U ovoj parnici postupak je vođen po odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 125/2004 i 111/2009 – u daljem tekstu ZPP), pa se i o dozvoljenosti vanrednog pravnog leka odlučuje primenom tih odredaba zakona, po odredbi člana 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 .... 18/2020).

Prema odredbi člana 395. ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. ovog zakona kada je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti revizije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kada je potrebno novo tumačenje prava. Pošto se revident poziva na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 18/2020) kojom je uređena mogućnost izjavljivanja posebne revizije, proizilazi da se revident u suštini poziva na odredbe člana 395. ZPP.

Privredni apelacioni sud je rešenjem 3Pž 5837/19 od 01.06.2022. godine, pozivom na odredbe člana 395. ZPP, predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv odluke Privrednog apelacionog suda Pž 5837/19 od 08.09.2020. godine. U razlozima rešenja navedeno je da sud nalazi da ima uslova za primenu navedene zakonske odredbe jer su donete drugačije sudske odluke od strane Privrednog apelacionog suda u presudi Pž 4338/99 od 23.09.2003. godine i Apelacionog suda u Beogradu u presudi Gž 3212/12 od 23.08.2012. godine.

Vrhovni kasacioni sud je o dozvoljenosti revizije odlučio po odredbi člana 396.ZPP tako što je našao da nema potrebe za posebnom revizijom. Pravnosnažnom presudom u pobijanom delu odlučeno je o zahtevu tužioca za zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga koji je tužiocu dosuđen po osnovu člana 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, na ime iznosa koji je tužilac isplatio svome osiguraniku, po osnovu osiguranja, čime su po samom zakonu na tužioca prešla prava prema licu koje je odgovorno za štetu. Nižestepeni sudovi su smatrali da tužiocu pripada zakonska zatezna kamata po odrebi člana 277. i 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima od dana kada je tužilac isplatio svome osiguraniku iznos koga zahteva od tuženog, jer je tada na tužioca prešlo pravo prema tuženom kao osiguravaču lica koje je odgovorno za štetu.

Pravno pitanje o kome privredni apelacioni sud smatra da je potrebno ujednačavanje sudske prakse, i radi toga odlučivanje o posebnoj reviziji, jeste od kada tuženi pada u docnju sa ispunjenjem obaveze prema tužiocu. Revident smatra da je to od proteka roka koji mu je tužilac ostavio u postavljenom zahevu za isplatu, pravilnom primenom odredbe člana 324. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, tim pre što pre toga tuženi nije bio upoznat sa činjenicom plaćanja od strane tužioca njegovom osiguraniku.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da odluka nižestepenih sudova da obavežu tuženog da tužiocu plati zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos glavnog duga počev od dana isplate tužioca njegovom osiguraniku, nije u suprotnosti sa prihvaćenom sudskom praksom izraženom u pravnosnažnim sudskim odlukama i odlukama Vrhovnog kasacionog suda, a da nema potrebe za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili novog tumačenja prava, po pitanju prava na zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga sa osnovom u odrebama člana 939. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga posebna revizija nije dozvoljena.

Prema iznetom je na osnovu odredbe člana 395. i 396. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Pošto se revizijom pobija odluka o zakonskoj zateznoj kamati kao sporednom potraživanju, koja nije od značaja za vrednost predmeta spora i revizijski cenzus, to revizija nije dozvoljena, po odredbama stava 3. člana 23. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 55/2014), te je odlučeno kao u drugom stavu izreke ovog rešenja primenom člana 404. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić