Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti su učinjene bitne povrede postupka u vezi članova 383, 394. i 231. ZPP-a, na koju se tužilac u reviziji poziva.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u prijateljskim odnosima sa tuženim BB, koji je u periodu na koji se odnosi utuženo potraživanje bio predsednik Upravnog odbora teniskog kluba „Radnički“ Niš. Tužilac je u periodu od 2005. godine do 2013. godine imao i svojstvo preduzetnika, vlasnika radnje „Soz +“, čija je osnovna delatnost bila uslužna seča šiblja i drugog rastinja. Predmetna radnja je ugašena. Teniski klub je zaključio ugovor sa Vojskom Srbije o razmeni nepokretnosti, prema kom je Vojska trebalo da ustupi klubu zemljište na kome klub posluje (teniski tereni) u zamenu za 370 m2 stambenog prostora. Prema tvrdnjama tužioca, on je dao klubu ukupno osam pozajmica u gotovom novcu, na taj način što je novac predavao sada pok. VV, koji je bio zaposlen u klubu i bio je osoba od poverenja tuženoga BB. Pok. VV je primao novac, popunjavao priznanice na pisaćoj mašini i potpisivao ih na mesto „primaoca zajma“. Priznanice nisu snabdevene pečatom kluba. Jedan deo priznanica je čitljiv i to priznanice od 23.12.2006. i 24.12.2006. godine, dok su ostale kopije priznanice nečitljive. Po navodima tužioca dr GG je dao saglasnost predsedniku Upravnog odbora, ovde tuženom BB da može u ime kluba započeti pregovore o pozajmici sa trećim licima radi organizacije turnira, tekuće likvidnosti i obezbeđenja sredstava za realizaciju ugovora o zameni nepokretnosti od 15.06.2000. godine. To je učinjeno navodno jer je račun tuženog kluba bio u blokadi. Svedok GG, osporio je takve vrste akata, navodeći da isti nikada nisu doneti. U spisima predmeta postoji interni izveštaj „poverljivo“ sa datumom od 04.11.2007. godine na kome stoji potpis VV u kome je konstatovano da je zajam primljen od tužioca, ukupno osam priznanica u ukupnom iznosu od 10.190.175,00 dinara i predat na ruke DD, zajedno sa drugim iznosima koji su pojedinačno navedeni. Ostali saslušani svedoci su izjavili da im nije poznato da je novac pozajmljivan, VV je u međuvremenu umro. Svedok ĐĐ koji je zaposlen na radnom mestu trenera u klubu u svom iskazu je istakao da je bio prisutan prilikom predaje iznosa od 150.000,00 dinara pokojnom VV.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan. Naime, iz utvrđenog činjeničnog stanja, proizilazi da tužilac nije dokazao postojanje ugovora o zajmu. Iz priloženih priznanica ne može se pouzdano utvrditi ko je primio iznos, a ne može se ni prihvatiti interni izveštaj od 04.01.2007. godine koji je potpisao VV. Polazeći od odredbe člana 231. Zakona o parničnom postupku koji definiše da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja. Stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava ako zakonom nije drukčije propisano. Prema članu 557. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o zajmu obavezuje se zajmodavac da preda usvojenu zajmoprimcu određenu količinu novca ili koji drugi od zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta.

Tužilac u toku postupka nije dokazao da je predmetni novac predao na zajam, niti je u bilo kojoj priznanici konstatovano da se predmetni novac daje prvotuženom BB. Dalje, priznanice ne sadrže pečat teniskog kluba „Radnički“ Niš, pa iz toga prizilazi da se ne može prihvatiti navod tužioca da je novac dao teniskom klubu Niš radi kupovine stana da bi regulisali ugovorni odnos koji je ranije postojao između Teniskog kluba i Vojske Srbije. Na priznanici se nalazi potpis koji po navodu tužioca pripada VV, što se sa sigurnošću nije moglo utvrditi da postoji ugovor o zajmu, jer tužilac nije dokazao da postoji dužničko-poverilački odnos u vezi naznačenog novca, jer to iz izvedenih dokaza ne proizilazi. Iz internog izveštaja VV od 04.01.2007. godine ne proizilazi iz kog razloga je sačinjen i kome je namenjen takav dokument, obzirom da se postojanje ugovora o zajmu dokazuje zaključivanjem ugovora između stranaka, odnosno dokazima o uplati sredstava, a adekvatni dokazi mogu biti dokazi o uplati na tekući račun – nalozi za prenos ili uplatu ili izvod kod poslovne banke, a ako je reč o gotovom novcu, onda je to priznanica koja sadrži i nedvosmislene podatke o tome ko je u kom svojstvu i u čije ime, odnosno korist primio novac. Tuženi teniski klub je pravno lice i novac koji je bio uplaćen na ruke ovlašćenom licu, što nije dokazao da je to lice bilo ovlašćeno za prijem novca, trebao biti uplaćen na tekući račun, što sve u ovom slučaju nije dokazano. Kako nema dokaza ni da je novac dat BB, iz toga proizilazi da je tužbeni zahtev neosnovan pa je isti odbijen.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo. U toku postupka tužilac nije dokazao da je novac predao prvotuženom BB, niti je u njegovo ime neko od drugih lica primio novac. Nije dokazao ni da je novac dao Teniskom klubu, jer radi se o pravnom licu i uplata novca pravnom licu podrazumevala bi uplatu na žiro račun ili eventualno uz priznanicu na blagajni, ali sa pečatom tog pravnog lica da je novac plaćen na blagajni. Sve to, u ovom slučaju, nedostaje, iz čega jasno proizilazi da tužilac nije dokazao svoje tvrdnje u vezi pozajmljivanja datog novca navodno po ugovoru o zajmu, pa su pravilno postupili nižestepeni sudovi kada su shodno odredbi člana 231. ZPP-a i člana 557. ZOO tužbeni zahtev odbili kao neosnovan. Ni ostali navodi iz revizije tužioca nisu od takvog značaja da mogu dovesti do drugačije odluke suda.

Imajući u vidu sve napred izneto, Vrhovni sud je na osnovu čl. 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

dr Ilija Zindović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić