Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilje su podnele odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu troškova za sastav odgovora.

Ispitujući pravilnost pobijane pravnosnažne presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20, u daljem tekstu: ZPP), koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni sud je ocenio da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 3. ZPP, ali da nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se paušalno ukazuje na bitnu povredu iz člana 374. stav 1. ZPP koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, bez konkretizacije o kojoj povredi se radi, a koja bi mogla biti razlog za izjavljivanje revizije prema članu 407. stav 1. tačka 3. ZPP.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom nakon otvoranja rasprave pred drugostepenim sudom, tužilje su ćerke sada pokojne ĐĐ, dok su tuženi suprug i ćerke sada pokojne EE, koja je takođe bila ćerka pokojne ĐĐ. Rešenjem Opštinskog suda u Pirotu O br. 980/07 od 18.06.2008. godine, prekinut je postupak raspravljanja zaostavštine iza pokojne ĐĐ i tužilje su upućene na parnicu radi utrđenja ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju koji je zaključen i sudski overen 20.05.1998. godine u predmetu Opštinskog suda u Pirotu 3R br. .../... između ĐĐ kao primaoca izdržavanja i EE kao davaoca izdržavanja. U postupku overe ugovora, identitet primaoca izdržavanja utvrđen je na osnovu stare lične karte izdate 05.12.1967. godine, koja je zamenjena novom ličnom kartom tek 15.02.2000. godine. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka grafologa Jovana Krstića i njegovog iskaza utvrđeno je da sada pokojna ĐĐ nije svojeručno potpisala sporni ugovor i to sa verovatnoćom od 99-99,99%. naročito imajući u vidu činjenicu da je ona svojevremeno na zapisniku suda od 26.03.1970. godine, u ostavinskom postupku vođenom iza smrti supruga, kada je imala 53 godine života, ostavila otisak prsta umesto potpisa, bez konstatacije zbog čega nije potpisala taj zapisnik, u smislu eventualne povrede ruke ili nekog drugog opravdavajućeg razloga. Bio je mišljenja da protek vremena od tada pa do overe osporenog ugovora kada je imala ... godinu života, ukazuje da se u međuvremenu ona nije mogla opismeniti. Po njegovom mišljenju potpis na ugovoru o doživotnom izdržavanju može biti potpis osobe koja ima srednju školu i da potpisi na tokom postupka dostavljenim pismenima takođe nisu njeni potpisi. Iz iskaza tužilja i svedoka (ŽŽ i ZZ) utvrđeno je da je sada pokojna ĐĐ bila nepismena osoba, dok su tuženi prilikom saslušanja tvrdili suprotno. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka neuropsihijatra Zorana Ćirića i njegovog iskaza utvrđeno je da prema postojećoj medicinskoj dokumentaciji nema elemenata koji bi ukazivali da je u vreme overe ugovora o doživotnom izdržavanju primalac izdržavanja bolovala od nekog ozbiljnijeg duševnog oboljenja. Na zahtev srodnika, neuropsihijatar II je pregledao ĐĐ u toku 2004. godine u cilju ostvarivanja prava na tuđu negu i pomoć i u svom izveštaju je naveo da je ona od 1999. godine ispoljavala konfuzno ponašanje i dezorijentisanost, a od 2003. godine totalnu dezorijentisanost koju je okarakterisao kao staračku demenciju. On je tada obavio samo pregled bez uvida u bilo kakvu medicinsku dokumentaciju, zbog čega nije mogao da se izjasni o njenom zdravstvenom stanju u 1998. godini kada je zaključen sporni ugovor. Advokat Srđan Mitić je sačinio tekst ugovora o doživotnom izdržavanju i prema praksi u njegovoj kancelariji se takva vrsta ugovora ne potpisuje, već se samo pročita sadržaj ugovora strankama, nakon čega se podnosi zahtev sudu radi potpisivanja i overe ugovora. Sudija Jelisaveta Manić koja je postupala u vanparničnom postupku overe ugovora o doživotnom izdržavanju utvrdila je identitet ugovarača na osnovu lične karte jer ih nije lično poznavala, pa je tako indenitite primaoca izdržavanja utvrdila na osnovu stare – nevažeće lične karte.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev zaključivši da je sporni ugovor o doživotnom izdržavanju ništav na osnovu člana 70. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), jer nije bio zaključen i overen na način i pod uslovima propisanim u članovima 167. i 168. Zakona o vanparničnom postupku - ZVP („Sl. glasnik RS“, br.46/95). Ovo iz razloga što je prilikom overe u predmetu R 131/98 dana 20.05.1998. godine, identitet primaoca izdržavanja kao ugovarača utvrđen samo na osnovu stare lične karte izdate 1967. godine, a da u tekstu overe ugovora nije bilo navedeno ime jednog svedoka čije je prisustvo bilo potrebno u skladu sa citiranim zakonskim odredbama budući da postupajuća sudija nije poznavala učesnike u ovom postupku. Navedeni ugovor je ništav i zato što je na ugovoru potpisana ĐĐ za koju je na osnovu svih izvedenih dokaza, a naročito na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka grafološke struke, utvrđeno da nije bila pismena osoba, a tuženi nisu pribavili stručno mišljenje drugog vetaka grafologa kojim bi dokazali suprotno. Sledom svega izloženog, stanovište nižestepenih sudova je da je ugovor o doživotnom izdržavanju ništav, na osnovu člana 195. Zakona o nasleđivanju („Sl. glasnik RS“, br.46/95) jer nije bio overen od strane sudije na način propisan citiranim odredbama ZVP-a.

Suprotno navodima revizije, Vrhovni sud nalazi da je pobijana odluka zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

U konkretnoj pravnoj stvari, osporava se pravna valjanost ugovora o doživotnom izdržavanju. To je ugovor naslednopravnog karaktera čiji je oblik propisanom članom 195. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“ broj 46/95, važeći u vreme zaključenja ugovora) tako da mora biti zaključen u pismenom obliku i overen od strane sudije koji je dužan da pre overe ugovora pročita strankama ugovor i da primaoca izdržavanja upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u njegovu zaostavštinu i da se njome ne mogu namiriti nužni naslednici, a u suprotnom je ništav. Kao i svaki ugovor koji zahteva pisanu formu odnosno sastavanje isprave, tako i ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti svojeručno potpisan od strane ugovarača i smatra se da je zaključen kada ga potpišu sva lica koja se njime obavezuju u smislu člana 72 Zakona o obligacionim odnosima.

Nadalje, postupak overe ugovora o doživotnom izdržavanju mora biti sproveden po proceduri za pismena lica u smislu odredbe 167. ZVP. Pre nego što pristupi overi isprave, sudija utvrđuje identitet učesnika na način propisan u citiranim odredbama ZVP-a, čije se odredbe (čl.166-174) shodno primenjuju u postupku potvrđivanja sadržine isprave na osnovu člana 184. ZVP, o čemu je reč u konkretnom slučaju. Kod činjenice da je navedeni ugovor overen sa ličnom kartom primaoca izdržavanja izdatom 1967. godine, iako je ista rođena ... godine i u vreme overe je imala ... godinu života, a u vreme izdavanja te lične karte bila starosti ... godina života, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je u toj situaciji bilo potrebno prisustvo i jednog svedoka koji bi potvrdio njen identitet iz nevažećeg dokumenta, što je izostalo. Takođe, pravilno je stanovište sudova da je prilikom potvrđivanja (overe) isprave o pravnom poslu, postupajući sudija trebao u smislu člana 172. ZVP da ispita da li postoji slobodna i ozbiljna volja učesnika da se zaključi taj pravni posao, pogotovo kada se imaju u vidu godine života primaoca izdržavanja, a što je izostalo prilikom overe spornog ugovora.

Takođe, nakon stručnog mišljenja veštaka grafologa da potpis sada pokojne ĐĐ na ugovoru o doživotnom izdržavanju nije njen, tuženi nisu pribavili drugo stručno mišljenje veštaka iste struke iz navedene oblasti kako bi dokazali suprotno u smislu člana 231. stav 3. ZPP. Na ovaj način dovedeno je u sumnju postupanje suda u postupku overe ugovora o doživotnom izdržavanju. U konkretnom slučaju, saslušani veštak je bio izričit u svom zaključku da pokojna ĐĐ nije bila pismena i da je prilikom davanja nasledničke izjave u postupku raspravljanja zaostavštine nakon smrti muža na zapisnik stavila otisak kažiprsta, te da je u takvoj situaciji vremenom mogla da nauči da se potpiše, ali ne na način kako je potpisana u ugovoru o doživotnom izdržavanju, jer stavljeni potpis po njegovom stručnom mišljenju odgovara potpisu licu sa završenom srednjom školom.

Imajući u vidu sve navede razloge, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Troškovi odgovora na reviziju po oceni Vrhovnog suda nisu bili potrebni tužiljama za vođenje ove parnice, te je primenom člana 154. stav 1. u vezi sa članom 165. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić