Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, kao posebnu, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema oceni Vrhovnog suda, revizija tužilaca je dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...18/20).

Ispitujući pravilnost pobijane presude, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužilaca osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u periodu od jula 2016. godine do februara 2022. godine poslove kod tuženog obavljali u smeni na način što su poslove obavljali radeći svaki drugi dan u vremenu od 07,00 – 19,00 časova, odnosno svaki drugi dan po 12 časova. Organizacija rada kod tuženog je takva da tužioci menjaju drugog zaposlenog na istom radnom mestu svakog drugog dana, s tim što jedan dan rade od 07,00 – 19,00 časova, drugi dan je pauza i tako se ciklus redovno ponavlja. Tuženi prilikom obračuna i isplate zarade tužiocima, zaradu nije uvećavao na osnovu smenskog rada za 8,9% shodno odredbi člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za „Elektroprivredu Srbije“. Prvostepeni sud je na osnovu veštačenja za utuženi period utvrdio iznose na ime smenskog rada tužiocima, koji predstavljaju neisplaćenu uvećanu zaradu od 8,9%.

Prvostepeni sud je imao u vidu da rad u smenama je svaki rad u kojem zaposleni neprekidno ili sa prekidima radi u najmanje dve smene, dnevnoj ili noćnoj ili u dve dnevne smene, odnosno način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrazcem, uključujući obrazac rotiranja koji može biti neprekidan ili sa prekidima, iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći.

Prema oceni prvostepenog suda, tužioci su u periodu koji je predmet spora poslove kod tuženog obavljali radeći u smenama, a tuženi prilikom obračuna i isplate zarada tužiocima, zaradu nije uvećavao po osnovu smenskog rada za 8,9%, shodno članu 38. stav 1. tačka 4. PKU za EPS, te je zaključio da su tužbeni zahtevi tužilaca osnovani.

Međutim, drugostepeni sud je zaključio da činjenica da su tužioci svaki drugi dan radili u periodu od 07.00 do 19.00 časova ne vodi zaključku da su obavljali smenski rad. Tužioci su obavljali rad u jednoj smeni koja traje 12 sati, smenu nisu menjali, dakle nije bilo situacije da su radili jedan dan od 07.00 do 19.00 časova, a drugi dan na primer imali pauzu pa treći dan radili od 19.00 do 07,00 časova, već su u kontinuitetu svaki drugi dan obavljali rad u jednoj faktičkoj smeni koja traje 12 sati, te takav rad nije smenski rad, zbog čega tužicima ne pripada uvećanje zarade za smenski rad propisano Posebnim kolektivnim ugovorom za Elektroprivredu Srbije u iznosu od 8,9%, te odbio kao neosnovane tužbene zahteva tužilaca za isplatu uvećane zarade po osnovu smenskog rada.

Vrhovni sud je našao da se osnovano revizijom tužilaca ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 108. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o radu („Službeni. glasnik RS“, br. 24/05,...75/14), propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i to: za rad noću, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade - najmanje 26% od osnovice, za prekovremeni rad – najmanje 26% od osnovice, dok je stavom 4. istog člana propisano da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu. Odredbom člana 114. stav 1. istog zakona propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodnih dvanaest meseci u skladu sa opštim aktom i Ugovorom o radu, za vreme odsustvovanja sa rada na dan praznika koji je neradni dan, godišnjeg odmora, plaćenog odsustva, vojne vežbe i odazivanje na poziv državnog organa.

Odredbom člana 7. stav 2. tačka 2. Posebnog kolektivnog ugovora za „Elektroprivredu Srbije“ („Službeni glasnik RS“, br. 15/15), propisano je da poslodavac donosi odluku o rasporedu, početku i završetku radnog vremena, polazeći od sledećeg: na radnim mestima gde proces rada traje neprekidno, rad se organizuje u smenama, pri čemu se pod smenskim radom podrazumeva rad u dve (po 12 sati) ili više smena (po 6 ili 8 sati) u toku radnog dana kada na istim sredstvima za rad, rade naizmenično najmanje dva zaposlena, ili dve grupe zaposlenih, pri čemu izmena smena može biti kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja, dok je odredbom člana 38. stav 1. tačka 4. propisano da se osnovna zarada zaposlenog uvećava za rad u smenama za 8,9%.

Prema Direktivi Evropske unije 2003/88 – ES, smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući i obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili bez prekida (kontinuiran ili diskontinuiran), iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda danju ili noću, a turnus se u svom jezičkom značenju izjednačava sa smenskim radom (perturnum, po redu, redom). S obzirom na to da se pod turnusom podrazumeva utvrđen red u kome više lica jedno za drugim obavljaju neki posao radeći naizmenično i smenjujući se, između ova dva pojma nema nikakve razlike i predstavljaju sinonime. Direktiva Evropske Unije nije izvor prava ali njena sadržina pomaže u tumačenju pojma smenskog rada koji naši zakoni ne sadrže.

Imajući u vidu utvrđene činjenice da tuženi tužiocima nije uvećao zaradu prema navedenim zakonskim odredbama i odredbama Kolektivnog ugovora koje su važile u spornom periodu, da su tužioci u utuženom periodu radili po modelu radnog vremena 12/36, Vrhovni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbene zahteve i obavezao tuženog na isplatu tražene razlike u zaradi po osnovu smenskog rada, sa pripadajućim doprinosima. Prema oceni Vrhovnog suda, kada se zaposleni na istom poslu smenjuju prema unapred utvrđenom redosledu, radi se o smenskom radu. Naime, rad u smenama je rad koji se neprekidno ili sa prekidima radi u najmanje 2 smene, bilo dnevne ili noćne, odnosno takva organizacija rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili sa prekidima u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći. Kako je u konkretnom slučaju kod ovakvog režima rada postojao kontinuitet, te imajući u vidu i činjenicu da je smenski rad priznat u opštem aktu tužene (Posebni kolektivni ugovor za „Elektroprivredu Srbije“), što ukazuje između ostalog da rad sa navedenim modelom radnog vremena predstavlja smenski rad, to je prema oceni Vrhovnog suda pravilan zaključak prvostepenog suda da tužioci, u smislu odredbe člana 108. stav 4. Zakona o radu i člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za „Elektroprivredu Srbije“, imaju pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, u utuženom periodu, a pravilno je prvostepeni sud obavezao tuženog da za tužioce izvrši uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom Fondu za PIO.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbene zahteve, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu, odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužioci su uspeli u postupku po reviziji, pa im, na osnovu člana 153. i 154. ZPP, pripada naknada troškova ovog postupka, koja je dosuđena u granicama opredeljeno traženog i pripadajućeg za sastav revizije od strane advokata u iznosu od 54.000,00 dinara za pet zastupanih lica prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“ br. 121/12 ... 37/21) i na ime sudskih taksi na reviziju tužiocu AA u iznosu od 28.106,00 dinara, tužiocu BB u iznosu od 27.437,36 dinara, VV iznos od 8.787,29 dinara, GG u iznosu od 32.942,95 dinara i DD u iznosu od 26.350,79 dinara i na presudu po reviziji tužiocu AA u iznosu od 42.159,00 dinara, BB u iznosu od 41.156,04 dinara, VV u iznosu od 13.180,93 dinara, GG u iznosu od 49.414,43 dinara i DD u iznosu od 39.526,18 dinara, prema Zakonu o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ br. 28/94 ... 95/18), ukupno 363.060,97 dinara.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić