Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1-66/23 od 22.02.2023. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe Osnovnog javnog tužioca u Novom Pazaru, okrivljenog AA i njegovog branioca Esada Duljevića i presuda Osnovnog suda u Novom Pazaru 21K. br. 598/20 od 18.11.2022. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti i dopunu zahteva blagovremeno je podneo branilac okrivljenog, advokat Esad Duljević, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4), člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni sud zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji, pobijane presude ukine i spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje ili da pobijane presude preinači u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, tako da okrivljenom izrekne uslovnu osudu ili kaznu zatvora koju bi izdržavao u prostorijama u kojima stanuje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), pa je na sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1), člana 438. stav 1. tačka 4), člana 439. tačka 1) i 3) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ukazuje da je nižestepenim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, jer se prvostepena presuda zasniva na dokazima na kojima se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne može zasnivati. Kao nezakonit dokaz na kome se presuda zasniva branilac označava zapisnik o uviđaju, iz razloga što isti nije na glavnom pretresu pročitan te nije shodno članu 419. stav 1. ZKP izveden na glavnom pretresu, a kako ovaj dokaz sadrži objektivne okolnosti i uslove koji su do nezgode doveli bez njega se ne može svestrano ispitati predmetna nezgoda.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog nisu osnovani. Naime, stoji činjenica da iz spisa predmeta proizilazi da zapisnik o uviđaju nije pročitan na glavnom pretresu, te da nije postupljeno shodno članu 419. stav 1. ZKP, međutim, imajući u vidu da je ovaj zapisnik sadržan u nalazu i mišljenju veštaka Instituta saobraćajnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i veštaka saobraćajne struke Milorada Tipsarevića, da je na osnovu istog sprovedena i rekonstrukcija nastale saobraćajne nezgode, to činjenica da isti zapisnik nije formalno pročitan na glavnom pretresu, po oceni ovog suda, ne utiče na zakonitost i pravilnost prvostepene presude, u pogledu činjenica koje je sud utvrdio na osnovu navedenih dokaza.

Dalje, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac navodi da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivčinog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP na taj način što iako je veće Osnovnog suda u Novom Pazaru sastavljenom od sudije Zuhre Ramović, kao predsednika veća, i sudija Bojana Nikolića i Nenada Šumarca, kao članova veća, donelo rešenje kojim je prema okrivljenom AA produžena mera zabrane napuštanja boravišta u kome se odlučivalo o osnovanosti i neophodnosti daljeg produženja mere zabrane napuštanja boravišta, isti predmet je dodeljen u rad sudiji Zuhri Ramović koja je potom donela prvostepenu presudu. Učešće u navedenom veću sudije Zuhre Ramović kao predsednice veća se, po navodima odbrane, upodobljuje procesnoj ulozi sudije koji je učestvovao u potvrđivanju optužnice, iz kog razloga je bilo obavezno izuzeće sudije Zuhre Ramović, te donošenjem prvostepene presude od strane iste sudije učinjena je istaknuta povreda.

Ovakvi navodi izneti u zahtevu za zaštitu zakonitosti od strane Vrhovnog suda ocenjeni su kao neosnovani.

Iz spisa predmeta proizilazi da je Osnovni sud u Novom Pazaru rešenjem 21Kv.br. 500/20 od 12.11.2020. godine u veću sastavljenom od sudija Zuhre Ramović, predsednika veća, Bojana Nikolića i Nenada Šumarca, članova veća, doneo rešenje kojim je okrivljenom AA produžena mera zabrane napuštanja boravišta, a nakon donošenja tog rešenja u ovom predmetu postupala je kao sudija pojedinac Zuhra Ramović koja je ispitivala optužni akt u smislu člana 501. ZKP i kako nije našla da je predlog neuredan, zakazala je glavni pretres i nakon sprovedenog postupka donela je prvostepenu presudu.

U rešenju kojim je produžena mera zabrane napuštanja boravišta razmatrano je postojanje razloga za produženje mere zabrane napuštanja boravišta prema okrivljenom ili eventualnom ukidanju ove mere, pa kako je utvrđeno i dalje postojanje osnovane sumnje da je okrivljeni izvršio delo koje mu je stavljeno na teret i utvrđeno postojanje osobitih okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, veće je odlučilo da okrivljenom produži meru, pri čemu se veće prilikom odlučivanja o produžavanju mere nije izjašnjavalo o krivici okrivljenog.

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP propisano je da ova bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se mora izuzeti. Odredbom člana 37. stav 1. ZKP propisani su razlozi za obavezno izuzeće sudije, koji ne obuhvataju navedenu procesnu ulogu sudije kao razlog za njegovo obavezno izuzeće. U pojedinim situacijama višestrukih procesnih uloga sudije može se pojaviti sumnja u nepristrasnost sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka u svakom konkretnom slučaju predstavlja faktičko pitanje.

Po nalaženju Vrhovnog suda, kako se u konkretnom slučaju veće koje je produžilo meru zabrane napuštanja boravišta nije izjašnjavalo o krivici okrivljenog to se ne može se reći da je sudija prilikom donošenja ovakvog rešenja formirala stav o krivici okrivljenog i na taj način dovela u sumnju svoju nepristrasnost ili drugim rečima narušila pretpostavku nepristrasnosti sudije, prilikom donošenja prvostepene presude, pa su suprotni navodi branioca izneti u zahtevu ocenjeni kao neosnovani.

Pored navedenog, učešće sudije u ispitivanju optužnog akta u smislu člana 501. ZKP ne može se poistovetiti sa procesnom ulogom u potvrđivanju optužnice, te ni u ovom smislu nije učinjena navedena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP.

Dalje u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, branilac ukazuje da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP na taj način što krivica okrivljenog u činjeničnom opisu optužnog predloga je nepotpuna jer ne sadrži psihički odnos izvršioca u odnosu na osnovno delo, ni u odnosu na težu posledicu, kao i da u odnosu na osnovno delo nedostaje objektivni element iz člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ-a odnosno nije opisana laka telesna povreda kao posledica radnje izvršenja dela.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Članom 289. stav 1. Krivičnog zakonika (KZ) propisano je da će se učesnik u saobraćaju na putevima koji se ne pridržava saobraćajnih propisa i time tako ugrozi javni saobraćaj da dovede u opasnost život ili telo ljudi ili imovinu većeg obima, pa usled toga kod drugog nastupi laka telesna povreda ili prouzrokuje imovinsku štetu koja prelazi iznos od 200.000,00 dinara, kazniti zatvorom do tri godine, dok je stavom 3. iste odredbe propisano da ako je delo iz stava 1. i 2. ovog člana učinjeno iz nehata, učinilac će se kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine. Odredbom člana 297. stav 4. KZ, propisano je da ako je usled dela iz člana 289. stav 3. ovog zakonika nastupila smrt jednog ili više lica, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina.

Odredbom člana 27. KZ propisano je da kada je iz krivičnog dela proizašla teža posledica zbog koje zakon za to delo propisuje težu kaznu, ta se kazna može izreći ako je učinilac u odnosu na tu posledicu postupao iz nehata, a i sa umišljajem, ako time nisu ostvarena obeležja nekog drugog krivičnog dela.

Izrekom pravnosnažne presude utvrđeno je da je okrivljeni „ ...u uračunljivom stanju, kao učesnik u saobraćaju, upravljajući putničkim motornim vozilom...usled nepridržavanja saobraćajnih propisa, time tako ugrozio javni saobraćaj pa je doveo u opsanost druge učesnike u saobraćaju, usled čega je nastupila smrt jednog lica, svestan da usled kršenja propisa o bezbednosti javnog saobraćaja može izazvati saobraćajni udes i teže posledice po druge učesnike u saobraćaju, ali olako držeći da do toga neće doći i da teže posledice po druge učesnike u saobraćaju može izbeći, pritom svestan da je njegovo delo zabranjeno, na taj način što je...“, iz čega proizilazi neosnovanost navoda iz zahteva za zaštitu zakonitosti, jer izreka presude sadrži jedinstven opis psihičkog odnosa učinioca prema izvršenom krivičnom delu – nehatno postupanje, kako u odnosu na osnovnu posledicu krivičnog dela – ugrožavanje javnog saobraćaja, tako i u odnosu na težu posledicu – smrt jednog lica.

Osim toga u izreci pravnosnažne presude navedeno je da je oštećena mal. BB „..zadobila povrede u vidu otvorene rane kože na poglavini, nagnječenje očnog kapka i okoline oka sa desne strane, a koje povrede su lake telesne prirode..“ te suprotno navodima u zahtevu za zaštitu zakonitosti, radnja izvršenja krivičnog dela sadrži laku telesnu povredu kao bitno obeležje krivičnog dela iz člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ, pa su suprotni navodi ocenjeni kao neosnovani.

Branilac u podnetom zahtevu navodi da je pobijanim presudama učinjena i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP jer se po navodima odbrane nije mogla uzeti kao otežavajuća okolnost laka telesna povreda koja je jedan od elemenata bića krivičnog dela.

Odredbom člana 54. stav 3. KZ propisano je da se okolnost koja je obeležje krivičnog dela ne može uzeti u obzir i kao otežavajuća odnosno olakšavajuća okolnost, izuzev ako prelazi meru koja je potrebna za postojanje krivičnog dela ili određenog oblika krivičnog dela ili ako postoje dve ili više ovakvih okolnosti, a samo jedna je dovoljna za postojanje težeg, odnosno lakšeg oblika krivičnog dela.

U konkretnom slučaju pravnosnažnom presudom okrivljeni je oglašen krivim zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 4. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ, a prema činjeničnom opisu u izreci prvostepene presude, nastupile su teže posledice u vidu nastupanje smrti jednog lica i lake telesne povrede drugog lica. Imajući u vidu da je za postojanje krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 4. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ dovoljno da je nastupila smrt jednog lica, činjenica da je oštećena mal. BB zadobila lake telesne povrede predstavlja okolnost koja očigledno prevazilazi meru potrebnu za postojanje ovog oblika krivičnog dela, a zbog čega se ista, suprotno navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, može ceniti kao otežavajuća okolnost. Stoga je zahtev u ovom delu ocenjen neosnovanim.

Pored toga, branilac u dopuni zahteva za zaštitu zakonitosti navodi da „zona škole“ podrazumeva deo puta ili ulice koji se nalazi u neposrednoj blizini škole (prema članu 163. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima) i kao takva obeležena je odgovarajućom saobraćajnom signalizacijom, a koja signalizacija se postavlja sa desne strane puta pored kolovoza u smeru kretanja vozila te osporava mogućnost da su znakom „zona škole“ obuhvaćene poprečne ulice koje se nalaze od ulice koje vode do škole i da je bilo postavljene signalizacije, na koji način osporava činjenične zaključke suda u pogledu činjenice da se mesto izvršenja dela nalazi u „zoni škole“, odnosno ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz člana 440. ZKP-a, to je Vrhovni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić