Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a ni druge bitne povrede propisane odredbom člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. istog Zakona na koje revident u reviziji neosnovano ukazuje. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, na koju revident u reviziji takođe ukazuje, nije razlog zbog kog revizija može da se izjavi u smislu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je, u svojstvu prodavca, sa kupcem PD „DIS“ D.O.O. Krnjevo zaključio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti 12.12.2008. godine, koji za predmet ima 4300/9390 idealnih delova zgrade opisana kao zk. telo II pod rednim brojem 2 na k.p. .. K.O. ..., objekat u izgradnji – sivoj fazi površine 3434 m2. Povodom tog kupoprodajnog ugovora, Poreska uprava – Filijala Požarevac je svojim rešenjem od 17.02.2009. godine utvrdila porez na prenos apsolutnih prava za poreskog obveznika „STIG“ GP na iznos od 2.925.611,84 dinara koji je isplaćen 05.03.2009. godine. GP „STIG“ A.D. je 11.01.2010. godine podneo poresku prijavu poreza na dodatu vrednost u ukupnom iznosu od 14.656.148,00 dinara. Nalazeći da nije bio dužan da plati ovaj porez, isti poreski obveznik je 20.09.2011. godine dostavio izmenjenu poresku prijavu na iznos od 3.039.328,00 dinara, u suštini nalazeći da kod uplate poreza na prenos apsolutnih prava po navedenom ugovoru nije nastala obaveza po osnovu poreza na dodatu vrednost. Ministarstvo finansija, Poreska uprava – Filijala Požarevac je, svojim zaključkom broj 431-864/2011 od 03.10.2011. godine, odbacila kao neblagovremenu tu poresku prijavu. Povodom žalbe i predloga za vraćanje u pređašnje stanje, Ministarstvo finansija je, svojom odlukom 431-Ž-49/11 od 31.10.2011. godine, odbacilo zahtev za povraćaj u pređašnje stanje vezan za utvrđivanje novog roka za podnošenje izmenjene poreske prijave, kao neblagovremen. Rešenjem Ministarstva finansija Republike Srbije broj 4710-318/11- 20, odbijena je kao neosnovana žalba „STIG“ A.D. izjavljena protiv Zaključka Poreske uprave – Filijala Požarevac broj 431-864/11 od 03.10.2011. godine, a povodom odbačaja nove poreske prijave tog poreskog obveznika. Ministarstvo finansija, Poreska uprava – Filijala Požarevac je, obzirom da nije izvršena uplata poreza po osnovu rešenja od 19.05.2010. godine odredila prinudnu naplatu poreske obaveze GP „STIG“ na novčanim sredstvima dospele do 19.05.2010. godine sa kamatom, na ukupan iznos od 17.667.502,01 dinar. Zaključkom 4336-25/2011-20 Ministarstvo finansija Republike Srbije, Poreska uprava, Regionalni centar Beograd je odbio, kao neosnovan zahtev poreskog obveznika „STIG“ A.D. za odlaganje izvršenja rešenja poreske uprave – Filijale Požarevac broj 433-PDB-55/10-04 od 27.04.2011. godine, a s obzirom da rešenje Poreske uprave – Filijale Požarevac od 27.04.2011. godine, radi ustanovljavanja zakonskog založnog prava – hipoteke na nepokretnosti u korist Republike Srbije, kao poreskog poverioca, a koja obaveza tada iznosi 18.059.411,26 dinara. Tužbeni zahtev tužioca zasniva se na činjenici da mu je neosnovano prinudno naplaćen glavni iznos poreza na dodatu vrednost,sa sporednim potraživanjima u vidu taksi i zatezne kamate, jer za to nije postojao pravni osnov, pošto tužilac smatra da se u konkretnom slučaju porez na dodatu vrednost ne obračunava i ne plaća u skladu sa Zakonom o porezu na dodatu vrednost.

Polazeći od ovako uvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca odbio nalazeći da je u konkretnom slučaju naplata poreza na dodatu vrednost, pa i prinudna naplata, zasnovana na konačnim i pravnosnažnim upravnim aktima, što ukazuje na zakonitost postupanja poreskog organa, a da tužilac na kome je teret dokazivanja, nije dokazao da je nadležni organ, pri naplati predmetnog poreza, postupao nezakonito u smislu odredbe člana 45. u vezi člana 40. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, br. 111/09).

Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu prihvatajući zaključak prvostepenog suda nalazeći da je pravilno prvostepeni sud zaključio da je naplata poreza u konkretnom slučaju zasnovana na konačnim i pravnosnažnim upravnim aktima imajući u vidu da je tužena u postupku naplate poreza po poreskoj prijavi poreza na dodatnu vrednost, koju je tužilac podneo po osnovu samooporezivanja, donosila rešenja i zaključke kojima je odlučivala o pojedinačnim pravima i obavezama tužioca, kao poreskog dužnika iz poreskog pravnog odnosa, a da tužilac nije dokazao da je ta rešenja osporavao u skladu sa zakonom, niti da su ista uklonjena iz pravnog poretka. Pošto je obaveza tužioca za plaćanje poreza na dodatu vrednost utvrđena na način i u postupku koji je propisan pozitivno- pravnim propisima koji su bili u primeni u vreme nastanka obaveze tužioca, a poreski akti koji su doneti u postupku utvrđivanja i naplate poreza nisu stavljeni van pravne snage, po mišljenju drugostepenog suda, pravilan je zaključak prvostepenog suda da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi za primenu instituta sticanja bez osnova.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava tužbeni zahtev tužioca odbili.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

U konkretnom slučaju, nadležni organ tužene je odredio prinudnu naplatu poreske obaveze tužioca po prijavi poreza na dodatu vrednost, na osnovu odredbe člana 34. stav 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji („Službeni glasnik RS“, br. 80/02... 61/07), koji je bio u primeni u spornom periodu, a kojim je u odredbi člana 54. stav 2. propisano da utvrđivanje poreza obavlja sam poreski obveznik (samooporezivanje). Odredbom člana 50. stav 1. Zakona o porezu na dodatu vrednost („Službeni glasnik RS“, br. 84/04... 61/07), propisano je da obveznik podnosi poresku prijavu nadležnom poreskom organu na propisanom obrascu u roku od 10 dana po isteku poreskog perioda. Obveznik podnosi poresku prijavu nezavisno od toga da li u poreskom periodu ima obavezu plaćanja PDV (stav 2.). Poreska prijava iz stava 3. ovog člana podnosi se za period u kom je nastala obaveza po osnovu PDV, u roku iz stava 1. ovog člana (stav 4.).

Pošto je tužilac, po principu samooporezivanja, utvrdio iznos dugovanog poreza na dodatu vrednost i podneo poresku prijavu po osnovu tog poreza u iznosu od 14.656.148,00 dinara, 10.01.2010. godine, i pošto tako utvrđenu poresku obavezu nije isplatio u zakonu propisanom roku, sledi da je nadležni organ tužene postupao zakonito određivanjem prinudne naplate poreske obaveze tužioca. Uslov za nastanak obaveze naknade štete na osnovu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, je protivpravno postupanje, odnosno nezakonit ili nepravilan rad organa tužene, jer svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje službeno lice. Međutim, da bi oštećeni ostvario pravo na naknadu štete od pravnog lica, po pravilima odgovornosti za drugog, on treba da dokaže, pored opštih uslova za građanskopravnu odgovornost (uzročna veza i šteta), da je štetu pričinio organ pravnog lica nezakonitim radom u vršenju svojih funkcija, odnosno nepravilnim radom. Pod nezakonitim radom službenog lica ili organa smatra se postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propisi ili opšti akti primeni, dok se pod nepravilnim radom podrazumeva činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja delatnosti, koja šteti pravu ili interesu nekog lica.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, da su odluke donete u upravnom postupku na osnovu kojih je naplaćen porez od tužioca konačne, jer su ispitivane u dvostepenom upravnom postupku, i da tužilac nije dokazao da je nadležni organ tuženog, pri naplati predmetnog poreza, postupao nezakonito, sledi da je njegov tužbeni zahtev neosnovan, pa tužilac neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Troškovi revizijskog postupka na ime angažovanja zastupnika za sastav odgovora na reviziju, tuženoj nisu bili potrebni u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić