Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011...10/2023, u daljem tekstu: ZPP), u vezi člana 202. Porodičnog zakona, Vrhovni sud je ocenio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Neosnovano se navodima revizije ukazuje da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, što je razlog za izjavljivanje revizije propisan odredbom člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP, ukazivanjem da izreka sudske odluke mora da bude određena i izvršiva i mora da kreira tačno određenu i izvršivu obavezu za jednu od strana, što ovde nije slučaj jer nisu navedene radnje i postupanja čije preduzimanje se tuženoj zabranjuje u odnosu na tužioca. Ovo stoga, što je pobijanom drugostepenom presudom potvrđena prvostepena presuda u delu u kome je tuženoj zabranjeno da uznemirava tužioca na bilo koji drugi način koji remeti njegovu fizičku bezbednost i duševni mir i spokojstvo, što po oceni Vrhovnog suda predstavlja formulaciju zabranjenih radnji u svemu u skladu sa merama zaštite propisanim odredbom člana 198. stav 1. Porodičnog zakona, te su po oceni Vrhovnog suda na ovaj način tačno određena postupanja koja su zabranjena tuženoj, tako da je pravnosnažnom presudom odlučeno o tužbenom zahtevu koji ima određen zahtev u pogledu glavne stvari, odnosno nije postupljeno protivno odredbi člana 192. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 1988. godište i studira. Živeo je u ... u ul. ... broj .., u stanu koji je u vlasništvu tužene do maja meseca 2022. godine. Tužena je često omalovažavala tužioca i nazivala ga raznim imenima, krivila ga za razvod od tužiočevog oca, zbog čega je tužilac prekinuo kontakt sa njom. Dana 19.10.2021. godine, tužena je došla u ..., tražila je da uđe u stan što joj tužilac nije dozvolio, tada je tužena udarala na vrata i psovala tužioca, nakon čega je tužilac pozvao policiju. Zbog tog događaja je rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu NP 1042/21 od 20.10.2021. godine, usvojen predlog za produženje hitne mere koja je određena Naredbom MUP PU Novi Sad od 19.10.2021. godine u trajanju od 48 časova, te je naloženo ovde tuženoj da ne kontaktira i ne prilazi tužiocu kao žrtvi nasilja, pri čemu je određeno da produženje mere počinje da teče od 21.10.2021. godine u 11,41 časova i da se završava 20.11.2021. godine u 11,41 časova. Ovo rešenje je postalo pravnosnažno dana 25.10.2021. godine jer je rešenjem Višeg suda u Novom Sadu broj NPŽ 151/21 od 25.10.2021. godine, odbijena kao neosnovana žalba ovde tužene i potvrđeno navedeno rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu. Tužilac je u svom iskazu tvrdio da se zbog ponašanja tužene oseća izuzetno uznemireno, da nije u mogućnosti da obavlja svakodnevne aktivnosti. Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 52072/21 od 25.02.2022. godine, obavezan je ovde tužilac AA kao tuženi u tom postupku da u roku od 15 dana od 25.02.2022. godine, kao dana presuđenja, isprazni od lica i stvari koja nisu u svojini BB, kao tužilje (ovde tužene) i preda joj u posed stan koji se nalazi u stambenoj zgradi u ... u ul. ... broj .., stan br. .., pa se nakon donošenja te presude tužilac iselio iz stana u maju mesecu 2022. godine i sada povremeno boravi u ... kod oca a povremeno je u ... . U svom iskazu je tvrdio da prilikom odlazaka u ... oseća anksioznost i ugroženost jer se boji majke. Tužilac od oktobra meseca 2021. godine nema kontakte sa tuženom.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje pravilno su nižestepeni sudovi primenom materijalnog prava iz čl. 197-200. Porodičnog zakona ocenili da je zbog ponašanja tužene prema tužiocu opravdano određivanje mere zaštite od nasilja u porodici – zabranom uznemiravanja na bilo koji drugi način koji remeti njegovu fizičku bezbednost i duševni mir i spokojstvo, koja je predviđena članom 198. stav 2. tačka 5. Porodičnog zakona, na period od godinu dana koji je ocenjen kao dovoljan da bi se postigla svrha određivanja te mere, s tim da se ona može produžiti dok ne prestanu razlozi zbog kojih je određena.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Članom 197. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da je nasilje u porodici ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo drugog člana porodice, a nasiljem u porodici u smislu stava 2. tač. 1. i 6. ovog člana, smatra se naročito nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede, vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje. Ukoliko sud utvrdi da postoji nasilje u porodici, ovlašćen je, da u smislu člana 198. Porodičnog zakona, odredi jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici, kojom se privremeno zabranjuje ili ograničava održavanje ličnih odnosa sa drugim članom porodice, koje su određene taksativno, po sistemu enumeracije, tako da sud nije ovlašćen da odredi bilo koju drugu meru.

Zakonska definicija nasilja u porodici omogućava sveobuhvatnu zaštitu, sprečavanje i suzbijanje nasilja u porodici i obuhvata sve moguće vidove ispoljavanja nasilja tj. svako drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje kojima se ugrožavaju osnovne vrednosti ljudskog bića – njegov telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo. Ovako široko definisanje pojma nasilja u porodici je neophodno kako bi se omogućila pravovremena reakcija institucije sistema na nasilje u porodici, tj. određivanje mere zaštite od nasilja u porodici dok ono još uvek nije poprimilo teže oblike, jer se time može prekinuti proces eskalacije nasilja. Svi vidovi nasilja prema članu porodice, između ostalog vređanje, drskost, bezobzirnost i zlonamernost su komponente nasilja u porodici, njegova suštinska obeležja, koja ga jasno razlikuju od dozvoljenog ponašanja. Ovi pojmovi predstavljaju tipične pravne standarde, čiju sadržinu sud treba da popuni svojim sudom vrednosti. Da bi kriterijumi za konkretizaciju ovih pravnih standarda doveli do adekvatne i pravovremene reakcije na nasilje u cilju njegovog sprečavanja, neophodno je da sud pokaže „nultu toleranciju“ na nasilje, što podrazumeva da se svako ponašanje koje odstupa od standarda „normalnog“ ophođenja i komunikacije sa članovima porodice kvalifikuje kao nasilje u porodici.

Suprotno navodima revizije, i po oceni Vrhovnog suda se u konkretnom slučaju, u ponašanju tužene, koja je sinu uputila uvrede, stiču elementi nasilja u porodici, pa je zbog opasnosti od daljeg produbljivanja konflikta opravdano određivanje mere zaštite od nasilja u porodici zabranom daljeg uznemiravanja, kako su to procenili i Centar za socijalni rad ... i Centar za socijalni rad ... . Pri tom, pravilnost ocene nižestepenih sudova o opravdanosti određivanja mere zaštite od nasilja u porodici se ne dovodi u sumnju jer nije zasnovana samo na mišljenju ovog organa o svrsishodnosti tražene mere, već na činjenicama utvrđenim i iz ostalih izvedenih dokaza u postupku (iskaza parničnih stranaka) iz kojih proizlazi da su njihovi porodični odnosi narušeni, da tužena prema tužiocu iskazuje netrpeljivost i upućuje mu uvrede, a što kod tužioca izaziva osećaj ugroženosti i uznemirenosti. Zbog toga je opravdano određivanje mere zabrane daljeg uznemiravanja tužioca svakim ponašanjem koje remeti njegovu fizičku bezbednosti i duševni mir i spokojstvo, kao najblaže mere zaštite od nasilja u porodici, kojom je moguće postići svrhu zaštitnih porodično pravnih mera, u cilju obezbeđivanja tužiocu mira, spokoja i bezbednosti i života bez straha od daljeg nasilja od strane majke.

Pravilna je ocena drugostepenog suda da nije od uticaja na opravdanost određivanja mere od zaštite od nasilja u porodici okolnost da tužena posle spornog događaja nije više vršila nasilje prema sinu. Po stanovištu Vrhovnog suda, mere zaštite od nasilja u porodici se izriču zbog već ispoljenog nasilja. Izvršeno porodično nasilje, bez obzira na intenzitet i oblik ispoljavanja, dovoljan je razlog za izricanje mera porodično pravne zaštite, pri čemu treba imati u vidu da porodično nasilje, po pravilu, ima uzlaznu liniju u vidu oblika ispoljavanja i posledica koje izaziva, zbog čega je neophodno izricanje mera zaštite onda kada nasilje još uvek nije poprimilo teže oblike. Takođe, izricanju mera zaštite od porodičnog nasilja ima mesta i u periodu „primirja“. Svrha zaštitnih porodično pravnih mera jeste da se njihovom primenom spreči ponovno izvršenje nasilja u porodici, da se obezbedi nužna zaštita fizičkog i psihičkog intergiriteta, zdravlja i lične bezbednosti člana porodice izloženog nasilju, kao i da se otklone okolnosti koje pogoduju i podstiču ponavljanje nasilja, odnosno izvršenje drugih vidova nasilja. Koja mera zaštite će se izreći zavisi od konkretne radnje koja predstavlja nasilje u porodici, opasnosti koja se tom radnjom izaziva, uznemirenosti člana porodice tako preduzetom radnjom, njegove ugroženosti, kao i procene stepena opasnosti od ponovljenog nasilja. Mišljenje same žrtve o stepenu opasnosti koja joj preti takođe utiče na sam izbor mere zaštite koja će u konkretnom slučaju biti određena, jer upravo je žrtva ta kojoj se zaštita pruža, tako da njena subjektivna procena, zasnovana na iskustvu, predstavlja ključni faktor prilikom izbora mere zaštite koja će u svakom konkretnom slučaju biti određena.

Ostalim navodima revizije tužena ponavlja navode istaknute u žalbi. Drugostepeni sud je ocenio sve žalbene navode tužene koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi i za svoju odluku je dao jasne i obrazložene razloge. Njima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić