Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4561/20 od 08.03.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužene BB da se utvrdi da je tužena vlasnik kuće bliže opisane u izreci presude, što bi tuženi AA bio dužan da prizna i trpi. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, dok je stavom četvrtim izreke, obavezana tužena BB da na ime troškova drugostepenog postupka isplati tužiocu AA iznos od 101.300,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu parnične stranke su blagovremeno izjavile revizije, i to tužena pobijajući presudu u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke, iz svih zakonskih razloga zbog kojih se revizija može izjaviti, a tužilac, pobijajući presudu u stavu prvom i stavu trećem izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je, ispitujući dozvoljenost izjavljenih revizija, ocenio da je revizija tužene dozvoljena, u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, a da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 10/23).

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku po reviziji tužene, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku, pa je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je dana 26.10.1989. godine, kao davalac izdržavanja, sa sada pok. VV, kao primaocem izdržavanja, zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju, čiji je predmet između ostalog, bila i kuća preadaptirana od nekadašnje štale, nekomforna, sa četiri prostorije, bez kupatila, VC-a ili bilo kakvih nus prostorija, u trošnom stanju, koja se nalazi u Beogradu na kp. br. .., ZKUL .. KO ..., na adresi Ulica ... br .. . Tužena je pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov 12476/90 dana 12.07.1990. godine, zaključila i overila ugovor o kupoprodaji koji je u ime prodavca VV potpisao punomoćnik GG, a čiji predmet je kp br .., ZKUL .. KO ..., površine 32,48 ari, a koja se sastoji od njive i dvorišta, na kome se nalazi ekonomska zgrada i na kojoj nepokretnosti tužilac ima pravo korišćenja. Primalac izdržavanja i prodavac iz navedenih ugovora VV je preminuo ...1990. godine. Tužena je, od momenta isplate kupoprodajne cene, u državini kuće u ulici ... broj .., gde i danas stanuje.

U zemljišnoj knjizi za KO ..., upisano je zemljište bez zgrade na kp br .. površine 3248 m2, označeno kao zemljišnoknjižno telo I kuća u ulici ... označena kao zemljišnoknjižno telo II, ekonomska zgrada označena kao zemljišnoknjižno telo III. Zemljište je uknjiženo kao društvena svojina 1962. godine, a 26.12.1964. godine, uknjiženo je pravo korišćenja na 1/2 zemljišta u korist VV, dok su objekti prvi put uknjiženi na osnovu dokumentacije zavedene pod DN 33413/1992. Takođe, tokom 1990. godine upisana je prijava zahteva tužene za provođenje promene nastale snimanjem objekta, a u prijavnom listu je navedeno da je dana 24.05.1990. godine izvršeno snimanje ekonomske zgrade na navedenoj parceli na osnovu građavinske i upotrebne dozvole od 05.02.1965. godine.

Sada se na navedenoj parceli, na adresi ... u Beogradu, nalazi prizemni stambeni objekat (kuća), na kome je vremenom izvršena prepravka i vršena investiciona ulaganja u objekat, što je sve konstatovano u nalazu i mišljenju sudskih veštaka za oblast građevinarstva i oblast geodezije. Ekonomska zgrada koja je snimljena 24.05.1990. godine je srušena i na mestu te zgrade sagrađen je novi objekat koji služi kao letnja kuhinja, a ispred objekta postoji pokriveni trem. Kuća u ulici ... u katastarski operat je prema dokumentaciji ucrtana 1974. godine.

Drugostepeni sud je, imajući u vidu iskaze parničnih stranaka i iskaz sada pok. GG, koji je u ime sada pok. VV, kao prodavca, zaključio ugovor o kupoprodaji sa tuženom, utvrdio da on nije imao ovlašćenje da zaključi ugovor o kupoprodaji kuće i parcele u ulici ... broj .., odnosno da je to ovlašćenje sam napisao u punomoćju za zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju, da je tužena u vreme zaključenja ugovora platila kupoprodajnu cenu od 12.000 dolara GG, u jesen 1989. godine se uselila u kuću i od tada ovu kuću koristi i održava na način utvrđen u postupku, opisan u obrazloženju pobijane presude.

Tužilac je protiv tužene pokrenuo parnicu pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu radi poništaja spornog ugovora o kupoprodaji pod brojem P 7635/96, ali je ova parnica okončana rešenjem kojim se tužba smatra povučenom, a parnicu je pokrenuo 03.03.2010. godine.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev kojim je traženo iseljenje tužene iz navedene kuće, dok je usvojio protivtužbeni zahtev tužene i utvrdio da je ona vlasnik sporne nepokretnosti, primenjujući odredbe člana 41. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa.

Drugostepeni sud je, na osnovu činjeničnog stanja koje je utvrdio na održanoj raspravi, zaključio da tužena nije stekla pravo svojine na spornoj kući niti na osnovu zaključenog ugovora o kupoprodaji, a ni na neki drugi zakonom propisan način – stvaranjem nove stvari. Naime, sada pok. GG je neovlašćeno raspolagao tuđom nepokretnošću kada je sa tuženom sačinio ugovor o kupoprodaji Ov 12477/90 od 12.07.1999. godine, pa je takav ugovor ništav pravni posao i nije proizveo za posledicu sticanje prava svojine na kući u ulici ... br .. u korist tužene, a to ne bi moglo čak ni da je postojalo naknadno saznanje pok. VV o zaključenju tog ugovora, jer volja za zastupanje mora biti izražena u istoj formi koja se zahteva za ugovor za čije zaključenje se punomoćnik ovlašćuje. Tužena je na objektu vršila investiciona ulaganja, ali na osnovu tih radova nije mogla da stekne svojinu na spornoj kući u smislu odredbe člana 20, 21. i 22. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa u vezi sa članom 7. Zakona o izgradnji objekta, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

Za ovakvu odluku drugostepeni sud je dao dovoljne i jasne razloge, pravilno primenjujući materijalno pravo u svojoj odluci, a razloge drugostepenog suda u svemu prihvata i Vrhovni sud.

Neosnovano se u reviziji ukazuje na parnicu koja se vodila pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem P 7635/96 i na stavove suda koji su iskazani u odlukama donetim u toj parnici, s obzirom da ta parnica nije okončana meritornom odlukom, već je tužba povučena. U ovoj parnici su sudovi o punovažnosti spornog ugovora o kupoprodaji odlučivali kao o prethodnom pitanju, pri čemu je drugostepeni sud pravilno utvrdio da je taj ugovor ništav iz već navedenih razloga.

Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud je cenio sve okolnosti prilikom zaključenja spornog ugovora, kao i činjenicu da je tužena vršila investiciona ulaganja u kuću, pravilno je ocenio te činjenice i u skladu sa svim izvedenim dokazima i utvrđenim činjeničnim stanjem pravilno zaključio da tužena nije mogla da stekne pravo svojine na spornoj kući.

Takođe, ni navodi o primeni pravila o sticanju prava svojine održajem, u smislu člana 28. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa ne mogu da dovedu do sticanja prava svojine tužilje, po tom osnovu, sve i da je tužena bila savesna, jer je ugovor zaključen 12.07.1990. godine, a tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 03.03.2010. godine, pa nije protekao rok od 20 godina potreban za sticanje prava svojine održajem, u smislu člana 28. stav 4. navedenog Zakona. Danom podnošenja tužbe u ovoj parnici tužena je svakako postala nesavestan držalac, pri čemu, prema oceni Vrhovnog suda činjenica podnošenja tužbe u toku 1996. godine, za utvrđenje ništavosti iz spornog ugovora je takođe morala da dovede tužilju u sumnju u vezi savesnosti i zakonitosti njene državine.

Vrhovni sud je imao u vidu i ostale navode izjavljene revizije tužene kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude u stavu drugom izreke, pa ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Prema članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova sa izuzetnom dozvoljenost revizije Vrhovni sud cenio u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje prava, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca propisani odredbom člana 404. stav 1. ZPP.

Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz odredbi Ustava Republike Srbije i Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i sloboda koje se odnose na pravo na imovinu i na pravo na dom, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca da se tužena iseli iz sporne kuće. Ovo zbog toga što tužena 30 godina u kontinuitetu koristi sporni prostor u kome je značajno unapredila uslove stanovanja i koristi ga kao svoj jedini stambeni prostor, pa bi iseljenjem tužene iz tog prostora bilo ugroženo njeno pravo na dom. Na taj način tužena je uspostavila dovoljne i trajne veze sa tim prostorom da bi on mogao da se smatra njenim domom u smislu člana 8. Konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, pri čemu tužilac nije dokazao da tužena ima drugi dom, odnosno mogućnost da ga stekne. Tužena pravom na dom ograničava tužiočevo pravo na imovinu, ali je u konkretnom slučaju njeno pravo na dom jače od prava na imovinu tužioca, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima je zasnovana odluka drugostepenog suda, Vrhovni sud je ocenio da je drugostepeni sud prema činjenicama utvrđenim u ovoj pravnoj stvari doneo odluku u skladu sa pravnim stavovima izraženim kroz odluke Vrhovnog suda, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa i u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Tužilac nije uz reviziju dostavio pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitno sličnoj činjenično- pravnoj situaciji, pri čemu pravilna primena prava o sporovoma sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja.

Iz navedenih razloga, primenom člana 404. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP propisano je da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Tužba u ovoj pravnoj stvari, podneta je 03.03.2010. godine. Prvostepena presuda doneta je 16.12.2019. godine, a drugostepena presuda 08.03.2021. godine.

Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude je dinarska protivvrednost iznosa od 24.105,80 evra, prema kursu evra u vreme podnošenja tužbe (1 evro = 99,5611 dinara).

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija tužioca nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 413. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Imajući u vidu uspeh parničnih stranaka u sporu, pravilna je i odluka o troškovima postupka, doneta u smislu člana 153. i 154. ZPP, pa su revizije parničnih stranaka odbijene i u delu odluke o troškovima postupka, na osnovu člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić