Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1435/21 od 08.02.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje AA i tužioca ĐĐ i potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P 7208/18 od 05.11.2020. godine. Stavom drugim izreke odbačena je žalba tuženih

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja AA je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Iz sadržine revizije proizlazi da se revidira na deo drugostepene presude kojom je potvrđena prvostepena presuda.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pok. EE, bivši iz ... i sada pok. ZZ, bivša iz ..., bili su supružnici. Tužilja AA i tužena BB su njihova deca, a tužilac ĐĐ i tuženi II su deca tužilje AA, dok su tužena VV i GG deca tužene BB, a tuženi DD je dete tužene VV. Sada pok. EE je ugovorom o poklonu o ustupanju prava trajnog korišćenja zaključenim dana 08.02.1993. godine koji je overen kod Opštinskog suda u Nišu pod Ov broj 3671/93 dana 05.03.1993. godine poklonio ovde tuženoj BB ½ od svoje 1/8 na kat. parc. br. 8435/1, 7, 8, 9 i 12 koje su upisane u LN 2298 KO ... Pok. EE je za života sačinio i svojeručno zaveštanje dana 27.05.1997. godine. Tim zaveštanjem je naveo da imovina kojom raspolaže predstavlja njegovu ličnu imovinu i da je istu nasledio od oca i babe i sam kupio bez ičije pomoći, a imovinu je rasporedio tako što je ćerki BB ovde tuženoj dao određene katastarske parcele kao i ½ kuće u ... u ulici ... sa lokalom i pomoćnom zgradom, podrumom i pokretnim stvarima koje se u njoj nađu. Ćerki AA, ovde tužilji, ostavio je određene parcele. Unuku ĐĐ po ćerki AA, ovde tužiocu ostavio je ½ kuće u ... u ulici ... sa lokalom, pomoćnim zgradama i podrumom, kao i pokretne stvari koje se u njoj nalaze, dok je parcele 2377 i 2378 koje čine jednu celinu ostavio unucima ĐĐ i II, unukama GG i VV i praunuku DD svima u površini od po 380 kvadrata. Crkvi u ... je ostavio kp. br. ... KO ... a preostalu imovinu i to parcele delova od kat. parc. 2378, kp. br. 5046 i kp. br. 8435/08 u označenim površinama kao i novac koji se nađe u momentu njegove i ZZ smrti, ostavio je ćerki BB uz uslov da ovde tužena BB ga gleda, pomaže, leči i izdržava, pazi i neguje u slučaju bolesti i to njega i sada pok. ZZ, a u slučaju smrti pristojno da ih sahrani i podigne im spomenik i da podušja u skladu sa mesnim običajima izda. Navedenu imovinu sada pok. EE je stekao po osnovu ugovora o doživotnim izdržavanju koji je kao davalac izdržavanja zaključio sa svojom babom po ocu sada pok. JJ, deo je dobio od svog oca koji je svoju imovinu za života podelio sinovima, a deo je stekao svojim radom i sredstvima. Pokojni EE je radio kao ..., a lokal u kući u ulici ... broj ... u ... izdavao je u zakup. EE je preminuo dana ....2006. godine. Iza njega je vođen ostavinski postupak pred Opštinskim sudom u Nišu pod O 495/06 a rešenjem tog suda od 25.05.2016. godine postupak je prekinut i učesnica AA, ovde tužilja upućena da u parnici dokaže da navedeno zaveštanje pok. EE od 27.05.1997. godine je pravno nevažeće jer je pok. EE raspolagao i imovinom svog bračnog druga, kao i da imovina iz ugovora o poklonu Ov 3671/93 od 15.03.1993. godine predstavlja njegovu zaostavštinu. U ostavinskom postupku sada pok. ZZ (supruga EE) nije osporila predmetno zaveštanje, niti je isticala povredu svog nužnog naslednog dela navedenim raspolaganjima. Sada pok. ZZ (koja je umrla ...2016. godine) sačinila je sudsko zaveštanje dana 19.02.2009. godine kojim je svu imovinu koja se vodi na njeno ime, kao i imovinu za koju se utvrdi da je njena sudskim putem, a za koji je pokrenula spor, a radi se o ½ kuće u ... u ulici ... broj ..., ostavila u nasleđe ćerki BB. Od naslednika pok. ZZ je ostavila tužilju – ćerku AA i tuženu – ćerku BB. Veštačenjem od strane veštaka građevinske struke utvrđena je vrednost kuće, lokala i placa u ..., a veštačenjem od strane veštaka poljoprivredne struke utvrđena je ukupna vrednost poljoprivrednih parcela kojima je sada pok. EE raspolagao predmetnim ugovorom o poklonu i zaveštanjem kao i vrednost dela svake stranke pojedinačno koji je trebalo da im pripadne po tim pravnim osnovama.

Tužilja je tužbom od 21.06.2006. godine tražila da se utvrdi da je predmetno zaveštanje koje je ostavio pokojni EE nevažeće, da se uz vraćanje poklona utvrdi zaostavština pokojnog EE veličina njenog naslednog nužnog dela, da se utvrdi prema tuženima da je naznačenim zaveštanjem i ugovorom o poklonu povređeno njeno pravo na nužni deo i da se izvrši redukcija istih. Podneskom od 26.12.2018. godine tužilja je pored navedenih tužbenih zahteva istakla i eventualni tužbeni zahtev kojim je tražila da se utvrdi da je pravo na nužni deo u visini koji odgovara ½ vrednosti zaostavštine koji bi joj pripao kao zakonskom nasledniku pok. EE i da se tuženi obavežu da joj ovu vrednost isplate. Podneskom od 27.02.2020. godine tužilja je precizirala tužbeni zahtev ali u istom kao tužene nije označila ĐĐ i II, oba iz ...

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je polazeći od odredbe člana 3. stav 1. i članova 40, 42, 43, 44, 58. i 59. Zakona o nasleđivanju kao i člana 211. ZPP, odlučujući o tužbenom zahtevu tužilje zaključio da je isti neosnovan, nalazi da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 21.06.2006. godine kada je tužilja svoj zahtev opredelila kao stvarno-pravni zahtev. Eventualni tužbeni zahtev u smislu obligacionog potraživanja tužilja je opredelila tek 26.12.2018. godine. Iz toga proizlazi da je eventualni tužbeni zahtev tužilja podnela nakon proteka roka, tj. da je potraživanje iz eventualnog tužbenog zahteva tužilje zastarelo. Što se tiče stvarno-pravnog zahteva, prvostepeni sud nalazi da u ovom slučaju ne postoji potpuna pasivna legitimacija na strani tuženih. Iako je tužilja u tužbi kao tužene označila i ĐĐ i II, podneskom od 27.02.2020. godine kada je precizirala tužbeni zahtev ta lica nije označila kao tužene, što ukazuje na okolnost da je tužilja prema istima povukla tužbu a kako se tuženi ĐĐ i II nisu protivili tome proizlazi da su se saglasili sa povlačenjem tužbe. Kada se postavlja ovakav tužbeni zahtev a da isti nije usmeren ka svim naslednicima, proizlazi da postoji nedostatak potpune pasivne legitimacije. Ovo iz razloga što se u ovakvim sporovima, isti može rešiti na jednak način prema svim licima u čiju korist je učinjeno određeno raspolaganje bilo putem poklona ili putem zaveštanja od strane ostavioca, a o čemu sve sud vodi računa po službenoj dužnosti. Stoga je i stvarno-pravni zahtev tužilje odbijen kao neosnovan. Tužilja je praktično shodno članu 202. ZPP povukla tužbu prema ĐĐ i II, čemu se oni nisu protivili, pa kako ne postoji potpunost procesne zajednice na strani tuženih, to je zahtev neosnovan.

Prvostepeni sud je odbio i tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog ĐĐ, nalazeći da je isti neosnovan jer on nije tražio predaju predmetnih nepokretnosti koje su mu pripale zaveštanjem niti je tražio uređenje načina korišćenja nepokretnosti koja mu je pripala niti deobu istih.

Razloge koje je dao prvostepeni sud u svemu je prihvatio i drugostepeni sud, pa je žalbu tužilje AA odbio kao neosnovanu i potvrdio presudu Osnovnog suda u Nišu od 05.11.2020. godine.

Po oceni Vrhovnog suda, ovakva odluka drugostepenog suda je pravilna. Činjenica je da određeni pravni razlozi nižestepenih sudova nisu jasno istaknuti. Naime, Vrhovni sud nalazi da razlozi u pogledu neosnovanosti tužbenog zahteva nisu samo u činjenici da tužilja u podnesku od 27.02.2020. godine nije označila kao tužene ĐĐ i II, te da se u smislu člana 202. ZPP-a tim tuženima, koji se nisu tome protivili može smatrati da je tužba povučena i da tome ne postoji potpuna procesna legitimacija na strani tuženih. Ovo iz razloga što je članom 202. ZPP propisano do kada se može povući tužba. Međutim, Zakon o parničnom postupku ne predviđa mogućnost da se može smatrati da je tužba povučena ako preciziranjem tužbenog zahteva nisu označeni svi tuženi a isti su bili označeni u tužbi ili u nekom ranijem preciziranom podnesku. Povlačenje tužbe mora biti jasno izraženo od strane tužioca što ovde nije slučaj. Stoga se ne može smatrati da su se tuženi ĐĐ i II saglasili sa povlačenjem tužbe jer povlačenja tužbe prema njima od strane tužilje nije bilo.

Međutim, iz spisa predmeta proizilazi da je prvostepeni sud utvrđivao činjenice da li postoje opravdani razlozi da se tužilji udovolji u stvarno-pravnom zahtevu – da joj se prizna u svojinu deo zaostavštine kao nužni deo. Prvostepeni sud utvrđuje da tužilja ne živi u ... i nije neophodno da joj na ime nužnog dela pripadnu određena stvarna prava. Tužilja nije dala razloge zašto bi bilo udovoljeno njenom stavno-pravnom zahtevu. Dalje, prema članu 43. Zakona o nasleđivanju propisano je da nužnom nasledniku pripada novčana protivvrednost nužnog dela (obligaciono pravo). Na zahtev nužnog naslednika, sud može odlučiti da ovome pripada određeni deo stvari i prava koja čine zaostavštinu (stvarno pravo). Odredbe iz prethodnih stavova važe samo ako zaveštalac u zaveštanju nije odredio prirodu nužnog dela. Iz ovoga proizlazi da je priroda prava na nužni deo pre svega obligaciono pravna, a ne stvarno pravna. Tužilja je podnošenjem tužbe tražila određeni deo stvari i prava koji čine zaostavštinu tj. postavila je stvarno-pravni zahtev a tek u toku 2018. godine obligaciono-pravni zahtev. Prema članu 58. Zakona o nasleđivanju propisano je da ako je nužni deo povređen zaveštanjem, isplata novčane protivvrednosti može se zahtevati u roku od tri godine od dana proglašenja zaveštanja ako je nužni deo povređen poklonima, dopuna novčane protivvrednosti može se zahtevati u roku od tri godine od smrti ostaviočeve. EE je umro ...2006. godine, a rešenjem Opštinskog suda u Nišu Ov 495/06 od 25.05.2016. godine prekinut je ostavinski postupak i učesnica AA je upućena na parnicu da dokaže da je zaveštanje pok. EE nevažeće i da je raspolagao imovinom koja ne predstavlja njegovu zaostavštinu. Prostim izračunavanjem vremenskog okvira proizlazi da je protekao rok od tri godine bilo da se računa od dana smrti pok. EE ili od dana kada je proglašeno zaveštanje. Iz toga proizlazi da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je potraživanje iz eventualnog tužbenog zahteva tužilje zastarelo. Međutim, kako se radi o eventualnom tužbenom zahtevu, odlučivanje o istom dolazi u obzir tek onda kada sud odluči o stvarno-pravnom zahtevu.

Dakle, u toku postupka tužilja nije dala razloge zašto ispostavlja stvarno- pravni zahtev vezano za realizaciju svog nužnog dela jer je intencija zakonodavca u opredeljenju da se pre svega nužni nasledni deo realizuje kroz obligaciono-pravni zahtev tj. isplatom u novčanom iznosu. Znači, pravna priroda na nužni deo je pre svega obligaciono-pravna, a ne stvarno-pravna, a iz opravdanih razloga koji naslednik mora dokazati, sud može dosuditi i zadovoljenje nužnog dela kroz stvarno pravo. Tužilja nije dokazala da postoje opravdani razlozi da joj se dosudi nužni deo u obliku stvarnih prava.

Tužilja je tražila da se utvrdi da zaostavštinu pok. EE čini određena nepokretna imovina i novčani iznos (stav drugi izreke prvostepene presude) te da se utvrdi da je njeno pravo svojine na navedenoj imovini sa udelom od ½ po osnovu zakonskog nasleđivanja, te da se tuženi obavežu da joj to pravo priznaju. Naznačena imovina nije obuhvaćena ni poklonom ni zaveštanjem, pa proizilazi da tužilja nije dokazala pravni interes u pogledu tog dela zahteva, obzirom na činjenicu da ostali naslednici to ne spore. Ta imovina može da bude samo od značaja u pogledu preračuna da li je tužilji povređen nužni deo s obzirom na postojanje ugovora o poklonu i zaveštanja.

Imajući u vidu sve napred izneto, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić