Istom presudom, okrivljeni su obavezani da plate troškove krivičnog postupka nastalog pred Višim javnim tužilaštvom u Nišu i Višim sudom u Nišu, o čijoj visini će se odlučiti naknadno, posebnim rešenjem, kao i da Višem sudu u Nišu plate sudski paušal u iznosu od po 20.000,00 dinara. Oštećena DD je radi ostvarivanja imovinsko-pravnog zahteva upućena na parnicu.

Presudom Apelacionog suda suda u Nišu Kž1 br.835/22 od 05.12.2022.godine, potvrđena je presuda Višeg suda u Nišu K.br.27/21 od 27.07.2022.godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahteve za zaštitu zakonitosti su podneli:

- branilac okrivljenog AA-advokat Tanja Minčić Marković, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2.tačka 1) i 439.tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, preinači pobijane presude tako što će okrivljenog AA osloboditi od optužbe ili mu izreći znatno blažu kaznu ili da pobijane presude ukine i spise predmeta vrati Apelacionom sudu u Nišu na ponovno odlučivanje, pred potpuno izmenjenim većem.

- branilac okrivljenog BB-advokat Mihailo Đurić, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i člana 54. stav 3. KZ, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, ukine pobijane presude i spise predmeta vrati na ponovno odlučivanje ili da navedene presude preinači i okrivljenog BB oslobodi od optužbe. Iako formalno ne označava, iz obrazloženja zahteva proizilazi da branilac suštinski ukazuje i na povredu zakona iz člana 439.tačka 3) ZKP.

- branilac okrivljenog VV-advokat Petar Stanojević, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2.tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, pobijane presude u delu koji se odnosi na okrivljenog VV preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je primerke zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA-advokata Tanje Minčić Marković, branioca okrivljenog BB-advokata Mihaila Đurića i branioca okrivljenog VV-advokata Petra Stanojevića, dostavio Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevima, našao:

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovani su zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA-advokata Tanje Minčić Marković, u odnosu na povredu zakona iz člana 438.stav 2.tačka 1) i 439.tačka 1) ZKP i zahtevi branioca okrivljenog BB-advokata Mihaila Đurića i branioca okrivljenog VV-advokata Petra Stanojevića u odnosu na povredu zakona iz člana 438.stav 2.tačka 1) ZKP.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439.tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA-advokat Tanja Minčić Marković u podnetom zahtevu ističe da se u radnjama okrivljenog AA nisu stekla obeležja krivičnog dela iz člana 388. KZ. Navedeno branilac obrazlaže time da okrivljeni AA nikada nije izvršio bilo koju od alternativno propisanih radnji iz zakonskog opisa navedenog krivičnog dela, niti je došlo do nastupanja posledica.

Vrhovni kasacioni sud je ovakve navode branioca ocenio neosnovanim.

Odredbom člana 388.stav 1. KZ(„Službeni glasnik“ RS broj 121/12 koji se primenjuje od 01.01.2013.godine) propisano je da ko silom ili pretnjom, dovođenjem u zabludu ili održavanjem u zabludi, zloupotrebom ovlašćenja, poverenja, odnosa zavisnosti, teških prilika drugog, zadržavanjem ličnih isprava ili davanjem ili primanjem novca ili druge koristi, vrbuje, prevozi, prebacuje, predaje, prodaje, kupuje, posreduje u prodaji, sakriva ili drži drugo lice, a u cilju eksploatacije njegovog rada, prinudnog rada, vršenja krivičnih dela, prostitucije ili druge vrste seksualne eksploatacije, prosjačenja, upotrebe u pornografske svrhe, uspostavljanje ropskog ili njemu sličnog odnosa, radi oduzimanja organa ili dela tela ili radi korišćenja u oružanim sukobima, kazniće se zatvorom od tri do dvanaest godina.

Stavom 8. istog člana je propisano da ko zna ili je mogao znati da je lice žrtva trgovine ljudima, pa iskoristi njen položaj ili drugome omogući iskorišćavanje njenog položaja radi eksploatacije predviđene stavom 1. ovog člana, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina, dok je stavom 9. ovog člana propisano da ako je delo iz stava 8. ovog člana učinjeno prema licu za koje je učinilac znao ili je mogao znati da je maloletno, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina.

Imajući u vidu da iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci pravnosnažne presude Višeg suda u Nišu K.br.27/21 od 27.07.2022.godine proizilazi da je okrivljeni AA zajedno sa okrivljenima BB i VV „u periodu tokom 2018.godine i tokom jula 2022.godine do 10. avgusta 2020.godine, pri čemu su bili sposobni da shvate značaj svojih dela i upravljaju svojim postupcima, znali da je oštećena maloletna DD žrtva trgovine ljudima i znali da je ista maloletno lice, pa su iskoristili položaj oštećene radi seksualne eksploatacije, na taj način što je okrivljeni AA u iznajmljenoj kući u ... u naselju ..., u ulici ... broj .., seksualno eksploatisao mal.oštećenu DD...a zatim i u periodu od jula meseca 2020.godine do 10. avgusta 2020.godine u iznajmljenoj kući u selu ..., svaki ponaosob seksualno eksploatisali oštećenu DD...pri čemu su bili svesni svog dela i hteli njegovo izvršenje i bili svesni zabranjenosti dela“ jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u opisanim radnjama okrivljenog AA stiču sva subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela trgovina ljudima iz člana 388. stav 9. u vezi stava 8. u vezi stava 1. u vezi člana 61.KZ, zbog kog je pravnosnažno oglašen krivim.

Kako je dakle, u konkretnom slučaju u izreci pobijane presude navedeno da je okrivljeni AA znao da je oštećena maloletna DD žrtva trgovine ljudima i znao da je ista maloletno lice, pa je iskoristio položaj oštećene radi seksualne eksploatacije, ispunjeni su svi bitni elementi krivičnog dela iz člana 388. stav 9. u vezi stava 8. u vezi stava 1. u vezi člana 61.KZ, za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim, to se suprotni navodi branioca okrivljenog AA-advokata Tanje Minčić Marković, izloženi u zahtevu za zaštitu zakonitosti, ocenjuju neosnovanim.

U okviru iste povrede zakona, branilac okrivljenog AA-advokat Tanja Minčić Marković u obrazloženju još ističe da je prvostepeni sud u svojoj presudi utvrdio da je okrivljeni AA šest dana uzastopno dolazio u sobu kod oštećene, a da pritom nije navedeno kada je to bilo, kog dana, a tokom postupka nijedan svedok nije potvrdio navedeno, niti na to ukazuje bilo koji drugi dokaz. Pored toga, branilac smatra da nije utvrđeno ni mesto izvršenja krivičnog dela, jer u samoj presudi nije navedeno gde je okrivljeni AA odlazio, u koje mesto i na kojoj adresi. Branilac ističe i da tokom postupka nije izveden nijedan dokaz koji bi ukazivao na krivicu okrivljenog, odnosno da nijedan svedok nije video da je okrivljeni AA odlazio u sobu sa maloletnom DD, a što nije video ni svedok ĐĐ koji je tokom postupka tvrdio da je lično čuo okrivljenog AA kako priča da hoće da sa maloletnom DD ode u neku staru kuću i sve „završi“ za pet minuta. Po oceni suda, branilac okrivljenog u ovom delu osporava utvrđeno činjenično stanje i polemiše sa činjenicama utvrđenim u pravnosnažnim odlukama, te ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, pa se Vrhovni kasacioni sud u ocenu iznetih navoda zahteva, nije upuštao.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA-advokat Tanja Minčić Marković ističe da iskaz maloletne oštećene DD predstavlja nezakonit dokaz, imajući u vidu način pribavljanja istog, odnosno da je oštećena prilikom davanja iskaza izmanipulisana od strane tužilaštva, njenog zakonskog zastupnika i socijalnih radnika da svedoči, iako je prethodno rekla da ne želi da svedoči i da tereti svoju majku, a o čemu govori snimak ispitivanja oštećene. Po oceni branioca, oštećena je kao maloletno lice bila nedovoljno sposobna da shvati značaj svojih navoda, i posledica iznošenja istih, odnosno da će njima dovesti majku u nepovoljniji položaj.

Branilac okrivljenog BB-advokat Mihailo Đurić, je takođe ukazujući na povredu odredbe člana 438. stav 2.tačka 1) ZKP istakao da se osuđujuća presuda zasniva na iskazu maloletne oštećene DD, a na kom dokazu se nije mogla zasnovati. Navedeno branilac obrazlaže time da je maloletna oštećena u dva iskaza označila okrivljenog BB kao izvršioca krivičnog dela od čega jednom u izjavi koju je dala Centru za zaštitu žrtava trgovine ljudima, nakon čega je sačinjen nalaz Centra dana 21.08.2020.godine. Međutim, ono što je po navodima branioca sporno je to da je naredba za sprovođenje istrage doneta dana 22.08.2020.godine, pa samim tim nalaz Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima, izjava oštećene data u Centru i zapisnik o prepoznavanju u policiji ne mogu koristiti kao dokaz, obzirom da su sve navedne radnje preduzete pre donošenja naredbe o sprovođenju istrage. Pored navedenog, branilac ističe da je nezakonit i iskaz oštećene koji je dala pred zamenikom javnog tužioca iz razloga što u zapisnik nije verno uneto upozorenje da oštećena nije dužna da svedoči, jer je jedna od okrivljenih njena majka, a uneto izjašnjenje oštećene da ne želi da tuži majku, ali da želi da svedoči je apsolutno netačno.

I branilac okrivljenog VV-advokat Petar Stanojević je ukazao na povredu odredbe člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, takođe navodeći da je presuda zasnovana na nezakonitom dokazu, i to nalazu i mišljenju centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima od 21.08.2022.godine koji je sačinjen na osnovu izjave oštećene, a iz kog nalaza proizilazi činjenični opis dela koji se okrivljenom VV stavlja na teret. Branilac ističe da je oštećena dala izjavu u Centru, kojom prilikom nije bio prisutan nijedan branilac i oštećena navodno izvršila prepoznavanje okrivljenog u policiji, a obe radnje su preduzete pre donošenja rešenja o sprovođenju istrage.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA- advokata Tanje Minčić Marković, branioca okrivljenog BB-advokata Mihaila Đurića i branioca okrivljenog VV-advokata Petra Stanojevića u pogledu opisanih povreda zakona iz člana 438.stav 2.tačka 1) ZKP, se po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Odredbom člana 94. stav 1. tačka 2) ZKP je propisano da je od dužnosti svedočenja oslobođen srodnik okrivljenog po krvi u pravoj liniji, u pobočnoj liniji do trećeg stepena zaključno, akao i srodnik po tazbini do drugog stepena zaključno, a stavom 4. istog člana da lice koje ima osnova da uskrati svedočenje prema jednom od okrivljenih, oslobođeno je od dužnosti svedočenja i prema ostalim okrivljenima, ako se njegov iskaz prema prirodi stvari ne može ograničiti samo na ostale okrivljene.

Iz spisa predmeta proizilazi da je maloletna oštećena DD ispitana u svojstvu svedoka dana 24.09.2020.godine, pred zamenikom Višeg javnog tužioca u Nišu i da su tom prilikom bili prisutni predstavnik Centra za socijalni rad Milan Milenović- staratelj i Nevena Slović-psiholog, kao stručno lice i punomoćnik oštećene advokat Milan Maksimović kao i branioci okrivljenih. U zapisniku o ispitivanju je konstatovano da je svedok maloletna oštećena DD upozorena da nije dužna da svedoči s obzirom na svojstvo koje ima prema okrivljenoj GG, te da je svedok navela da u ovom postupku ne želi da tuži majku ali da želi da svedoči.

Na glavnom pretresu održanom dana 26.11.2021.godine, ponovo je ispitana kao svedok maloletna oštećena DD, u prisustvu punomoćnika advokata Mileta Maksimovića i predstavnika Centra za socijalni rad Milana Milenovića, a na zapisniku konstatovano da oštećena ima status posebno osetljivog svedoka, da joj je okrivljena GG majka, da je svedok-oštećena upozorena da je oslobođena dužnosti svedočenja, ali da je oštećena izjavila da želi da svedoči, ali da ne želi više da tuži svoju majku i da povlači tužbu.

Imajući navedeno u vidu, iz spisa predmeta proizilazi da je maloletna oštećena i u iskazu pred zamenikom javnog tužioca i na glavnom pretresu ispitana u skladu sa zakonikom o krivičnom postupku, jer je oštećena koja je spadala u kategoriju privilegovanog svedoka, upozorena da nema obavezu da svedoči na štetu svoje majke, okrivljene GG, o čemu se ona izjasnila, ali se pri tome u oba slučaja vrlo jasno izjasnila da želi da svedoči u odnosu na radnje okrivljenih AA, BB i VV, koji su podneli zahteve za zaštitu zakonitosti, iz kojih razloga se njen iskaz mogao koristiti u odnosu na ove okrivljene i na takvom iskazu se mogla zasnovati osuđujuća presuda u odnosu na njih, shodno odredbi člana 94. stav 4.ZKP.

Odredbom člana 100. stav 1.ZKP je propisano da ako je potrebno da se utvrdi da li svedok prepoznaje određeno lice ili predmet, odnosno njihove osobine koje je opisao, prepoznavanje će se obaviti u skladu sa članom 90. ovog zakonika. Stavom 2. istog člana je propisano da prepoznavanje lica u predistražnom postupku i u istrazi će se obaviti tako da lice koje je predmet prepoznavanja ne može da vidi svedoka, niti svedok može da vidi to lice pre nego što pristupi prepoznavanju, a stavom 3. istog člana da se prepoznavanje obavlja u prisustvu javnog tužioca.

Iz spisa predmeta proizilazi da su zapisnici o prepoznavanju sačinjeni dana 19.08.2020.godine, da su tom prilikom pored maloletne oštećene DD bili prisutni zamenik VJT, policijski službenik, radnik Centra za socijalni rad i branilac okrivljenog. Imajući navedeno u vidu, ovo prepoznavanje je izvršeno u skladu sa zakonikom o krivičnom postupku, a maloletna oštećena je pre nego što je izvršila prepoznavanje, opisala osobine lica koja su izvršila krivična dela. Takođe, prema odredbama zakonika o krivičnom postupku, prepoznavanje lica moguće je izvršiti i u predistražnom postupku, pa su samim tim neosnovani navodi branioca okrivljenog BB-advokata Mihaila Đurića, da predmetno prepoznavanje predstavlja nezakonit dokaz obzirom da je izvršeno pre nego što je doneta naredba o sprovođenju istrage.

Što se tiče izjave koju je oštećena dala pred Centrom za zaštitu žrtava trgovine ljudima, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, navedena izjava je data u svrhu utvrđenja identiteta žrtve trgovine ljudima i u cilju sačinjavanja samog izveštaja, i takva izjava ne predstavlja iskaz dat u smislu zakonika o krivičnom postupku, već predstavlja sastavni deo samog izveštaja, te su neosnovani navodi branilaca, da navedena izjava i izveštaj predstavljaju nezakonite dokaze.

Branilac okrivljenog AA-advokat Tanja Minčić Marković,takođe ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP je istakla još jedan dokaz na kom sud nije mogao da zasnuje svoju presudu a to je sporazum o priznanju krivičnog dela zaključen sa okrivljenim EE, prema kome je razdvojen postupak i doneta pravosnažna presuda na osnovu sporazuma.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovani su navodi branioca okrivljenog okrivljenog AA-advokata Tanje Minčić Marković u ovom delu, iz razloga što se prvostepena presuda ne zasniva na sporazumu o priznanju krivičnog dela zaključenog sa okrivljenim EE, već na njegovoj odbrani koju je izneo pre zaključenja samog sporazuma, i u čiju sadržinu je prvostepeni sud izvršio uvid shodno odredbi člana 406. stav 1.tačka 5. ZKP.

Branilac okrivljenog BB, advokat Mihailo Đurić je ukazao i na povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, iz razloga što je sud prilikom odmeravanja kazne, kao otežavajuću okolnost uzeo činjenice da je oštećena maloletno lice i da je okrivljeni iskorišćavao njen položaj i na taj način sud je postupio suprotno odredbi člana 54. stav 3. KZ. S obzirom da je okrivljeni BB oglašen krivim da je izvršio krivično delo iz člana 388. stav 9. u vezi stava 8. KZ, što podrazumeva da je krivično delo učinjeno prema maloletniku i da je počinilac znao da je lice žrtva trgovine ljudima, pa je iskoristio njegov položaj, to znači da je prvostepeni sud elemente dela uzeo kao otežavajuće okolnosti.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB, advokata Mihaila Đurića je osnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, s obzirom da je odlukom o krivičnoj sankciji povredio odredbu člana 54. stav 3. KZ kojom je imperativno propisano da se okolnost koja je obeležje krivičnog dela ne može uzeti u obzir i kao otežavajuća, odnosno olakšavajuća okolnost, izuzev ako prelazi meru koja je potrebna za postojanje krivičnog dela ili određenog oblika krivičnog dela, ili ako postoje dve ili više ovakvih okolnosti, a samo jedna je dovoljna za postojanje težeg, odnosnog lakšeg oblika krivičnog dela.

Naime, sud je u konkretnom slučaju, prilikom odmeravanja visine kazne, okrivljenom BB kao otežavajuću okolnost uzeo u obzir činjenicu da je oštećena maloletno lice i da je iskorišćavao njen položaj, što je obeležje krivičnog dela iz člana 388. stav 9. u vezi stava 8. KZ, za koje delo je okrivljeni oglašen krivim i osuđen.

Pravosnažnim presudama Višeg suda u Nišu K.br.27/21 od 27.07.2022.godine i Apelacionog suda u Nišu Kž1 br.835/22 od 05.12.2022.godine, sud je na isti način cenio ove otežavajuće okolnosti u odnosu na okrivljene AA i VV.

Imajući u vidu napred navedeno, Vrhovni kasacioni sud je usvojio kao osnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB, advokata Mihaila Đurića, te je otklonio povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP u odnosu na ovog okrivljenog, a po službenoj dužnosti, primenom člana 489. stav 2. ZKP, u odnosu na okrivljene AA i VV, tako što je okrivljenima BB i VV zbog izvršenja krivičnog dela iz člana 388. stav 9. u vezi stava 8. Krivičnog zakonika, za koje delo su oglašeni krivim, izrekao niže kazne zatvora od onih koje su izrečene u redovnom krivičnom postupku koji se vodio protiv okrivljenih (kazne zatvora u trajanju od po dve godine) i osudio ih na kazne zatvora u trajanju od po jedne godine i jedanaest meseci, dok je okrivljenom AA zbog izvršenja krivičnog dela trgovina ljudima iz člana 388. stav 9. u vezi stava 8. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, za koje delo je oglašen krivim, izrekao nižu kaznu zatvora od one koja je izrečena u redovnom krivičnom postupku koji se vodio protiv okrivljenog (kaznu zatvora u trajanju od tri godine) i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od dve godine i jedanaest meseci. Vrhovni kasacioni sud je našao da su ovako odmerene kazne zatvora srazmerne objektivnoj težini izvršenog krivičnog dela, te olakšavajućim okolnostima koje su u smislu člana 54. KZ utvrđene na strani okrivljenih u redovnom postupku, kao i stepenu krivice okrivljenih i jačini ugrožavanja zaštićenog dobra, te da je izrečena krivična sankcija nužna i dovoljna da se njome ostvari opšta svrha izricanja krivične sankcije iz člana 4. KZ i svrha kažnjavanja iz člana 42. KZ i to kako u odnosu na samog okrivljenog, tako i na planu generalne prevencije.

Sa svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredaba člana 492. stav 1. tačka 2) i 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Za Predsednika veća-sudija

Nemanja Simićević, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić