Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3052/21 od 25.03.2022. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i prvostepena presuda potvrđena. Odbijeni su zahtevi tužioca i tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i bitne povrede odredaba parničnog postupka, uz ukazivanje da postoji potreba da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa i pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse.

Tužena je blagovremeno podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbi člana 408. u vezi člana 441. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija u ovom sporu, sa kumulativno postavljenim zahtevima vezanim za zasnivanje, postojanje i prestanak radnog odnosa dozvoljena, ali neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Po odredbama člana 407. ZPP u predmetnoj parnici presuda se ne može pobijati zbog nepotpuno i nepravilno utvrđenog činjeničnog stanja, pošto je prvostepena presuda potvrđena.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme, na osnovu zaključenog ugovora o radu dana 10.02.2012. godine na radnom mestu saradnik za ... . Na osnovu inspekcijskog nadzora i naloženih mera, vezanih za zakonom isključenu mogućnost zapošljavanja stručnih saradnika na neodređeno vreme, tužena je predložila i tužilac prihvatio zaključenje ugovora o radu na određeno vreme. Prvi ugovor zaključen je dana 06.10.2015. godine za vremenski period od 02.10.2015. godine do 30.09.2016. godine, a drugi ugovor dana 03.10.2016. godine za vremenski period od 01.10.2016. godine do 30.09.2017. godine na istom radnom mestu. Rešenjem tužene od 02.10.2017. godine tužiocu je konstatovan prestanak radnog odnosa sa danom 30.09.2017. godine, zbog isteka vremena za koje je zaključen ugovor o radu. U toku trajanja radnog odnosa tužilac je upućen na službeno putovanje dana 10.06.2012. godine, kao stručni saradnik u ... . Savet tužene je odlukom od 17.07.2014. godine obavezao tužioca da vrati dnevnice, nakon utvrđenja da tužilac nije imao opravdan razlog za putovanje u ... . Tužilac po ovoj obavezi nije postupio dve godine, a dana 03.10.2016. godine između parničnih stranaka zaključen je sporazum po kome je on preuzeo obavezu da obavezu ispuni u osam mesečnih rata. Po ovom osnovu tužilac je tuženoj isplatio iznos od ukupno 264.100,00 dinara, čiji povraćaj sa zakonskom zateznom kamatom od vremena isplate pojedinačnih iznosa zahteva.

Sa polazištem na ovako utvrđene činjenice, prvostepeni sud odbacuje kao neblagovremenu tužbu u delu zahteva za utvrđenje ništavosti ugovora o radu na određeno vreme od 06.10.2015. godine i 03.10.2016. godine, pošto je u vreme podnošenja tužbe 01.12.2017. godine istekao rok od 60 dana propisan odredbom člana 195. stav 1. Zakona o radu u odnosu na poslednji dan radnog odnosa 30.09.2017. godine. Prvostepeni sud nalazi da tužiocu za deo zahteva kojim traži utvrđenje da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme počev od 09.02.2012. godine, nedostaje pravni interes, pošto je taj pravni odnos bio regulisan ugovorom od 09.02.2012. godine, pa tužbu i u tom delu odbacuje. Odbacuje tužbu u delu zahteva za utvrđenje da je sporazum o vraćanju duga za službeno putovanje od 03.10.2016. godine bez pravne važnosti, pošto je činjenično ovaj zahtev zasnovan na manama volje, a u vreme podnošenja tužbe protekao prekluzivni subjektivni rok iz člana 117. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima u kome se može zahtevati sudska zaštita. Odluku o neosnovanosti preostalog dela postavljenog tužbenog zahteva sud zasniva na činjenici da su ugovori na određeno vreme rezultat postupanja stranaka po zakonskom ograničenju iz člana 71. stav 1. Zakona o visokom obrazovanju. Po ovoj odredbi, visokoškolska ustanova bira u zvanje saradnik u nastavi na studijama prvog stepena, studenta master akademskih ili specijalističkih studija, koje studije prvog stepena je završio sa ukupnom prosečnom ocenom od najmanje 8, pri čemu se stavom 4. tog člana propisuje da se sa licem zaključuje ugovor o radu na period od godinu dana uz mogućnost produženja ugovora za još jednu godinu u toku trajanja studija, a najduže do kraja godine u kojoj se studije završavaju. Tužilac je nezakonito zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tužene ugovorom od 09.02.2012. godine, a zaključenje spornih ugovora na određeno vreme rezultat je usaglašavanja obaveze tužene da radnopravni status tužioca usaglasi sa zakonskim ograničenjem. Kao posledica činjenice da je tužiocu istekao radni odnos po drugom zaključenom ugovoru o radu na određeno vreme, odluka o prestanku radnog odnosa tužene od 02.10.2017. godine neosnovano se pobija, pošto je doneta u skladu sa odredbom člana 175. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, po kome radni odnos prestaje istekom roka na koji je zasnovan. Tužilac je iznos od 264.100,00 dinara, čiji povraćaj traži, isplatio na osnovu zaključenog sporazuma sa tuženom. Pošto je ovaj sporazum punovažan, neosnovano se zahteva isplata vraćenog iznosa koji je neosnovano primljen prilikom putovanja u ... .

Drugostepeni sud u svemu podržava materijalnopravne razloge, na kojima je zasnovana prvostepena presuda, ocenjujući da su stranke saglasnošću volja zaključile ugovore o radu na određeno vreme, pa kako su ovi ugovori zamenili raniji ugovor o radu po kome je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme dana 10.02.2012. godine, ne postoje uslovi za izmenu radnopravnog statusa tužioca odlukom suda. Po oceni drugostepenog suda, čak da je tužilac i nastavio da radi kod tužene pet dana po isteku ugovora o radu na određeno vreme, tužilac ne bi mogao ostvariti preobražaj radnog odnosa u radni odnos na neodređeno vreme iz razloga što se prema Zakonu o visokom obrazovanju radni odnos u visokoškolskim ustanovama zasniva putem konkursa, pa mogućnost preobražaja u takvoj radnoj sredini nije moguć.

Neosnovano tužilac revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Nižestepeni sudovi su na osnovu merodavnih zakonskih odredbi pravilno zaključili da je tužilac prekludiran u pravu na sudsku zaštitu u pogledu pobijanja punovažnosti zaključenih ugovora o radu na određeno vreme i punovažnosti sporazuma o vraćanju duga od 03.10.2016. godine. Ugovori o radu na određeno vreme, suprotno stanovištu revizije, u utvrđenim okolnostima nisu zaključeni kao rezultat zloupotrebe prava poslodavca, već su naprotiv, posledica usaglašavanja radnopravnog statusa tužioca sa zakonskim ograničenjem vezanim za radno angažovanje saradnika u nastavi. Kod tužioca je bez sumnje postojala svest o činjenici da ugovor o radu koji je zaključio sa tuženom dana 10.02.2012. godine nema osnova u zakonskoj regulativi, što je razlog zaključenja sporna dva ugovora na određeno vreme i daljeg radnog angažovanja tužioca kod tužene na radnom mestu stručnog saradnika do vremena koje je predviđeno kao zakonski maksimum. Vrhovni sud prihvata način računanja rokova i zaključak o nepostojanju procesnih pretpostavki za odlučivanje o delu zahteva za utvrđenje da su ugovori o radu na određeno vreme, kao i sporazum o povraćaju duga za službeno putovanje ništavi, odnosno bez pravne važnosti u smislu odredbe člana 294. stav 1. tačka 2. ZPP. Pravilno je odbačena tužba i u delu za utvrđenje da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme zbog nepostojanja pravnog interesa, u smislu člana 294. stav 1. tačka 6. ZPP. Pošto je radni odnos tužioca kod tužene prestao istekom vremena za koje je zaključen ugovor o radu, pravilno je od strane nižestepenih sudova ocenjena kao zakonita i odluka o prestanku radnog odnosa, te odluka o delu zahteva za reintegraciju tužioca u radni odnos i isplatu iznosa koji svoj osnov ima u zaključenom punovažnom sporazumu između stranaka.

Navodi revizije suštinski su svedeni na pobijanje pravilnosti utvrđenja relevantnih činjenica, zbog čega se revizija ne može izjaviti u konkretnom slučaju .

Po odredbi člana 192. stav 1. ZPP, sud je vezan činjenicama na kojima tužilac zasniva zahtev, pa kada je tužilac na manama volje zasnovao zahtev za utvrđenje ništavosti sporazuma o povraćaju duga, ne mogu se prihvatiti ni navodi revizije da je odluka suda trebala da bude zasnovana na članu 110. Zakona o obligacionim odnosima, po kome se pravo na isticanje ništavosti ne gasi.

Navodi revizije kojima se ponavljaju žalbeni razlozi, a o kojima se drugostepeni sud potpuno i pravilno izjasnio prilikom odlučivanja, po odredbi člana 414. stav 2. ZPP ne zahtevaju detaljno obrazloženje Vrhovnog suda.

Pravilno je odlučeno i o parničnim troškovima na osnovu odredbi članova 165. stav 2, 153. stav 1. i 154. ZPP.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić