Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa posebnim ukazivanjem na povredu pravnih standarda o pravu na pravnu sigurnost i o pravu na obrazloženu odluku izraženih u odlukama Evropskog suda za ljudska prava.

Tuženi je blagovremeno podneo odgovor na reviziju.

Revizija je dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), pa je Vrhovni kasacioni sud ispitao pobijanu presudu u granicama razloga propisanih članom 408. ZPP i našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na dane ...2019. godine i ...2019. godine, objavljeni su u štampanom izdanju dnevnih novina „Dnevni kurir“ tekstovi o događaju od ...2019. godine. Izdavač novina je tuženi. Uz ove tekstove objavljena je i tužiljina fotografija preuzeta sa „facebook“ profila, koji je bio dostupan samo njenim prijateljima. Fotografija je nastala ...2018. godine. Iz sadržine objavljene vesti proizilazi da je tužilja, kao ... zaposlena u „BB“ upravljala autobusom, koji nije bio tehnički ispravan, bez vozačke dozvole „D“ kategorije, te da je ostala bez posla. Tužilja pojašnjava svoje radnje činjenicom da je vozaču u toku vožnje pozlilo, te da je on zaustavio autobus i nju zamolio da ga preveze do prvog proširenja, da je ona to i učinila, ali da je ubrzo zaustavljena od strane policije. Zbog opisanih radnji, vozač autobusa i tužilja su dobili otkaz od poslodavca. Odgovorni urednik javnog glasila nije tražio saglasnost za objavljivanje fotografije, već je smatrao da je ono opravdano zbog ugrožavanja života svih učesnika u saobraćaju.

Prvostepeni sud presudu u usvajajućem delu zasniva na odredbama članova 5, 9, 15. stav 1. tačke 1. i 8, 48. stavovi 1. i 2, 80, 112. stav 1. i 114. Zakona o javnom informisanju i medijima, u vezi sa odredbama članova 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima i člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, iskazujući stanovište da je radnjama tuženog tužilji povređeno pravo na privatnost. Ocenjuje da nema uslova za primenu odredbi člana 82. Zakona o javnom informisanju i medijima, a naknadu odmerava pozivom na odredbe članova 200. Zakona o obligacionim odnosima i 232. Zakona o parničnom postupku.

Drugostepeni sud ne prihvata pravno stanovište prvostepenog suda, pozivajući se na odredbe članova 80. i 82. Zakona o javnom informisanju i medijima („Službeni glasnik RS“ br. 83/2014, 58/2015 i 12/2016 – autentično tumačenje). Odredbama člana 80. propisano je da se informacija iz privatnog života, između ostalog zapis lika, ne može objaviti bez pristanka lica čijeg se privatnog života informacija tiče, odnosno lica čiji lik informacija sadrži. Odredbama člana 82. propisano je da se informacija iz privatnog života, odnosno lični zapis, mogu izuzetno objaviti bez pristanka lica, ako u konkretnom slučaju postoji interes javnosti da se upozna sa informacijom, odnosno zapisom i on preteže u odnosu na interes da se spreči objavljivanje. Smatra se da interes javnosti preteže u odnosu na interes da se spreči objavljivanje informacije iz privatnog života, odnosno ličnog zapisa, ako je lice svojim ponašanjem, između ostalog u profesionalnom životu, privuklo pažnju javnosti i na taj način dalo povoda za objavljivanje informacije, odnosno zapisa. Radi ostvarivanja slobode izražavanja i prava na informisanost, propisan je naveden zakonski izuzetak, čijoj primeni u konkretnom slučaju ima mesta. Naime, tužilja je svojim društveno-opasnim ponašanjem u profesionalnom životu privukla pažnju javnosti i dala povoda za objavljivanje ličnog zapisa, zbog čega postoji opravdan interes javnosti da bude upoznata sa događajem u kom je učestvovala tužilja, pa je sloboda izražavanja objavljivanjem tužiljine privatne fotografije uz tekst važnija od prava na zaštitu privatnosti. Tekst uz koji je objavljena fotografija je bio istinite sadržine, a tužiljino ponašanje u profesionalnom životu ugrožavajuće po život svih učesnika u saobraćaju. Tužilja, zaposlena na radnom mestu i poslovima ... je preuzela posao vozača „double-deckera“, za koji nije bila obučena, niti je imala potrebnu dozvolu, na koji način je svojim nesavesnim ponašanjem ugrozila živote putnika koji su se nalazili u autobusu, kao i svih učesnika u saobraćaju, te je takvim ponašanjem dala povoda za objavljivanje informacije, odnosno zapisa iz privatnog života. Stoga, interes javnosti da se upozna sa informacijom, odnosno zapisom, preteže u odnosu na interes da se spreči objavljivanje.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Sloboda izražavanja iz člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prema ustanovljenoj praksi Evropskog suda za ljudska prava obuhvata i objavljivanje fotografija. Odredbe člana 82. Zakona o javnom informisanju i medijima, na koje se drugostepeni sud pravilno pozvao kao na merodavno pravo, jasno propisuju kriterijume za pravnu standardizaciju pretežnosti interesa javnosti da se objavi lični zapis iz privatnog života, u odnosu na interes lica da spreči objavljivanje takvog zapisa. U konkretnom slučaju, objavljena informacija odnosila se na profesionalni život tužilje, njen poslodavac čija je delatnost javni prevoz putnika pravno se opredelio prema radnjama zaposlenih, tako što je vozaču autobusa i tužilji otkazao ugovor o radu, pa je po oceni Vrhovnog kasacionog suda interes javnosti za objavljivanje informacije, koja uključuje i lični zapis lica pretežniji od interesa tužilje da spreči objavljivanje fotografije. Tužilja je svojim radnjama ugrozila kako živote putnika, tako i svih trećih lica u saobraćaju, one su sankcionisane od strane poslodavca, pa imajući u vidu sadržinu objavljene informacije i interesa javnosti da bude upoznata kako sa samim događajem, tako i sankcijom, ovaj sud ne nalazi da postoji protivpravnost u radnjama zaposlenih kod tuženog. U reviziji se ne navodi da povodom istog događaja postoje drugačije odluke Vrhovnog kasacionog suda, kao suda poslednje instance, pa pozivanje na povredu pravnih standarda vezanih za povredu prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje i prava na obrazloženu odluku po odlukama Evropskog suda za ljudska prava, odnosno na odluku Ustavnog suda Už 7717/2014 od 23.03.2017. godine, ostaje bez uticaja na odluku ovog suda.

Na osnovu odredbi članova 165, 153. stav 1 i 154. ZPP, odlučeno je o troškovima revizijskog postupka. Tužilja nije postigla uspeh u ovom postupku, a navodi odgovora na reviziju nisu bili od uticaja prilikom odlučivanja.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić