Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1697/22 od 29.06.2022. godine, ispravljenom rešenjem istog suda od 25.08.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda, tako što je tužena obavezana da tužilji za period od 01.01.2018. godine do 31.01.2021. godine na ime troškova za ishranu u toku rada isplati ukupan iznos od 115.489,75 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.05.2021. godine pa do isplate i obračunatu zateznu kamatu od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do 30.04.2021. godine, u iznosu od 18.928,15 dinara, kao i naknadu troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora u iznosu od 81.178,29 dinara sa zateznom kamatom od 01.05.2021. godine pa do isplate i obračunatu zateznu kamatu od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do 30.04.2021. godine u iznosu do 12.943,66 dinara, kao i da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 99.967,52 dinara. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova postupka. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 73.967,52 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tužene u spornom periodu bila zaposlena na radnom mestu ... sa koeficijentom za obračun plate 6,30. Tužena je platu obračunavala množenjem navedenog koeficijenta i propisane osnovice i tako obračunata zarada tužilje za puno radno vreme i ostvareni standardni radni učinak u pretežnom delu spornog perioda bila je manja od minimalne zarade, zbog čega je tužena vršila doplatu tužilji do propisane visine minimalne zarade. Veštačenjem je obračunata visina ovih naknada prema parametrima iz: Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji RS („Službeni glasnik RS“ broj 27/15 ... 142/20) i Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede („Službeni glasnik RS“ broj 14/18 i 46/18).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje za isplatu navedenih naknada, zaključujući da je tužilji isplaćena plata prema koeficijentu utvrđenom u skladu sa odredbama člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, a u kojem su sadržane i navedene naknade, zbog čega nema mesta primeni odredaba Zakona o radu, jer se isti primenjuje kao opšti propis samo u situaciji kada posebnim propisima nisu regulisana prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih koji se finansiraju iz budžeta, što ovde nije slučaj.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužilje preinačio prvostepenu presudu tako što je usvojio tužbeni zahtev tužilje smatrajući da joj pripada pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u visini mesečne naknade, jer kada se uzme način obračuna plate tužilji, koja je niža od minimalne zarade, te da je ista dopunjavana do visine minimalne zarade, jasno proizlazi da u minimalnoj zaradi ne mogu biti sadržani troškovi na ime ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sve u skladu sa član 111. stav 6. Zakona o radu, koji se ima primeniti u konkretnom slučaju, jer Zakon o platama u državnim organima i javnim službama nije lex specialis u odnosu na Zakon o radu u delu minimalne zarade.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da se osnovano revizijom tužene ukazuje da je drugostepena presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 187. stav 3. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“ br. 88/2017...129/2021), propisano je da se na utvrđivanje i obračun plata, naknada i dodataka zaposlenih u ustanovi primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama.

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19), propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3). Odredbom člana 3. stav 1. Navedenog zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Članom 4. istog zakona, propisano je da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu (stav 1), a da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (stav 2).

Članom 20. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15 i 99/20), propisani su elemente za utvrđivanje plate, tako da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plate, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata u skladu sa zakonom (stav 1), a ukoliko je osnovna plata zaposlenog, koja je utvrđena na osnovu osnovice za obračun plata i koeficijenta iz propisa o koeficijentima za obračun i isplatu plata, za puno radno vreme i ostvareni standardni učinak, niža od minimalne zarade, osnovna plata zaposlenog utvrđena na gore opisani način, isplaćuje se u visini minimalne zarade (stav 2).

Odredbom člana 118. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to, između ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5) i regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6), a visina troškova iz stava 1. tačka 5. ovog člana mora biti izražena u novcu (stav 2). Odredbe ovog zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno (član 2. stav 2).

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 1. uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun isplata zaposlenih iz člana 1. ove uredbe, koje se primenjuju na zaposlene u osnovnom obrazovanju.

U konkretnom slučaju, tužilja je zaposlena u školi, pa se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijerna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornostim zaposlenih nisu drugačije uređeni. Pošto poseban zakon (Zakon o platama u državnim organima i javnim službama) propisuje da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu opšte norme iz Zakona o radu. Posebnim Kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/2015) nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, a to pravo nije predviđao ni prethodno važeći Posebni kolektivni ugovor („Službeni glasnik RS“, br. 12/2009). Dakle, na osnovu gore navedenih propisa, proizlazi da su primanja po osnovu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržana u koeficijentu, kao jednom od elemenata plate, pa ne postoji pravni osnov za ostvarivanje predmetnog prava tužilje, sadržan bilo u opštem, bilo u posebnom aktu. To znači da tužilji ne pripada pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora pošto su te naknade sadržane u koeficijentu njegove plate, pa to što je tužilji u spornom periodu isplaćivana minimalna zarada bez uticaja je na odlučivanje, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom procesnih ovlašćenja iz člana 416. Zakona o parničnom postupku, preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu, kao i u delu koji se odnosi na odluku o troškovima prvostepenog postupka.

Kako je tužena uspela u postupku po reviziji, na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju joj troškovi revizijskog postupka, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu. Tuženoj pripada na ime sastava revizije iznos od 18.000,00 dinara, prema AT važećoj u vreme preduzimanja ove parnične radnje.

Predsednik veća - sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić