Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, s pozivom na čl. 403. i 407. Zakona o parničnom postupku.

Tužena Gradska opština Novi Beograd je odgovorila na reviziju.

Ispitujući presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, niti je drugostepeni sud napravio kakve propuste u primeni odredaba ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, 18.10.1988. godine od pravnog prethodnika tužioca izuzeto je gradsko građevinsko zemljište k.p. .. k.o. ... površine 1439 m2. Naknada za izuzeto zemljište određena je, primenom člana 46. tada važećeg Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik SRS“, br. 40/84, 53/87, 22/89 i 15/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 6/90), pravnosnažnim rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R 1871/90 od 25.09.1990. godine. Tim rešenjem je krajnji korisnik Gradski društveni fond za građevinsko zemljište (pravni prethodnih tužene direkcije) obavezan da isplati tužiocu tu naknadu. Tržišna vrednost predmetne nepokretnosti od 50.365.000,00 dinara utvrđena je u ovom postupku veštačenjem od 23.10.2019. godine. Do podnošenja tužbe u ovom postupku 23.07.1999. godine, a ni do pravnosnažnog okonačanja ovog postupka, tužiocu nije isplaćena naknada za izuzeto zemljište.

Polazeći od ovako utvrđenog činjenog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tužene Gradske Opštine Novi Beograd, pa je u odnosu na nju tužbeni zahtev odbio.

Odlučujući o zahtevu u odnosu na tuženu direkciju, prvostepeni sud je imao u vidu da je Savezni ustavni sud 1995. godine utvrdio da nisu saglasne sa Ustavom odredbe člana 46. Zakona o eksproprijaciji, na osnovu kojeg je doneto rešenje od 1990. godine, a kojim je bilo propisano da se naknada za 1 m2 oduzetog građevinskog zemljišta određuje u procentu od prosečne tržišne cene koja se formira u prethodnom mesecu za 1 m2 stambenog prostora u izgradnji u tom mestu, s tim da taj procenat ne može biti manji od 1% niti veći od 2%, kao i člana 47. Zakona o eksproprijaciji, jer se naknada koja pripada sopstveniku ne određuje, primenom tih odredaba, prema stvarnoj tržišnoj ceni nepokretnosti (odluka Saveznog ustavnog suda III U 29/94 od 21.11.1995. godine, objavljena u „Službenom listu SRJ“, broj 53/95 od 24.11.1995. godine).

S tim u vezi, prvostepeni sud je imao u vidu odredbe Zakona o Saveznom ustavnom sudu („Službeni list SRJ“, broj 36/92 od 2.10.1992. godine) o pravnim posledicama odluka tog Suda (član 80) i o načinu otklanjanja povrede prava nastale donošenjem pojedinačnog akta na osnovu kasiranog zakona, tj. kasirane odredbe zakona (čl. 81. i 82). Odredbama člana 80. bilo je propisano da se ne mogu primenjivati zakoni za koje je odlukom Suda utvrđeno da postoji nesaglasnost sa Ustavom SRJ na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Suda, ako do toga dana nisu pravnosnažno rešeni (stav 1), niti se može dozvoliti niti sprovesti izvršavanje pravnosnažnih pojedinačnih akata donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, a ako je izvršenje započeto - obustaviće se (stav 2). Prema odredbama člana 81. istog zakona, svako kome je povređeno pravo konačnim ili pravnosnažnim pojedinačnim aktom, donetim na osnovu zakona za koji je odlukom Suda utvrđeno da postoji nesaglasnost sa Ustavom SRJ, ima pravo da traži od nadležnog organa izmenu tog pojedinačnog akta (stav 1); s tim što se takav predlog, u smislu stava drugog istog člana, mogao podneti u roku od šest meseci od dana objavljivanja odluke u "Službenom listu SRJ", a odluka Suda iz stava 1. ovog člana predstavlja razlog za ponavljanje postupka pred organom koji je doneo konačni ili pravnosnažni pojedinačni akt (stav 3). Ako se utvrdi da se izmenom pojedinačnog akta ne mogu otkloniti posledice, Sud može odrediti da se ove posledice otklone povraćajem u pređašnje stanje, naknadom štete ili na drugi način (član 82).

Pošavši od izloženog, imajući u vidu da je iznos dosuđen rešenjem od 1990. godine obezvređen višegodišnjom visokom inflacijom prvostepeni sud je zaključio da u takvom slučaju, ako štetu zbog docnje ne pokriva zatezna kamata, poverilac može da traži razliku do potpune naknade štete saglasno članu 278. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, koja odgovara iznosu valorizovanom po stopi rasta cena na malo prema podacima nadležnog saveznog organa za poslove statistike, od dana padanja dužnika u docnju, sve u skladu sa načelom jednake vrednosti uzajamnih davanja, s tim što poverilac treba da dokaže da valorizacija ne daje realnu vrednost naknade za eksproprisanu nepokretnost. Međutim, tokom postupka je tužilac odustao od istaknutog predloga da se finansijskim veštačenjem utvrdi vrednost dosuđenog iznosa po rešenju od 1990. godine, metodom valorizma rasta troškova života i primenom pravila o zateznoj kamati.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe i sve okolnosti konkretnog slučaja, a naročito to da tužilac nije zahtevao prinudno izvršenje rešenja od 1990. godine, niti je tražio izmenu tog rešenja u skladu sa Zakonom o Saveznom ustavnom sudu nakon donošenja navedene odluke Saveznog ustavnog suda od 1995. godine (čime je, po proceni prvostepenog suda, doprineo nastanku štete sa 50%), kao i da je odustao od predloga za veštačenje, prvostepeni sud je zaključio da tužilac nije dokazao obim eventualne štete (koji bi predstavljao razliku između tržišne cene predmetnog zemljišta i valorizovanog iznosa dosuđene naknade za izuzeto zemljište prema rešenju od 1990. godine, umanjenu za doprinos tužioca nastanku štete), primenio pravilo o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, i zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan, zbog čega ga je odbio.

Drugostepeni sud je prihvatio razloge izložene u prvostepenoj presudi i odbio tužiočevu žalbu, a prvostepenu presudu potvrdio.

Neosnovano se revizijom tužioca osporava pobijana pravnosnažna presuda.

Suprotno navodima revizije, pravilno je odbijen tužbeni zahtev u odnosu na tuženu Gradsku opštini Novi Beograd, jer je rešenjem od 1990. godine, iako donetim u odnosu na oba protivnika predlagača (Opštinu Novi Beograd i Gradski društveni fond za građevinsko zemljište), obavezan krajnji korisnik (pravni prethodnik tužene direkcije) da plati naknadu za izuzetu nepokretnost. Da je obveznik plaćanja naknade za izuzetu nepokretnost krajnji korisnik proizlazi ne samo iz višedecenijskog usaglašenog tumačenja i primene zakona (odluka Vrhovnog suda Srbije Rev 2485/98 od 20.05.1998. godine), već i iz odredbe člana 11. Zakona o eksproprijaciji važećeg u vreme donošenja navedenog rešenja, kao i člana 31. važećeg Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, br. 53/95, „Službeni list SRJ“, br. 16/2001, „Službeni glasnik RS“, br. 23/01, 20/09, 55/13-US, 106/16-Autentično tumačenje).

U ranijem toku ovog postupka Vrhovni kasacioni sud je, u rešenju Rev 2681/2017 od 24.01.2018. godine kojim je ukinuo ranije donete usvajajuće odluke nižestepenih sudova, ukazao na to da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev, zbog toga što nisu izvršili uračunavanje valorizovane naknade koja je dosuđena rešenjem o određivanju naknade za izuzetu parcelu tužioca iz 1990. godine. Pošavši od toga da je tužiocu 1990. godine sudskom odlukom dosuđena naknada za izuzeto zemljište, koju korisnik eksproprijacije nije isplatio tužiocu, niti je tužilac pokušao da izvrši rešenje od 1990. godine i prinudnim putem naplati svoje potraživanje, a nije tražio ni izmenu tog rešenja nakon donošenja odluke Saveznog ustavnog suda od 1995. godine, Vrhovni kasacioni sud je smatrao da tržišna cena izuzete nepokretnosti mora biti umanjena za valorizovani iznos naknade dosuđene rešenjem od 1990. godine, jer bi bilo suprotno načelima obligacionog prava da tužiocu bude dosuđena celokupna tržišna cena izuzete nepokretnosti u situaciji kada je on imao mogućnost da se bar delimično naplati, a to nije učinio. Tužilac je 21.12.2018. godine predložio izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem, u skladu sa stavom Vrhovnog kasacionog suda iz rešenja od 24.01.2018. godine, ali je od tog predloga kasnije odustao zbog čega su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da tužilac nije postupio u skladu sa pravilom o teretu dokazivanja i dokazao tačan iznos naknade koja mu pripada.

Već isticani navodi koje tužilac ponavlja u reviziji o tome da mu za oduzeto zemljište pripada tržišna cena, ne utiču na pravilnost donete presude. Nesumnjivo je, jer je to garantovano ne samo odredbama člana 58. važećeg Ustava, već je bilo garantovano i odredbom člana 69. stav 3. Ustava SRJ (zbog čega je Savezni ustavni sud 1995. godine kasirao čl. 46. i 47. Zakona o eksproprijaciji) da niko ne može biti lišen svojine, niti mu se ona može ograničiti osim ako to zahteva opšti interes utvrđen u skladu sa zakonom, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Međutim, u konkretnom slučaju predmet tužbenog zahteva nije naknada za izuzeto zemljište, jer je o tome već odlučeno pravnosnažnim rešenjem od 1995. godine, već potpuna naknada štete, saglasno članu 278. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, koja predstavlja eventualnu razliku između tržišne cene oduzetog zemljišta i dosuđene i valorizovane naknade, koja se tužiocu ne može dvaput dosuditi i koju je on imao pravo da naplati pod uslovima i u rokovima određenim zakonom, posle donošenja rešenja iz 1990. godine. Štaviše, i posle odluke Saveznog ustavnog suda od 1995. godine tužiocu je bilo omogućeno, u skladu sa citiranim zakonskim odredbama, da u zakonom propisanom roku zahteva izmenu rešenja od 1990. godine, ali on to svoje pravo nije koristio. Propust tužioca, koga sve vreme zastupa punomoćnik iz reda advokata, da se pravovremeno, na odgovarajući način i u odgovarajućem postupku koristi svojim pravima, proizvodi zakonske posledice koje utiču na odluku o osnovanosti njegovog tužbenog zahteva i ne može biti razlog da se tužiocu ponovo dosuđuje ista naknada. Kako je tužilac odustao od predloga da se valorizovani iznos dosuđene naknade utvrdi finansijskim veštačenjem, on nije dokazao postojanje i visinu svog potraživanja, zbog čega su nižestepeni sudovi odbili njegov tužbeni zahtev pravilnom primenom odredbe člana 231. ZPP.

Kako se ni ostalim navodima revizije pobijana odluka neuspešno dovodi u sumnju, već se ponavljaju već isticani navodi koje je drugostepeni sud ocenio i za svoju ocenu dao jasne, potpune i pravilne razloge, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, primenom člana 414. ZPP.

Odluka o troškovima postupka po reviziji doneta je na osnovu člana 165. stav 1. u vezi s čl. 153. stav 1. i 154. stav1. ZPP, s obzirom da tužilac nije uspeo u postupku po reviziji, a da sastav odgovora na reviziju nije predstavljao potreban izdatak.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić