Protiv navedenih pravosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti je podneo branilac okrivljenog AA–advokat Saša Knežević, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i 439. tačka 1) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, tako što će ukinuti navedene presude i spise predmeta vratiti prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje sa naredbom da se novi postupak održi pred potpuno izmenjenim većem ili da preinači drugostepenu presudu, tako što će okrivljenog AA osloboditi od krivice.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP) razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je opis krivičnog dela u izreci presude nerazumljiv i da krivično delo mora imati jasno opredeljenu radnju izvršenja dela, posledicu i uzročno-posledičnu vezu. Branilac ističe da je u izreci navedeno da je koncentracija alkohola dovela do nesposobnosti okrivljenog za bezbedno upravljanje motornim vozilom, te da je bio svestan mogućnosti nastupanja posledice, ali je olako držao da do toga neće doći, ili da će je moći sprečiti, odnosno da je sa umišljajem postupao u odnosu na radnju ugrožavanja javnog saobraćaja, a nehatno u odnosu na težu posledicu koja je nastupila. Po oceni branioca, kontradiktorno je kako je okrivljeni mogao biti nesposoban za upravljanje motornim vozilom, a da istovremeno bude sposoban da shvati značaj svog dela i upravlja svojim postupcima, pa iz ovakvog opisa proizilazi da nema uzročno-posledične veze između radnje okrivljenog i posledice, pa time nema ni krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Odredbom člana 298. stav 1. KZ je propisano da učesnik u saobraćaju na putevima koji se ne pridržava saobraćajnih propisa i time tako ugrozi saobraćaj da dovede u opasnost život ili telo ljudi ili imovinu većeg obima, pa usled toga kod drugog nastupi laka telesna povreda ili prouzrokuje imovinsku štetu koja prelazi iznos od dvesta hiljada dinara, kazniće se zatvorom do tri godine.

Odredbom člana 297. stav 2. KZ je propisano da ako je usled dela iz člana 289. stav 1. KZ nastupila smrt jednog ili više lica, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do dvanaest godina.

U izreci pobijane presude Višeg suda u Leskovcu K.br.36/22 od 25.01.2023.godine je navedeno da je okrivljeni AA „dana 19.03.2022.godine ...kao učesnik u saobraćaju, upravljajući putničkim motornim vozilom...u stanju teške alkoholisanosti...postupio protivno odredbama članova 21., 42.stav 1. i 187.stav 2. i 5.Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, i time tako ugrozio javni saobraćaj da je doveo u opasnost život oštećene, sada pokojne BB, usled čega je nastupila njena smrt, dok su lake telesne povrede zadobili VV, GG i DD...koja alkoholisanost je dovela do njegove nesposobnosti za bezbedno upravljanje motornim vozilom i nije vozilo držao na takvom odstojanju i rastojanju od drugih vozila, odnosno učesnika u saobraćaju, da ne izaziva opasnost i ne ometa druge učesnike u saobraćaju i nije brzinu kretanja vozila prilagodio osobinama i stanju puta, tako da vozilo može blagovremeno da zaustavi pred preprekom koju je mogao da predvidi u datim okolnostima...iako je okrivljeni u vreme upotrebe alkohola, pre planiranog upravljanja motornim vozilom bio uračunljiv i bio svestan da na taj način može ugroziti javni saobraćaj i dovesti u opasnost život i telo učesnika u saobraćaju, pa je na to pristao, dok je u odnosu na nastupelu težu posledicu u vidu smrti pokojne i nanošenja lakih telesnih povreda ostalim oštećenima, bio svestan mogućnosti nastupanja ovakve posledice, ali je olako držao da do toga neće doći, ili da će je moći sprečiti, tj. u uračunljivom stanju i sa umišljajem u odnosu na radnju ugrožavanja javnog saobraćaja, a nehatno u odnosu na težu posledicu koja je nastupila, pri kojim radnjama je mogao da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima i bio svestan da je njegovo delo zabranjeno“, jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u opisanim radnjama okrivljenog stiču sva subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 2. u vezi člana 289. stav 1. Krivičnog zakonika.

U konkretnom slučaju, u izreci pobijane presude stoji da je okrivljeni na opisani način kao učesnik u saobraćaju, upravljajući putničkim motornim vozilom, u stanju teške alkoholisanosti, postupio protivno odredbama članova 21., 42.stav 1. i 187. stav 2. i 5. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, i time tako ugrozio javni saobraćaj da je doveo u opasnost život oštećene sada pokojne BB, usled čega je nastupila njena smrt, dok su tri lica zadobila lake telesne povrede i na taj način su ispunjeni svi bitni elementi krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 2. u vezi člana 289. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim.

Uračunljivost okrivljenog je utvrđena prema vremenu neposredno pre nego što je okrivljeni sam sebe doveo u stanje alkoholisanosti, usled koga, upravljajući motornim vozilom nije mogao da shvati značaj svog dela i pokazao nesposobnost za bezbedno upravljanje motornim vozilom, kako je opisano u izreci prvostepene presude, čime je njegova krivica ocenjena u skladu sa članom 24. KZ, pa u odnosu na krivično delo nije dovedena u pitanje, zbog čega se suprotni navodi branioca okrivljenog,izloženi u zahtevu za zaštitu zakonitosti, ocenjuju neosnovanim.

Branilac ukazuje i na povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, odnosno da je odlukom o krivičnoj sankciji povređen zakon, iz razloga što su u konkretnom slučaju postojali svi neophodni uslovi za primenu odredbe člana 58. KZ, ali da okrivljeni nije oslobođen od kazne. U prilog navedenom, branilac navodima je krivično delo za koje je okrivljeni oglašen krivim za posledicu imalo smrt njegove vanbračne supruge, sa kojom ima zajedničko dete, kao i da je okrivljeni u odnosu na težu posledicu postupao sa nehatom. Branilac je istakao i činjenicu da pored zajedničkog deteta, okrivljeni i pokojna supruga imaju decu iz ranijih brakova, o kojima neće imati ko da se brine ukoliko okrivljeni ode na izdržavanje kazne zatvora, kao i da posledice krivičnog dela teško pogađaju okrivljenog, te da se niko od članova porodice nije pridružio krivičnom gonjenju, uključujući i majku pokojne.

Odredbom člana 58. stav 1. KZ je propisano da sud može osloboditi od kazne učinioca krivičnog dela samo kada zakon to izričito predviđa, a stavom 2. istog člana da sud može osloboditi od kazne učinioca krivičnog dela učinjenog iz nehata kada posledice dela tako teško pogađaju učinioca, da izricanje kazne u takvom slučaju očigledno ne bi odgovaralo svrsi kažnjavanja.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi nisu postupili protivno odredbama člana 58. KZ, jer iz navedene odredbe proizilazi da je oslobođenje okrivljenog od kazne fakultativnog a ne obavezujućeg karaktera, te da samim tim sud nije u obavezi da uz postojanje svih okolnosti iz navedenog člana primeni isti, već je na oceni suda da u svakom konkretnom slučaju odluči li će se okrivljeni osloboditi od kazne ili ne, što čini neosnovanim navode branioca da je u ovom postupku sud morao okrivljenog da oslobodi od kazne i da je učinjena povreda odredbe člana 439. tačka 3) ZKP.

Branilac okrivljenog, kao razlog podnošenja zahteva ističe i povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom preko branioca, ali navodi zahteva ne sadrže obrazloženje u čemu se istaknuta povreda konkretno sastoji. Kako Vrhovni sud pravnosnažnu odluku i postupak koji je prethodio njenom donošenju ispituje samo u okviru razloga, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti u smislu člana 489. stav 1. ZKP i nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda istaknuta povreda zakona na koju se zahtevom samo ukazuje, to se ovaj sud u razmatranje i ocenu ove povrede, nije upuštao.

Sa svega izloženog, na osnovu odredaba člana 491. stav 1. ZKP, doneta je odluka kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Predsednik veća-sudija,

Nemanja Simićević, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Biljana Sinanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić