Protiv navedene drugostepene presude je tuženi NLB Komercijalna banka AD Beograd izjavio posebnu reviziju, pozivom na odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa razloga što se radi o pravnom pitanju od opšteg interesa i pravnom pitanju u interesu ravnopravnosti građana, te radi ujednačavanja sudske prakse.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju drugotuženog.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio razloge revizije po odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 ... 18/20) i odlučio da ne dozvoli posebnu reviziju drugotuženog. Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija (stav 2.).

Navodima revizije drugotuženi ne ukazuje na potrebu da se razmotre određena pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti ukazuje na drugačije pravnosnažne sudske odluke kojima se na drugi način primenjuje materijalno pravo od značaja za odlučivanje o tužbenim zahtevima iste sadržine, iz bitno istog činjeničnog i pravnog osnova. U reviziji drugotuženi dovodi u pitanje savesnost tužioca, kada je nakon što je 2006. godine zaključio ugovor o zajedničkoj gradnji predmetnog poslovnog prostora sa prvotuženim, tek predmetnom tužbom pokrenuo postupak za utvrđenje prava svojine. Revident smatra da je tužilac mogao znati da nije upisan kao vlasnik predmetne nepokretnosti, a i da je na njoj upisana hipoteka. Drugotuženi je zahtev za upis hipoteke podneo 2008. godine, dakle pre zahteva tužioca za upis prava svojine iz 2018. godine, pa po načelu prvenstva upisa, zahtev drugotuženog za upis hipoteke svakako ima prednost. Smatra pogrešnim da se daje primat predugovoru o suinvestiranju umesto zakonito ustanovljenoj hipoteci od strane drugotuženog, pri čemu je prvotuženi kao investitor imao pravo da upiše predmetnu hipoteku, dok je na osnovu ugovora o finansiranju i izgradnji stana tužilac kao suinvestitor izgradnje poslovnog prostora sa prvotuženim, mogao tek po izgradnji i primopredaji poslovnog prostora steći isključivo pravo svojine na istom. Drugotužena banka je prilikom odobravanja kredita i ugovaranja obezbeđenja potraživanja iz ugovora o kreditu sa prvotuženim postupala savesno, pažnjom dobrog privrednika, a nije mogla biti upoznata sa sadržinom ugovora o finansiranju zajedničke izgradnje koga je tužilac zaključio sa prvotuženim. Osim ovih navoda, revizija se svodi na obrazlaganje materijalnog prava koga revident smatra da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili, sadržanog u Zakonu o hipoteci, Zakonu o osnovama svojinskopravnih odnosa, Zakonu o prometu nepokretnosti i Zakonu o obligacionim odnosima. Dalje, revident ističe i bitne povrede odredaba parničnog postupka, za koje smatra da su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom.

Proizilazi da revident ne ukazuje na određeno pravno pitanje, za koje smatra da je relevantno u konkretnoj parnici, a od opšteg je interesa, ili u interesu ravnopravnosti građana, i potrebno da se po posebnoj reviziji razmotri. Prema sadržini tražene pravne zaštite i razlozima na kojima je zasnovana drugostepena presuda ne proizilazi da postoji takvo pravno pitanje koga bi trebalo razmotriti kod odlučivanja o posebnoj reviziji. Presuda je zasnovana na utvrđenju da je između tužioca kao suinvestitora i prvotuženog kao investitora zaključen ugovor o zajedničkoj gradnji 09.10.2006. godine, overen kod Opštinskog suda u Kruševcu, da je predmet tog ugovora zajedničko učešće u finansiranju i izgradnji stambeno- poslovnog objekta u kome, nakon izgradnje celokupnog objekta, tužiocu treba da pripadne lokal bliže određen u ugovoru, a potom i u aneksu ugovora o zajedničkoj gradnji od 27.09.2011. godine. U aneksu ugovora je određeno da je tužilac kao suinvestitor ušao u posed i da prvotuženi kao investitor ne spori tužiocu isključivo vlasništvo nad predmetnim lokalom. Međutim, založnom izjavom od 12.03.2008. godine, je prvotuženi potvrdio da je saglasan da drugotuženi kao poverilac može u svoju korist upisati izvršnu vansudsku hipoteku prvog reda na nepokretnostima u vanknjižnom vlasništvu prvotuženog na kojima on ima neposrednu državinu, te su pobrojani delovi te nepokretnosti, među kojima je i predmetni lokal. Na osnovu zahteva prvotuženog je doneto rešenje Opštinskog suda u Kruševcu R.br. 1166/08 od 10.04.2008. godine, da se sprovede uknjižba izvršne vansudske hipoteke na napokretnoj imovini izvršnog dužnika, ovde prvotuženog i to na delovima stambeno-poslovnog objekta u izgradnji. U stečajnom postupku nad prvotuženim je stečajni upravnik prihvatio kao osnovan zahtev tužioca za izlučenje iz stečajne mase ovde sporne nepokretnosti – lokala. Presudom Osnovnog suda u Kruševcu K 845/14 od 31.10.2016. godine je zakonski zastupnik prvotuženog oglašen krivim što je izvršio produženo krivično delo falsifikovanje službene isprave time što je založna izjava od 12.03.2008. godine data suprotno odredbi iz člana 3. stav 1. tačka 4. Zakona o hipoteci. Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja je drugostepeni sud odlučio da je delimično ništava založna izjava prvotuženog, u odnosu na konkretan poslovni prostor, i da ne proizvodi pravno dejstvo. Drugostepeni sud je obrazložio da je tužilac finansirao izgradnju dela objekta da bi nakon što se isti sagradi postao vlasnik nepokretnosti, dakle nakon izgradnje, odnosno izdavanja upotrebne dozvole i uknjižbe novoizgrađene zgrade, na temelju odredbe člana 20. i 21. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, odnosno stvaranjem nove stvari, ali je isplatom ugovorenog iznosa kupoprodajne cene stekao valjan pravni osnov za sticanje svojine u smislu člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Prema razlozima drugostepene presude, prvotuženi je zasnovao hipoteku na lokalu na kojem nije vlasnik, odnosno na lokalu koji je prethodno otuđen u korist tužioca, čime je postupio suprotno načelu savesnosti i poštenja i protivno članu 14. Zakona o hipoteci. Drugostepeni sud smatra da je drugotuženi trebalo da izvrši proveru da li je za objekat u izgradnji u okviru koga se nalaze posebni delovi – lokali, korisnik finansijske usluge zaključivao ugovore o finansiranju i izgradnji lokala na osnovu kojih lice koje je platilo izgradnju stana stiče pravo svojine.

Revizijski sud smatra da se u iznetim razlozima drugostepene presude ne stiču kao sporna pravna pitanja koja bi trebalo razmotriti u interesu ravnopravnosti građana ili u opštem interesu. Posebno, od značaja je činjenično stanje, prema kome je prvotuženi dao izjavu o hipoteci u korist drugotuženog, na osnovu koje izjave je njegov statutarni zastupnik oglašen krivim za krivično delo falsifikovanje službene isprave iz razloga što je založna izjava data suprotno odredbi člana 3. stav 1. tačka 4. Zakona o hipoteci.

Kako revident ne ukazuje ni na drugačije sudske odluke, kako je napred izneto to nema osnova ni za posebnu reviziju radi ujednačavanja sudske prakse.

Prema iznetom je odlučeno kao u stavu jedan izreke ovog rešenja.

Reviziju drugotuženog je Vrhovni kasacioni sud odbacio kao nedozvoljenu po odredbi člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, jer je podneta protiv drugostepene presude koja je doneta u sporu čija vrednost je 100.000,00 dinara, te ne prelazi zakonom propisan revizijski cenzus od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, po odredbi člana 485. Zakona o parničnom postupku.

Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji, jer sastav odgovora na reviziju nije bio trošak potreban za vođenje parnice u smislu odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku. Odbijen je zahtev drugotuženog za naknadu troškova postupka po reviziji, jer sa revizijom nije uspeo.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić