U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. ZPP jer je ocenio sve bitne žalbene navode tužioca kojima se osporava ocena izvedenih dokaza od strane prvostepenog suda i dao razloge za ocenu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u vreme zaključivanja ugovora, čije izvršenje se traži u ovoj parnici, obe parnične stranke su bili preduzetnici. Tužilac je bio vlasnik preduzetničke radnje AA PR, radnja za uslužnu .... „VV“, a tužena vlasnik ... radnje „GG“ BB PR, koje radnje su u toku parnice brisane iz registra. Maja meseca 2006. godine preduzetničke radnje parničnih stranaka zaključile su ugovor kojim je preduzetnička radnja tužene kao naručilac ustupila izvođaču, preduzetničkoj radnji tužioca, da svojom radnom snagom i mehanizacijom obavi radove bliže opredeljene članom 1. ugovora, dok se članom 2. ugovora izvođač obavezao da radove izvede u svemu prema važećim tehničkim propisima i normativima za ovu vrstu radova, da sa radovima otpočne odmah po potpisivanju ugovora i iste izvršava isključivo prema dinamici koju će dobiti od naručioca. Članom 3. ugovora dogovorili su se da se naplata vrši na osnovu stvarno izvršenih količina koje naručiocu priznaju glavni investitori PZP „Niš“ i PZP „Vranje“, a na osnovu ispostavljenih mesečnih situacija do 05. u mesecu za prethodni mesec pri čemu će naručilac vršiti plaćanje izvođaču odmah po uplati od strane glavnog investitora, dok je članom 4. određeno da nadzor vrši naručilac preko ovlašćenog predstavnika i ovlašćenog lica od strane JP „Putevi Srbije“ Beograd, koja kontrola će se vršiti svakodnevno. Aneksom 1. ovog ugovora, zaključenog 01.07.2006. godine izvršena je nivelacija cene rada po jedinici po osnovu glavnog ugovora na način bliže opisan članom 1. aneksa.

Preduzetnička radnja tužioca je sačinila profakture i fakture koje sadrže opis poslova, količinu izvedenih radova, cenu po jedinici mere i ukupan iznos potraživanja. Za izvršene radove tužilac je sačinjavao i obračunske knjige koje su sadržale mesto gradilišta, sektor u kome se radovi obavljaju, broj, vrstu rada i meru izraženu u m2 i to mesečno i ukupno. Svi ovi obračunski listovi potpisani su od strane tužioca kao izvođača radova, overeni pečatom preduzetničke radnje i sadrže potpis nadzornog organa preduzetničke radnje tužene koji nije overen njenim pečatom. Tužena u knjigovodstvenu evidenciju radnje nije uvela ni jednu fakturu na kojoj se tužbeni zahtev jedino i zasniva, a na prepisima fakture ne postoji prijemni štambilj, u potvrdi o prijemu navedeni su samo brojevi profaktura ali ne i faktura. Preduzetnička radnja tužene je prestala da postoji tako što je izvršena promena pravne forme građevinske radnje u društvo sa ograničenom odgovornošću na osnovu Odluke o promeni pravne forme preduzetnika u društvo sa ograničenom odgovornošću od 14.01.2008. godine koje je potpisala tužena kao preduzetnik.

Pri ovako utvrđenom činjenom stanju prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca smatrajući da u ovom slučaju jedino faktura može stvoriti dužničko – poverilački odnos i to samo faktura koja sadrži sufiks „- 2“, pa kako tužilac nije priložio izvode iz knjigovodstvene evidencije iz kojih bi se moglo utvrditi da su izvedeni radovi i fakturisani tuženoj na ovaj način, a u dostavljenim fakturama nije ukazano na vezu između obračunskih listova građevinske knjige i samih fakturisanih iznosa, to prvostepeni sud nije mogao zaključiti na koje se tačno poslove odnose navedene fakture, odnosno kada su fakturisani poslovi i obavljeni. Kod izostanka predlaganja relevantnih dokaza kojima bi dokazao količinu i vrednost stvarno izvedenih radova, bez obzira na to što nema dokaza da su tuženoj dostavljene fakture niti da su oni u knjigovodstvenoj evidenciji tužioca, prvostepeni sud je ocenio da tužena nije u obavezi da tužiocu isplati traženi iznos na ime obavljenih radova.

Drugostepeni sud je prihvatio takvo pravno stanovište prvostepenog suda smatrajući da sporne profakture i fakture predstavljaju jednostrane isprave sačinjene od strane tužioca koje mu nisu priznate od strane tužene kao naručioca radova, niti su mu priznate od strane glavnog investitora, a sve po količinama i vrednostima izraženim u istim, zbog čega one, bez dokaza na osnovu kojih bi se utvrdilo kako su fakture sačinjene ne mogu biti osnov za utvrđenje da li tužena i koliko duguje tužiocu. Pošto se, i po oceni drugostepenog suda, bez izvođenja dokaza veštačenjem preko veštaka građevinske sturke na okolnost da li su na osnovu obračunskih listova građevinske knjige koji se nalaze u spisima i koji su overeni od strane tužene kao naručioca posla sačinjavane sporne fakture ne može utvrditi osnovanost tužbenog zahteva to je potvrđena prvostepena presuda.

Po oceni Vrhovnog suda pravilno je pravno stanovište nižestepenih sudova da tužena nije u obavezi da tužiocu isplati traženi iznos na ime naknade za izvedene radove.

U konkretnom slučaju pravni prethodnici parničnih stranaka su zaključili ugovor o delu kojim se pravni prethodnik tužioca, izvođač obavezao da za potrebe pravnog prethodnika tužene, naručioca obavi određene radove za koje će mu naručilac isplatiti ugovorenu naknadu nakon što primi rad i pregleda ga. Pravni prethodnik tužioca je tokom 2006. i 2007. godine izvodio ugovorene radove o čijem obavljanju je sačinio obračunske listove građevinske knjige. Kako tužilac nije pružio dokaze da su dostavljeni obračunski listovi građevinske knjige osnov za sačinjavanje faktura čija naplata se traži u ovoj parnici, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da nisu ispunjeni uslovi za obavezivanje tužene da tužiocu isplati naknadu za izvršene radove.

Naime o pravu tužioca na isplatu traženih iznosa može se odlučivati samo saglasno odredbama ugovora koji su pravni prethodnici stranaka zaključili maja 2006. godine a koji ugovor ima sve elemente ugovora o delu. Odredbom članom 600. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o delu poslenik (preduzimač, izvođač radova) obavezuje da obavi određeni posao kao što je izrada ili opravka neke stvari ili izvršenje nekog fizičkog ili intelektualnog rada i sl., a naručilac obavezuje da mu za to plati naknadu, dok je članom 607. istog zakona propisano da je poslenik dužan izvršiti delo kako je ugovoreno i po pravilima posla (stav 1.), da je dužan izvršiti ga za određeno vreme, a ako ono nije određeno onda za vreme koje je razumno potrebno za takve poslove (stav 2.). Članom 622. istog zakona propisano da je naručilac dužan primiti rad izvršen prema odredbama ugovora i pravilima posla, a članom 623. da se naknada određuje ugovorom, ako nije određena obaveznom tarifom ili kojim drugim obaveznim aktom (stav 1.) i da naručilac nije dužan isplatiti naknadu pre nego što je pregledao izvršeni rad i odobrio ga, izuzev ako je drugačije ugovoreno (stav 3.). Iz ovih odredbi proizilazi da je poslenik u obavezi da obavi posao opredeljen ugovorom o delu i po pravilima posla i da ga preda naručiocu u roku koji je ugovoren, ako rok nije ugovoren onda u razumnom roku za takav posao, a da je naručilac u obavezi da primi te radove i da mu za izvršene radove, nakon što ih pregleda i odobri, plati naknadu. Kako tužilac nije pružio dokaze da su dostavljeni obračunski listovi građevinske knjige osnov za sačinjavanje faktura čija naplata se traži u ovoj parnici, to se neosnovano revizijom pobija pravilnost zaključka nižestepenih sudova da nisu ispunjeni uslovi za obavezivanje tužene da tužiocu isplati naknadu za izvršene radove iz članova 600. i 623. Zakona o obligacionim odnosima.

Ostalim navodima revizije osporava se pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja iz kojih razloga se prema članu 407. stav 2. ZPP revizija ne može izjaviti.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta na osnovu člana 153. i 154. ZPP, a obzirom na uspeh tužene u sporu.

Na osnovu svega, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić