kod tuženog – poslodavca, ima neposredno pravo da zahteva ispunjenje poslodavčeve obaveze koja je konstituisana u korist svih zaposlenih po osnovu predmetnog socijalnog programa, jer takvo pravo tužioca je utemeljeno u odredbi člana 149. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz iznetih razloga, tužilac osnovano potražuje isplatu neizmirene razlike u zaradi za preostali period važenja Socijalnog programa do 31.12.2012. godine. Zato je drugostepena presuda u pobijanom delu preinačena i tužiocu dosuđen utuženi iznos razlike u zaradi do 31.12.2012. godine, sa pravom i na isplatu zakonske zatezne kamate počev od dospelosti svakog mesečnog iznosa do konačne isplate.

Pravilnom primenom odredbe člana 153. i 154. ZPP, odlučeno je o naknadi troškova prvostepenog postupka.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Kako je tužilac uspeo u postupku po reviziji, to mu na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi revizijskog postupka. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu i to na ime sastava revizije od 18.000,00 dinara, prema AT važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji. Tužiocu su priznati i troškovi na ime sudske takse za reviziju od 7.441,71 dinara i revizijsku odluku od 11.162,56 dinara, sve prema važećoj TT.

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić