Presudom Osnovnog suda u Kikindi P1 199/19 od 12.02.2021. godine, stavom prvim izreke, odlučeno je da se tužbeni zahtev tužilaca delimično usvaja. Stavom drugim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu AA iz ... isplati iznos 84.551,16 dinara na ime glavnog duga, kao i troškove postupka u iznosu od 153.784,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu BB iz ..., isplati iznos od 79.018,74 dinara, na ime glavnog duga i troškove postupka u iznosu od 166.908,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je višak tužbenog zahteva tužioca AA preko dosuđenih 84.551,16 dinara do traženih 175.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na mesečne iznose od po 5.300,00 dinara počev od dospelosti do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je višak tužbenog zahteva tužioca BB preko dosuđenih 79.018,74 dinara do traženih 120.152,33 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od dospelosti do isplate.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž1 1362/21 od 15.12.2021. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda Gž1 1362/21 od 21.02.2022. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojio žalbe tužilaca, delimično je ukinuo presudu Osnovnog suda u Kikindi P1 199/19 od 12.02.2021. godine, u odbijajućem delu i u delu odluke o naknadi troškova parničnog postupka i presudio tako što je, stavom drugim izreke, obavezao tuženog da tužiocu AA na ime neisplaćene uvećane zarade za prekovremeni rad za period od oktobra 2013. godine do oktobra 2016. godine, na ime glavnog duga, pored dosuđenih 84.551,16 dinara, isplati još 64.048,92 dinara, kao i zateznu kamatu koja dospeva na način naveden u tom stavu izreke. Stavom trećim izreke, odbijen je prigovor prebijanja tuženog prema tužiocu AA u iznosu od 53.081,15 dinara, sa zateznom kamatom od 01.03.2017. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu AA na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 319.881,00 dinar, sa zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu BB na ime neisplaćene uvećane zarade za prekovremeni rad za period od oktobra 2013. godine do oktobra 2016. godine, na ime glavnog duga pored dosuđenih 79.018,74 dinara, isplati još 41.133,59 dinara, kao zakonsku zateznu kamatu koja dospeva na način naveden u tom stavu izreke. Stavom šestim izreke, odbijen je prigovor prebijanja tuženog prema tužiocu BB u iznosu od 26.835,07 dinara, sa zateznom kamatom od 01.03.2017. godine do isplate. Stavom sedmim izreke tuženi je obavezan da tužiocu BB naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 299.090,00 dinara, sa zatezom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom osmim izreke u preostalom delu je odbijena žalba tužioca AA i potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu zahteva za isplatu zatezne kamate na dosuđene pojedinačne mesečne iznose od poslednjeg dana u narednom mesecu za prethodni mesec i za isplatu glavnog duga, preko ukupno dosuđenog iznosa od 148.600,08 dinara do traženog iznosa od 175.000,00 dinara sa zateznom kamatom koja dospeva na način naveden u tom stavu izreke. Stavom devetim izreke, u preostalom je odbijena žalba tužilaca BB i potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu zahteva za isplatu zatezne kamate na dosuđene pojedinačne mesečne iznose od poslednjeg dana u narednom mesecu za prethodni mesec. Stavom desetim izreke, odbijena je žalba tuženog i i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu tužbenog zahteva za isplatu glavnog duga. Stavom jedanaestim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu AA naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 37.424,00 dinara. Stavom dvanaestim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu BB naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 35.590,00 dinara.

Protiv obavezujućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju u smislu odredbe člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, u pobijanom delu, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 10/23), i utvrdio da je revizija tuženog delimično osnovana a delimično nedozvoljena.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revident u reviziji ukazuje na protivrečnost između onoga što su u razlozima presude navodi i „onoga što je u postupku utvrđeno“, što je sadržaj bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Međutim, ta bitna povreda nije razlog zbog kog revizija može da se izjavi u smislu odredbe člana 407. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u radnom odnosu kod tuženog na poslovima vozača autobusa. Zaključenim ugovorima o radu nije regulisano radno vreme, ali je ugovoreno pravo na odmor u toku dnevnog rada, dnevni odmor i nedeljni odmor, kao i pravo na uvećanu zaradu za prekovremeni rad (30% od osnovice). U spornom periodu kod tuženog su bili u primeni Kolektivni ugovori iz aprila 2013. godine i avgusta 2015. godine, sa identičnim odredbama u pogledu regulisanja radnog vremena koje je 40 časova nedeljno kao i o prekovremenom radu. U spornom periodu tužioci su radili u kontinuitetu šest dana u nedelji, nakon čega su imali odmor u trajanju od 24 sata, a zatim su ponovo radili 6 dana u nedelji i imali odmor u trajanju od 48 sati. Radno vreme vozača evidentirano je na osnovu internih upustava iz aprila 2012. godine i juna 2013. godine, prema kojima se za prisutnost na radu vozača autobusa unosilo samo vreme polaska i povratka sa vožnje. Vreme koje vozač provodi na pripremama za vožnju autobusa pre početka vožnje, tokom kog se nalazio na svom radnom mestu, i bio na raspolaganju tuženom, tuženi ne evidentira već kompezuje kroz vreme koje zaposlenima priznaje kao rad u pauzama koje traju do dva sata. Takođe, tuženi je na osnovu evidencije o časovima prekovremenog rada tužioce vodio kao da koriste slobodne dane i obračunavao im zaradu kao da su radili osam časova. U spornom periodu zarada je tužiocima isplaćivana u visini minimalne bruto zarade propisane zakonom koja se množila koeficijentom posla. U pauzama dužim od dva sata tužioci su bili slobodni, mogli su da napuste sedište tuženog, ako nisu imali linije za vožnju. Tuženi je vodio evidenciju o ukupnim ostvarenim časovima u odnosu na mesečni fond časova i na kraju svakog meseca iskazivao ukupno stanje više ili manje ostvarenih časova. U platnim listama nisu prikazivani časovi prekovremenog rada. Obračun zarade vršen je u visini mesečnog fonda časova a tužiocima su isplaćivani dodaci za rad na dane praznika, rad noću i rad nedeljom. U osnovnom nalazu i mišljenju sudski veštak ekonomsko-finansijske struke je u prvoj varijanti nalaza prikazao broj ostvarenih časova rada tužilaca od početka prve vožnje do završetka poslednje voženje, bez umanjenja, ako su pauze između vožnje trajale duže od dva časa tako što su i te pauze računate u radno vreme. U drugoj varijanti sudski veštak je iskazao broj ostvarenih časova rada tako što je u časove rada obračunao dodatno i pola časa pre početka prve vožnje.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da bi tužiocima, pored efektivnih sati rada koje provode u vožnji trebalo da se u sate rada računaju i pauze do dva sata koje oni provode u eventualnom čekanju i 15 minuta pre početka prve vožnje koja je potrebna za pripremu za vožnju, odnosno ulazak putnika. U pauzama do dva sata koje su prikazivane tužiocima, po mišljenju prvostepenog suda pokriveno je i eventualno vreme duže od 15 minuta pre početka prve vožnje pa je zbog toga tužiocu AA dosuđena razlika zarada od 84.551,16 dinara a odbijen višak tužbenog zahteva do traženih 175.000,00 dinara. Tužbeni zahtev tužioca BB je delimično usvojen do iznosa od 79.018,74 dinara imajući u vidu manjak ostvarenih sati, u spornom periodu, i slobodne sate rada koje je taj tužilac koristio kroz korišćenje slobodnih dana, dok je višak tužbenog zahteva odbijen, a sve na osnovu opredeljenog zahteva tužilaca. Prvostepeni sud je zaključio da tužiocima ne pripada naknada zarade na ime prekovremenog rada za pauze između dve vožnje u trajanju dužem od dva časa, jer se one po odredbama Zakona o radnom vremenu posade vozila u drumskom prevozu („Službeni glasnik RS“ br. 96/15), ne smatraju vremenom koje se uračunava u radno vreme.

Drugostepeni sud je, nakon održane rasprave, prvostepenu presudu delimično ukinuo u odbijajućem delu i u delu odluke o troškovima parničnog postupka, dok je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u usvajajućem delu tužbenog zahteva, pa je tuženog obavezao da tužiocima isplati uvećanu zaradu za prekovremeni rad za period od oktobra 2013. godine do oktobra 2016. godine, nalazeći da su tužioci najmanje 30 minuta pre početka prve vožnje dolazili na posao i da su u pauzama između vožnje, bez obzira na njihovo trajanje, radili odnosno obavljali poslove vezane za negu vozila i ostalih intervencija tehničkog održavanja, kao i druge poslove iz opisa svog radnog mesta, a koji su imali za cilj da se osigura bezbednost vozila, tereta i putnika ili da se zadovolje zakonske ili druge obaveze direktno vezane za prevozni proces ta da, za vreme čekanja na sledeću vožnju nisu slobodno mogli da raspolažu svojim vremenom.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, pri odlučivanju obavezujućim delom svoje presude, pogrešno primenio materijalno pravo, a tuženi osnovano na to u reviziji ukazuje.

Zakon o radnom vremenu posade vozila u drumskom prevozu i tahografima („Službeni glasnik RS“ br. 96/15), važeći u spornom periodu, propisuje šta se smatra dnevnim i nedeljnim vremenom upravljanja vozilom i koliko ono izuzetno može da se produži (član 5.). Odredbom člana 6. stav 1. tog Zakona, regulisano je pravo na pauzu tako što vozač nakon perioda upravljanja vozilom od 4 časa i 30 minuta mora da koristi neprekidnu pauzu od najmanje 45 minuta, osim ako ne započinje sa korišćenjem dnevnih ili nedeljnih odmora, s tim što se pauza iz stava 1. ovog člana u smislu stava 2. ne uračunava u radno vreme. Na osnovu odredbe člana 7. istog Zakona, regulisani su odmori u toku dnevnog dana tako što član posade vozila, najkasnije nakon šest časova neprekidnog rada, mora da prekine radno vreme odmorom u toku dana koji traje najmanje 30 minuta, ako radno vreme člana posade vozila traje više od šest a manje od 9 časova, odmor u toku dnevnog rada traje najmanje 45 minuta, ako radno vreme člana posade vozila traje više od 9 a manje od 12 časova, a može trajati najmanje 60 minuta ako radno vreme člana posade traje više od 12 časova. Odmor u toku dnevnog rada se može koristiti u više delova u trajanju od najmanje 15 minuta, raspoređenih tokom radnog vremena. Odmor u toku dnevnog rada ne uračunava se u radno vreme (stav 6.). Odredbom člana 9. Zakona o radnom vremenu posade vozila u drumskom prevozu i takografima, propisano je da član posade vozila ima pravo na odgovarajuću zaradu odnosno naknadu zarade u skladu sa propisima o radu odnosno sa propisima kojima se uređuju plate, a za vreme raspoloživosti član poseda ostvaruje pravo na odgovarajuću naknadu na način uređen propisom o radu, odnosno u skladu sa propisima kojima se uređuju plate po osnovu vremena pripravnosti.

U konkretnom slučaju, nijednim opštim aktom tuženog poslodavca nije predviđeno da se u radno vreme vozaču računa i 30 minuta pre prve vožnje, niti je to propisano odrebama Zakona o radnom vremenu posade vozila u drumskom saobraćaju. Osnovano se u reviziji ukazuje da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o radnom vremenu posade vozila u drumskom saobraćaju, propisano da se pauza iz stava 1. tog člana ne računa u radno vreme, a da je članom 3. stav 1. tačka 39. propisano vreme raspoloživosti kao vremenski period koji se ne smatra radnim vremenom, dok je članom 6. stav 5. istog Zakona propisano da se vreme raspoloživosti može smatrati odmor u toku rada koji se na osnovu odredbe člana 7. stav 6. ne uračunava u radno vreme. Pravilna primena odredbi Zakona o radnom vremenu posade vozila u drumskom saobraćaju, kao lex specialis-a u odnosu na odredbu Zakona o radu, vodi zaključku da je drugostepeni sud donošenjem pobijane presude kojom je pauze i odmore u toku dana duže od dva sata uračunavao u radno vreme, kao i 30 minuta pre prve vožnje, pogrešno primenio materijalno pravo. Zbog toga je drugostepena presuda preinačena odbijanjem tužbenog zatheva tužilaca u delu u kom je drugostepeni sud delimično ukinuo prvostepenu presudu, u odbijajućem delu, i obavezao tuženog na predmetnu isplatu.

Tužiocima su priznati troškovi parničnog postupka na ime angažovanja punomoćnika – advokata, srazmerno njihovom uspehu u parnici i to: tužiocu AA za sastav tužbe i osam podnesaka po 6.000,00 dinara, sastav žalbe od 12.000,00 dinara, zastupanja na 11 održanih ročišta po 7.500,00 dinara i 9 neodržanih ročišta po 4.500,00 dinara, kao i troškove veštačenja od 52.500,00 dinara i sudskih taksi na tužbu i presudu po 5.282,00 dinara; tužiocu BB, na ime angažovanja punomoćnika, advokata, za sastav tužbe i osam podnesaka po 6.000,00 dinara, sastav žalbe od 12.000,00 dinara, zastupanje na 11 održanih ročišta po 7.500,00 dinara i devet neodražanih po 4.500,00 dinara, troškove veštačenja od 32.500,00 dinara i sudskih taksi na tužbu i presudu po 5.061,00 dinar, srazmerno njihovom uspehu u parnici u delu u kom je drugostepeni sud odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u usvajajućem delu, na osnovu odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku i primenom važeće Advokatske i Taksene tarife.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije tuženog izjavljene protiv potvrđujućeg dela drugostepene presude (u usvajajućem delu tužbenog zahteva) primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija tuženog nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnom sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužbu radi naknade štete tužioci su, kao formalni suparničari, podneli 15.11.2016. godine a vrednost predmeta spora je u odnosu na tužioca AA 175.000,00 dinara a u odnosu na tužioca BB 120.152,33 dinara.

Na osnovu odredbe člana 441. Zakona o parničnom postupku, revizija je uvek dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, što je ovde slučaj, dozvoljenost revizije se ceni na osnovu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Imajući u vidu da je ovo imovinskopravni spor u kom se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje u kom pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija tuženog, izjavljena protiv potvrđujućeg dela pobijane presude, nije dozvoljena, na osnovu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tuženi je u postupku po reviziji delimično uspeo, pa mu, srazmerno uspehu pripada pravo na naknadu troškova tog postupka, na osnovu odredbe člana 153. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Troškovi priznati tuženom obuhvataju njegove izdatke na ime angažovanja punomoćnika, advokata, za sastav revizije, prema opredeljenom zahtevu, primenom važeće Advokatske tarife.

Na osnovu odredbe člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić