Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3211/21 od 02.09.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužilaca i potvrđena označena prvostepena presuda, dok je stavom drugim izreke odbijen zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu odluku u smislu odredaba člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija tužilaca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su zasnovali radni odnos kod tužene 2009. godine, a od juna 2013. godine ne primaju platu. Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2987/18 od 13.03.2019. godine obavezana je tužena da na ime naknade štete zbog neosnovane obustave isplate zarade i drugih davanja isplati tužiocima iznose dosuđene tom presudom. Maja 2018. godine tužioci su podneli zahtev za penzionisanje, ali je rešenjima Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 20.12.2018. i 12.03.2019. godine prekinut postupak po zahtevima tužilaca dok se ne reši prethodno pitanje dostavljanje spiska lica koje sadrži podatke neophodne za utvrđivanje posebnih prava i kopije rešenja o prestanku radnog odnosa bivših zaposlenih u MUP-u čije mesto rada ja bilo na teritoriji AP Kosovo i Metohija. Tužioci su u ovom postupku zahtevali da se utvrdi da je organ tužene postupao diskriminatorski prema njima, prilikom odlučivanja o njihovom radnopravnom statusu jer im, za razliku od drugih zaposlenih koji su bili u istovetnoj situaciji kao i tužioci, nije doneo rešenje o prestanku radnog odnosa, na osnovu kojih bi im RF PIO priznao prava na posebnu penziju prema Uredbi o uslovima za ostvarivanje prava na posebnu penziju zaposlenih u MUP-u koji su rad obavljali na teritoriji AP Kosovo i Metohija i čije prebivalište je na toj teritoriji, zbog čega tužioci tvrde da trpe štetu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužioci nisu učinili verovatnim da je tužena učinila akt diskriminacije, odnosno da je ponašanje organa tužene u postupku vršenja njenih ovlašćenja u momentu odlučivanja o pravima tužilaca bilo diskriminatorno, tako što su tužioci stavljeni u nejednak položaj u odnosu na druge zaposlene. Prema shvatanju sudova, u konkretnom slučaju tužioci nisu dokazali da su bilo kojim aktom ili postupanjem organa tužene diskriminisani, ni na neposredan ni na posredan način, niti da su im, zbog nekog ličnog svojstva, neopravdano uskraćena prava, pa su odbili tužbene zahteve tužilaca kao neosnovane.

Po nalaženju Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da su neosnovani tužbeni zahtevi za utvrđenje da je tužena diskriminatorski postupala prema tužiocima i sledstveno tome i za naknadu nematerijalne štete, pravilno odbacili tužbu u delu kojim je traženo da se naloži tuženoj da dostavi RF PIO rešenje o zasnivanju i prestanku radnog odnosa i izveštaja za tužioce s obzirom da takav zahtev tužilaca ne spada u sudsku nadležnost, već se o tome rešava po pravilima opšteg upravnog postupka.

Zabrana diskriminacije u oblasti rada propisana je Ustavom, a bliže uređena Zakonom o zabrani diskriminacije i Zakonom o radu. Zakonom o zabrani diskriminacije zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad i jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti (član 16. stav 1). Zaštitu od diskriminacije iz stava 1. ovog člana uživa lice u radnom odnosu, lice koje obavlja privremene i povremene poslove ili poslove o ugovoru o delu ili drugom ugovoru, lice na dopunskom radu, lice koje obavlja javnu funkciju, pripadnik vojske, lice koje traži posao, student i učenik na praksi, lice na stručnom osposobljavanju i usavršavanju bez zasnivanja radnog odnosa, volonter i svako drugo lice koje po bilo kom osnovu učestvuje u radu (član 16. stav 2). Izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lica ili grupe kao i članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriveni način, a koji se zasniva na nekom ličnom svojstvu (član 2. stav 1. tačka 1.).

Zakonom o radu zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodiče obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo (član 18); pri čemu neposredna diskriminacija u smislu ovog zakona jeste svako postupanje uzrokovano nekim od osnova iz člana 18. ovog zakona kojim se lice koje traži zaposlenje, kao i zaposleni, stavlja u nepovoljniji položaj u odnosu na drugo lice u istoj ili sličnoj situaciji (član 19). Posredna diskriminacija, u smislu ovog zakona postoji i kada određana naizgled neutralna odredba, kriterijum ili praksa stavljaju ili bi stavili u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica – lice koje traži zaposlenje kao i zaposlenog, zbog određenog svojstva, statusa, opredeljenja ili uverenja iz člana 18. ovog zakona (član 19. stav 2).

Citirane zakonske odredbe ukazuju da je osnovna karakteristika diskriminacije pravljenje razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili sličnoj situaciji, koje pritom mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskriminisanog lica. Lice koje tvrdi da je diskriminisano jedino mora da učini verovatnim akt diskriminacije, odnosno da je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, u skladu sa članom 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, što predstavlja neophodnu pretpostavku da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Tužioci su zahtevali da se utvrdi da je tužena izvršila diskriminaciju prema njima povređujući njihova prava iz oblasti rada (član 18, 19. i 20. Zakona o radu) zato što za njih nije donela i odbija da donese rešenja o prestanku radnog odnosa koje je donela u odnosu na druge zaposlene u MUP. Pravilno je stanovište nižestepenih sudova da u postupanju tužene ne postoji ni neposredna ni posredna diskriminacija. Tužioci nisu dokazali da je tužena povoljnije postupala prema drugim zaposlenima u sličnoj situaciji i da je jedina razlika između tužilaca i tih lica kakvo lično svojstvo tužilaca, jer diskirminacija postoji samo kada postoji uzročna veza između nepovoljnog postupanja i kakvog ličnog svojstva. Iako tužena nije tužiocima donela rešenje o prestanku radnog odnosa (dok nekim drugim zaposlenima u MUP jeste) to samo po sebi ne predstavlja akt diskriminacije, već je reč o postupanju tužene u okviru njenih ovlašćenja. S tim u vezi, tužioci bi imali pravo na zaštitu koju bi mogli da ostvaruju u upravnom postupku, u upravnom sporu ili u parničnom postupku za naknadu štete povodom nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa. Međutim, u situaciji kada su tužioci nezadovoljni postupanjem tužene (jer im nije donela rešenje o prestanku radnog odnosa) i smatraju da je takvo ponašanje diskriminatorsko, a pritom nisu dokazali da je takvo postupanje tužene u vezi s ličnim svojstvima tužilaca, ne može se govoriti o diskriminaciji u smislu citiranih zakonskih odredaba.

S obzirom na izloženo, odlučeno je kao u prvom stavu izreke, primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Tužioci nisu uspeli u postupku po reviziji, pa je odlučeno kao u drugom stavu izreke, primenom čl. 165. u vezi s članom 153. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić