Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Tatjana Hadži Lazarević, advokat iz ..., protiv tuženih Reldor Trading Limited sa Kipra, čiji je punomoćnik Ilija Dražić, advokat iz ... i BB iz ..., čiji je punomoćnik Kosta Milić, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti ugovora, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž 5822/20 od 23.09.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 23.02.2023. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž 5822/20 od 23.09.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž 5822/20 od 23.09.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno rešenje Višeg suda u Beogradu P 5770/19 od 04.06.2020. godine, kojim je odbačena tužba zbog nedostatka pravnog interesa i obavezan tužilac da tuženima naknadi troškove parničnog postupka i to tuženom Reldor Trading Limited u iznosu od 163.500,00 dinara, a tuženom BB u iznosu 156.600,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažnog rešenja donetog u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi Reldor Trading Limited je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijano rešenje, u smislu člana 408. u vezi člana 420. st. 1. i 6. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011…18/2020, u daljem tekstu: ZPP) Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema stanju u spisima, katastarska parcela .. KO ... (.. starog premera) je 26.12.1958. godine postala društvena svojina, stupanjem na snagu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, za organ upravljanja je određena Uprava zgrada saveznih državnih organa radi izgradnje vile za rezidenciju, te je rešenjem NOO Savki venac od 30.12.1959. godine faktički izuzeta iz poseda ranijih suvlasnika VV (pravnog prethodnika tužioca) i GG, obe rođene ... . Gradnja rezidencijelnog objekta je odobrena investitoru preduzeću „Koling“ rešenjem Sekretarijata za imovinsko pravne i građevinsko pravne poslove Grada Beograda od 27.09.1995. godine, koje je 14.10.1997. godine izmenjeno u pogledu investitora, tako što je umesto preduzeća „Koling“ kao investitor označeno preduzeće „ZIB“, kome je odobrena upotreba izgrađenog rezidencijalnog objekta rešenjem istog organa od 15.06.2000. godine. Preduzeće „ZIB“ je prodalo tuženom BB rezidencijalni objekat u fazi završenosti, overenim ugovorom od 11.08.1995. godine, a ugovorom od 17.02.2009. godine je opisani objekat sa pripadajućim zemljištem tuženi BB prodao tuženom Reldor Trading Limited, koji je svoje pravo svojine upisao u javne knjige.

Tužilac, kao jedan od zakonskih naslednika ranijeg suvlasnika parcele VV, podneo je 05.11.2012. godine Agenciji za restituciju zahtev za vraćanje oduzete imovine odnosno obeštećenje, koji je zaključkom od 12.06.2015. godine prekinut u delu koji se odnosi na kat. parc. .. do pravnosnažnog okonačnja postupka za poništaj pravnosnažnog rešenja NOO Savski venac od 30.12.1959. godine.

Tužilac tužbom traži da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo Ugovor o prodaji i kupovini nepokretnosti, zaključen između tuženog BB, kao prodavca i tuženog Reldor Trading Limited, kao kupca, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov 1912/09 od 17.02.2009. godine, čiji je predmet stambena zgrada za kolektivno stanovanje – rezidencijalni objekat u Beogradu, ul. ..., upisana u LN .., na kat.parc. .. KO ..., sa pravom korišćenja pripadajućeg zemljišta.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tužilac nema pravni interes za podnošenje tužbe sa zahtevom da se utvrdi ništavost ugovora o kupoprodaji zaključenog između tuženih i takvu tužbu odbacili.

Radi se o tužbi za utvrđenje (deklarativna tužba), kod koje Zakon o parničnom postupku u članu 194. stav 2. i Zakon o obligacionim odnosima u članu 109. stav 1. ograničavaju mogućnost podnošenja tužbe i vođenje postupka po njoj postojanjem pravnog interesa za pravnosnažno utvrđenje. Tužba za utvrđenje može da se podnese ako tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave ili ako tužilac ima neki drugi pravni interes. Pravni interes postoji kada se pravni položaj tužioca pokazuje kao neizvestan u odnosu prema tuženom, a otklanjanje ove neizvesnosti opravdanom, ali i pravo ili pravni odnos koji više ne postoji može biti predmet utvrđenja, ako je njegovo ranije postojanje osnov nekog zahteva u sadašnjosti.

U slučaju osnovanosti tužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji zaključenog između tuženih, pravna posledica apsolutne ništavosti proizvodila bi pravno dejstvo ex tunc, što znači od njegovog zaključenja, odnosno smatralo bi se da ugovor nikada nije ni zaključen. Da bi postojao pravni interes tužioca za podnošenje tužbe potrebno je da u slučaju uspeha u sporu tužilac stekne mogućnost da realizuje prenos vlasništva na predmetnom objektu i parceli na kom se objekat nalazi na svoje ime, budući da je tužilac sledbenik jednog od ranijih vlasnika kojima je zemljište nakon nacionalnizacije izuzeto iz poseda. Takvu zakonsku mogućnost tužilac i za slučaj uspeha u ovom sporu ne bi stekao. Naime, iako je predmet spornog ugovora nepokretnost za koju je tužilac pokrenuo postupak restitucije i poništaja rešenja o izuzimanju nepokretnosti iz poseda ranijih vlasnika, ni u slučaju usvajanja postavljenog tužbenog zahteva ishod postupka ne bi imao za posledicu vraćanje svojine na objektu i prava korišćenja parcele na kojoj je objekat izgrađen tužiocu, već tuženom BB, koja parcela sa statusom izgrađenog građevinskog zemljišta u privatnoj svojini u smislu odredbi Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ne može biti predmet vraćanja u naturalnom obliku. Tužiočeva pravna pozicija u postupku restitucije, odnosno pitanje prava na naturalno ili novčano obeštećenje tužioca, kao pravnog sledbenika ranijih vlasnika, ne zavisi od ishoda postupka za utvrđenje ništavosti spornog ugovora zaključenog među tuženima, kako su to pravilno zaključili nižestepeni sudovi.

Iz navedenih razloga ne mogu se prihvatiti navodi revizije tužioca da je pobijano rešenje doneto pogrešnom primenom materijalnog prava. U reviziji se ponavljaju navodi koji su isticani u žalbi protiv prvostepenog rešenja, a drugostepeni sud je u obrazloženju pobijanog rešenja ocenio sve žalbene navode koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414, u vezi člana 420. stav 6. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić