Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 3979/2022
09.03.2023. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović, Zorice Bulajić, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nikola Stevanić, advokat iz ..., protiv tuženog Javnog gradskog saobraćajnog preduzeća „Novi Sad“, sa sedištem u Novom Sadu, čiji je punomoćnik Snežana Knežević Bojović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1925/22 od 06.07.2022. godine, u sednici održanoj 09.03.2023. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1925/22 od 06.07.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1925/22 od 06.07.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2467/2021 od 28.02.2022. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade za period od 01.07.2018. godine do 31.12.2019. godine, isplati iznos od 1.291,00 dinara, sa zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 54.700,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1925/22 od 06.07.2022. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojena žalba tuženog, pa je preinačeno rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u prvostepenoj presudi tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova postupka, preko iznosa od 50.900,00 dinara. Stavom drugim izreke, u preostalom delu žalba tuženog je odbijena i prvostepena presuda potvrđena. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.
Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP, kod utvrđenja da cena rada koju je tuženi primenjivao pre početka primene Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, nije bila utvrđena u skladu sa odredbama tada važećeg Kolektivnog ugovora tuženog. Navedeno iz razloga što tuženi prilikom isplate zarada nije iscrpio planiranu masu sredstava za zarade i preostala raspoloživa neutrošena sredstva za 2014. godinu, u iznosima utvrđenim u prvostepenoj presudi. Na navedene iznose primenjeno je umanjenje od 10%, odnosno umanjenje 5%, u skladu sa Zakonom o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata kod korisnika javnih sredstava.
Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je dao pravno relevantne razloge za svoju odluku na kojima je zasnovana primena materijalnog prava. Pobijana odluka kojom je tužiocu dosuđena razlika zarade u utuženom periodu doneta je primenom relevantnih odredaba Zakona o radu, Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, Zakona o javnim preduzećima i Uredbe o načinu i kontroli obračuna isplate zarade u javnim preduzećima. Poslodavac je dužan da zaposlenom isplati ugovorenu zaradu, u skladu sa Kolektivnim ugovorom poslodavca i zaključenim ugovorom o radu, i sud štiti pravo zaposlenog na isplatu ugovorene zarade. Zakon o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava primenjuje se na korisnike javnih sredstava, ali primenom propisanog umanjenja na osnovicu koja je utvrđena pravilnim množenjem cene radnog časa sa koeficijentom predviđenim Kolektivnim ugovorom poslodavca i fondom časova rada. Takva odluka drugostepenog suda u skladu je sa pravnim stavom Vrhovnog kasacionog suda o navedenom pravnom pitanju i stoga ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse o ovom pitanju, niti za novim tumačenjem prava. Ne postoji ni potreba za razmatranjem pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, a u posebnoj reviziji tuženog nisu navedeni argumenti za prihvatanje odlučivanja o reviziji po osnovu člana 404. ZPP. Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.
Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.
Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Tužba radi isplate podneta je 30.06.2021. godine. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 1.291,00 dinara. Ovaj iznos, prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.
Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni kasacioni sud, primenom člana 403. stav 3. ZPP, našao da revizija tuženog nije dozvoljena.
U skladu sa iznetim, primenom člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Dragana Marinković, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić