Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20) - u daljem tekstu: ZPP i našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zasnovala radni odnos kod poslodavca prethodnika tuženog, a aneksom broj ... ugovora o radu zavedenim pod brojem .../...-.../... od 17.01.2017. godine, koji je zaključen između tužilje i tuženog, izmenjen je ugovor o radu od 04.02.2003. godine u pogledu poslova radnog mesta tužilje i zarade, tako da je tužilja premeštena na poslove ... u Sekciji ZOVS ..., a osnovna zarade se utvrđuje kao proizvod vrednosti jednog časa od 66,46 dinara neto, koeficijenta posla 2,00 i prosečnog mesečnog fonda časova rada od 174 časa, što mesečno iznosi 23.128,08 dinara, uvećana za poreze i doprinose. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da naknada za ishranu i naknada za regres za korišćenje godišnjeg odmora nisu sadržane u zaradi tužilje, kao i da ukoliko se kao osnov za utvrđivanje visine ovih naknada primene parametri predviđeni ranije važećim Kolektivnim ugovorom za „Železnice Srbije“, tuženi za period od 01.04.2016. do 28.02.2018. godine nije isplatio tužilji naknadu za ishranu u toku rada u iznosu od 176.884,22 dinara, kao ni regres za korišćenje godišnjeg odmora u iznosu od 68.744,47 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilja na osnovu člana 118. stav 1. tač. 5) i 6) Zakona o radu ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora jer tuženi nije dokazao da je vršio obračun i isplatu navedenih naknada, imajući u vidu da u toku postupka tuženi nije dostavio sudu odluku o visini ovih naknada, što vodi osnovanom zaključku da odluka o visini naknada nije ni doneta, niti je dostavio strukturu vrednosti jednog radnog časa tako da nije moguće utvrditi da li su u radni čas „ušli“ topli obrok i regres. Kako ova vrsta naknade mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene bez obzira na njihovu stručnu spremu, zvanje i radno mesto, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog na isplatu naknade za topli obrok i za regres za period od aprila 2016. godine zaključno sa februarom 2018. godine, u visini utvrđenoj nalazom sudskog veštaka.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje, nalazeći da kada je u opštem aktu propisano da se u cenu radnog časa uračunava i vrednost po osnovu regresa i dodatka za ishranu u toku rada, tada zaposleni ne može posebno ostvariti naknadu ovih troškova, jer je to pravo ostvario kroz vrednost obračunatih i isplaćenih časova rada.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS”, broj 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tač. 5. i 6), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Odredbom člana 2. Aneksa Kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“ („Službeni glasnik RS“, broj 4/06) izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbama člana 5. ovog Aneksa, zatim članom 18. stav 2. aneksa 7 Kolektivnog ugovora od 23.06.2014. godine, kao i članom 57. stav 2. Kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“ AD („Službeni glasnik RS“, br. 4/2015) propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas, dok je stavom 4. istog člana propisano da se vrednost jednog radnog časa umanjuje za 10% i iznosi 66,46 dinara neto. Na osnovu ovako predviđene vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer oni nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koje mogu biti veće ili manje od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pri tome, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, tako što troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju, tuženi u toku postupka nije dostavio sudu odluku o visini ovih naknada. To ne isključuje pravo tužilje na njihovu isplatu. Ne može se prihvatiti zaključivanje drugostepenog suda da su zaposlenima, pa i tužilji, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nije izjasnio o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i ishranu u toku rada nominalno iskazao u platnim listama tužilje, kako je to predviđeno Zakonom o radu. S obzirom na to da Aneks Kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“ ne sadrži konkretne odredbe o visini spornih naknada, tužilja može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz njegovog ranijeg Kolektivnog ugovora.

Imajući u vidu da je tužilja postavila tužbeni zahtev na osnovu nalaza veštaka, koji je primenio navedene parametre, tužbeni zahtev je osnovan.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev tužilje, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP preinačio drugostepenu presudu i doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, čl. 153. i 154. ZPP pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su joj dosuđeni na ime angažovanja punomoćnika advokata za sastav revizije u visini od 18.000,00 dinara prema važećoj Advokatskoj tarifi („Službeni glasnik RS“, br. 37/21 od 14.04.2021. godine); na ime sudskih taksi za reviziju u iznosu od 29.423,55 dinara i za odluku po reviziji 44.135,32 dinara, na osnovu važeće Taksene tarife.

Sledom izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Džakula,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić