.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Uzp 129/2023
11.07.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelene Ivanović, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Zorana Hadžića, članova veća, sa savetnikom Mirelom Kostadinović, kao zapisničarem, odlučujući o zahtevu AA iz Bosne i Hercegovine, ..., koju zastupa punomoćnik Miloš Karalejić, advokat iz ..., za preispitivanje sudske odluke - presude Upravnog suda 28 U 19777/22 od 16.03.2023. godine, sa protivnom strankom Ministarstvom finansija Republike Srbije, Upravom za javni dug, u predmetu neisplaćene devizne štednje, u nejavnoj sednici veća održanoj dana 11.07.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
Zahtev se ODBIJA.
ODBIJA SE zahtev podnositeljke zahteva za naknadu troškova.
O b r a z l o ž e nj e
Pobijanom presudom, odbijena je tužba podnositeljke zahteva podneta protiv rešenja Ministarstva finansija Republike Srbije, Uprave za javni dug broj 401- 10148/2022-001 od 01.04.2022. godine, kojim je odbačena prijava potraživanja koju je podnela AA iz ..., Bosna i Hercegovina, zavedena pod brojem 401-10148/2022-001, kao neblagovremena.
U zahtevu za preispitivanje pobijane presude podnositeljka ponavlja navode tužbe da je pre raspada SFRJ uložila devizna sredstva kod Filijale „Investbanke“ A.D. sa sedištem u Beogradu, Republika Srbija i da joj do danas nije omogućena isplata uloženih sredstava. Navodi da su pobijana presuda i osporeno rešenje doneti sa pozivom na Zakon o utvrđivanju i realizaciji potraživanja građana u postupku privatizacije („Sl. novine BiH“, br. 27/97...86/15), koji je donet od strane Federacije BiH, a čije su odredbe čl. 3, 7, 11. i 18. odlukom Ustavnog suda Federacije BiH ocenjene kao neustavne. Ukazuje na odredbe čl. 4. i 9. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja i s tim u vezi čl. 58. i 86. Ustava RS koji jemče pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i pravo na privatnu svojinu i njenu ravnopravnost sa ostalim oblicima svojine. Navodi da nije dala nikakav pristanak na prenos štednog uloga i da se ne radi o prenosu sredstava, već evidentiranju deviznih štediša i uloga kako bi se sačuvali podaci. Ukazuje na presudu Evropskog suda za ljudska prava donetu u predmetu Ališić i dr. protiv Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i bivše Jugoslovenske republike Makedonije. Poziva se i na odredbu člana 1. stav 4. Zakona o izmirenju obaveza po osnovu računa stare devizne štednje („Sl. glasnik BiH“, br. 28/06), te postavlja pitanje zašto bi entitet u BiH, i to Federacija BiH, preuzela obaveze banke za koju je odgovorna Republika Srbija. Ističe da je Upravni sud u svojoj odluci naveo da je prvostepeni organ primenio Zakon o utvrđivanju i realizaciji potraživanja građana u postupku privatizacije sa izmenama i dopunama, pritom ne uzimajući u obzir i sve ostale propise i činjenice koje je morao primeniti i ceniti prilikom odlučivanja, a svakako i obrazložiti u odluci. Predlaže da Vrhovni kasacioni sud zahtev uvaži i pobijanu presudu preinači ili ukine, a traži i naknadu troškova postupka.
Protivna stranka u odgovoru na zahtev predlaže da sud zahtev odbije.
Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'', broj 111/09), Vrhovni sud je našao da je zahtev neosnovan.
Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, pravilno je odlučio tuženi organ kada je, na osnovu člana 16. stav 2. Zakona o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritoriji bivših republika SFRJ odbacio prijavu tužilje kao neblagovremenu, dajući za svoju odluku dovoljno razloga koje kao pravilne i na zakonu zasnovane prihvata i ovaj sud, a kod nesporno utvrđenog da je prijava potraživanja podneta dana 14.03.2022. godine. Upravni sud je cenio navode tužbe ali je našao da su bez uticaja na drugačiju ocenu suda o zakonitosti osporenog rešenja, imajući u vidu imperativnu odredbu člana 11. stav 2. Zakona o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritoriji bivših republika SFRJ, kojom su propisane posledice propuštanja roka u kome je prijavu potraživanja trebalo podneti.
Ocenjujući zakonitost pobijane presude, Vrhovni sud je našao da je doneta bez povreda pravila postupka i uz pravilnu primenu zakona. Pobijanom presudom su ocenjena sva pitanja i okolnosti koje su mogle biti od uticaja na zakonitost osporene odluke i za tu ocenu su dati dovoljni i jasni razlozi koje prihvata i ovaj sud.
Odredbom člana 10. Zakona o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritoriji bivših republika SFRJ („Službeni glasnik RS“, br. 108/16, 113/17 i 52/19), propisano je: da će radi utvrđivanja prava iz člana 9. ovog zakona, Uprava objaviti poziv za prijavu potraživanja po osnovu devizne štednje u „Službenom glasniku Republike Srbije“ i u po jednom visokotiražnom dnevnom listu koji se distribuira na celoj teritoriji bivše republike SFRJ (stav 1); da će se poziv iz stava 1. ovog člana objaviti i na zvaničnim internet prezentacijama Ministarstva finansija, Uprave, Agencije za osiguranje depozita i Narodne banke Srbije (stav 2).
Odredbom člana 11. istog zakona propisano je da se prijava potraživanja može podneti u roku od dve godine od dana objavljivanja poziva u dnevnom listu koji se distribuira na celoj teritoriji bivše republike SFRJ iz člana 10. stav 1. ovog zakona (stav 1), a da se po isteku roka iz stava 1. ovog člana gubi pravo na potraživanje po osnovu neisplaćene devizne štednje iz člana 1. ovog zakona (stav 2).
Prema odredbi člana 16. stav 2. istog zakona, Uprava odbacuje prijavu potraživanja, između ostalog, i ako je prijava neblagovremena.
Imajući u vidu da je rok za podnošenje prijave potraživanja počeo da teče objavljivanjem poziva za prijavu potraživanja dana 23.02.2017. godine i da je, saglasno citiranom članu 11. stav 1. Zakona o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritoriji bivših republika SFRJ, ovaj rok istekao nakon dve godine, dana 23.02.2019. godine, a tužilja je prijavu potraživanja podnela 14.03.2022. godine, Vrhovni sud je našao da je pravilna ocena tuženog organa i Upravnog suda da je prijava potraživanja tužilje neblagovremena.
Po nalaženju Vrhovnog suda, navodi zahteva koji se odnose na primenu materijalnog prava nisu od značaja za odlučivanje, s obzirom na to da je prijava potraživanja odbačena kao neblagovremena, pa u konkretnom slučaju nisu bile, niti su mogle biti primenjene odredbe materijalnog prava na koje se ukazuje u zahtevu.
Saglasno izloženom, Vrhovni sud je, na osnovu odredbe člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u stavu prvom dispozitiva presude.
Kako je zahtev za preispitivanje sudske odluke odbijen, Vrhovni sud je, na osnovu odredbe člana 74. Zakona o upravnim sporovima shodnom primenom odredbe člana 165. stav 1. u vezi člana 153. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20) odlučio kao u stavu drugom dispozitiva presude.
PRESUĐENO U VRHOVNOM SUDU
Zapisničar, Predsednik veća – sudija,
Mirela Kostadinović,s.r. Jelena Ivanović,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
