Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija) zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, posebna revizija tužene je dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse u sporovima za naknadu materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, zbog nenaplaćenih novčanih potraživanja u stečajnom postupku koja ne potiču iz radnog odnosa tužioca i stečajnog dužnika.

Iz tog razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz tačke 12. stava 2. tog člana, na koju se ukazuje navodima tužene da je izreka pobijane presude suprotna obrazloženju i stanju u spisima, kao i da su dati rezlozi nejasni i protivrečni nije zakonski razlog za reviziju (član 407. stav 1. tačka 2. ZPP). Navodi revidenta o bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenim u drugostepenom postupku, su paušalni jer nije označena ni jedna procesna odredba koju je drugostepeni sud nepravilno primenio ili propustio da primeni.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž St 1631/2020 od 09.09.2020. godine preinačeno je rešenje Privrednog suda u Požarevcu R4 St 172/20 od 20.05.2020. godine i utvrđeno da je predlagačima, pored ostalih i tužiocu, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu St 572/10. U označenom predmetu Privrednog suda u Požarevcu vodi se postupak stečaja Društvenog preduzeća „Fabrika šećera“ iz Požarevca. Tužiocu je u tom postupku priznato potraživanje u iznosu od 776.779,35 dinara. Ovo novčano potraživanje priznato je tužiocu na osnovu rešenja Opštinskog suda u Požarevcu R. 633/92 od 30.06.1994. godine i rešenja Okružnog suda u Požarevcu Gž. 1348/94 od 31.10.1994. godine. Tim rešenjima stečajni dužnik je obavezan da predlagačima BB, VV, GG i DD isplati naknadu za oduzeto zemljište u ukupnom iznosu od 43.974,00 dinara sa kamatom po stopi koja se plaća na oročene štedne uloge zavisno od trajanja perioda za koji se kamata plaća (za period od donošenja rešenja do njegove pravnosnažnosti) i zakonskom zateznom kamatom od isteka roka za isplatu (15 dana od pravnosnažnosti) do isplate. Tužilac je zakonski naslednik pokojnog ĐĐ, sina pokojne DD koji je rešenjem O.1312/09 od 04.04.2009. godine oglašen za naslednika njene zaostavštine. Tužiočeva pravna prethodnica je sa GG i BB pokrenula izvršni postupak protiv stečajnog dužnika radi naplate novčanog potraživanja - naknade za oduzeti deo zemljišta, dosuđene u vanparničnom postupku. Predloženo izvršenje određeno je rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Požarevcu I. 1294/94 od 24.11.1994. godine. Tužilac je u stečajnom postupku, na osnovu rešenja o glavnoj deobi od 19.09.2016. godine, naplatio deo priznatog potraživanja u iznosu od 143.891,74 dinara.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je primenom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. stav 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju, članova 32, 35. i 58. Ustava Republike Srbije, članova 22, 26. i 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 155. Zakona o obligacionim odnosima delimično usvojio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, stečajni dužnik je društveno preduzeće i zato nije potrebno utvrđivati postojanje uzročno-posledične veze između nastale materijalne štete - nenaplaćenog novčanog potraživanja tužioca u stečajnom postupku i povrede prava na suđenje u razumnom roku u tom postupku, i u slučaju kada se ne radi o nenaplaćenom potraživanju iz radnog odnosa.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužene i potvrdio provstepenu presudu. Po stanovištu tog suda, tužbeni zahtev je osnovan jer se radi o novčanom potraživanju naknade za bespravno oduzeto zemljište, koje je od egzistencijalnog značaja za tužioca i koje nije u potpunosti namireno nakon skoro 30 godina od njegovog utvrđenja, ni u izvršnom ni u stečajnom postupku, zbog čega je flagrantno povređeno tužiočevo pravo na imovinu zagarantovano članom 58. Ustava Republike Srbije.

Po stanovištu revizijskog suda, osnovani su navodi tužene da je materijalno pravo u ovom sporu pogrešno primenjeno i da zato činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

Tužilac je, donošenjem rešenja kojim je usvojen njegov prigovor za ubrzanje stečajnog postupka, saglasno članu 22. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stekao pravo na pravično zadovoljenje i pravo da u skladu sa članom 31. stav 1. tog zakona podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovniske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku. O osnovanosti ili neosnovanosti takvog tužbenog zahteva odlučuje se primenom pravila iz navedenog zakona i Zakona o obligacionim odnosima.

Odredbom člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku predviđena je objektivna odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku. Objektivna odgovornost štetnika nastaje nezavisno od krivice, samo na osnovu objektivnih uslova - štete i uzročne veze. I Zakon o obligacionim odnosima obavezuje na naknadu štete samo onog ko „prouzrokuje“ štetu (član 154. stav 1). Uzročna veza se, po pretežnom stanovištu u novijoj pravnoj teoriji i praksi, ocenjuje po teoriji tzv. „adekvatne uzročnosti“. Po toj teoriji uzrok štete je samo onaj događaj čijem redovnom dejstvu odgovara konkretna šteta, odnosno koji je po svojoj prirodi adekvatan toj šteti. Uzročnu vezu dokazuje oštećeni koji traži naknadu štete, osim ako je šteta nastala u vezi sa opasnom stvari i opasnom delatnošću, kada postoji zakonska pretpostavka da šteta potiče od te stvari, odnosno delatnosti (član 173. Zakona o obligacionim odnosima).

Pravilo o objektivnoj odgovornosti, primenjeno na slučaj naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, ne znači da je utvrđenjem povrede tog prava tužilac stekao pravo na naknadu te štete koju je tužena država dužna da mu nadoknadi. Tužilac mora i dokazati da je tražena šteta prouzrokovana povredom prava na suđenje u razumnom roku, odnosno da je povreda tog prava adekvatan uzrok nastale štete. Po stanovištu revizijskog suda, adekvatna uzročna veza između nenaplaćenog potraživanja tužioca u stečajnom postupku i povrede prava na suđenje u razumnom roku postojala bi ako bi se utvrdilo da je stečajni dužnik u vreme kada je pokrenut postupak stečaja imao imovinu dovoljnu da se tužilac, uz poštovanje redosleda naplate, mogao namiriti da je stečajni sud efikasno postupao i u razumnom roku preduzimao delotvorne radnje u cilju namirenja poverilaca stečajnog dužnika.

Sledstveno izloženom, nije prihvatljivo stanovište nižestepenih sudova da u ovom slučaju nije bilo potrebno utvrđivati uzročno-posledičnu vezu između tražene naknade materijalne štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku. Ta činjenica je morala biti utvrđena, a teret dokazivanja adekvatne uzročne veze, saglasno članu 231. stav 2. ZPP je na tužiocu, kao stranci koja tvrdi da ima pravo na naknadu imovinske štete čiji je uzrok povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Načelo dispozicije stranaka propisano članom 7. ZPP ne znači potpunu pasivnost suda. Prema članu 313. tog zakona, sud će postavljanjem pitanja da se stara da se u toku rsprave pruže potrebna objašnjenja da bi se utvrdile činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva (član 7. stav 2).

Tužiočevo novčano potraživanje, priznato i nenaplaćeno u potpunosti u stečajnom postupku, čini naknada određena njegovoj pravnoj prethodnici po odredbama Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 18/91 i 20/92). Prema odredbi člana 12. stav 1. i 2. tog zakona, u slučaju kad ranijem sopstveniku po odredbama tog zakona pripada pravo na novčanu naknadu za oduzeto zemljište, isplata naknade pada na teret organizacije koja koristi zemljište u momentu određivanja naknade, odnosno organizacije koja je to zemljište otuđila iz društvene svojine i ono se sada nalazi u privatnoj svojini. Međutim, shodno stavu 3. označene odredbe, u slučaju kada organizacija nije u mogućnosti da isplati novčanu naknadu iz stava 1. i 2. tog člana, obavezu isplate naknade izvršiće opština, a ako i ona to nije u mogućnosti, tu obavezu izvršiće Republika Srbija.

Pravna prethodnica tužioca je još 1994. godine pokrenula izvršni postupak protiv stečajnog dužnika radi naplate tog novčanog potraživanja i rešenje o izvršenju je doneto 24.11.1994. godine. Ishod tog izvršnog postupka nije poznat, a ta činjenica bi mogla biti od značaja za odluku u ovom sporu. Naime, ako izvršenje radi naplate dosuđene naknade nije moglo biti sprovedeno prema stečajnom dužniku, obvezniku isplate naknade po izvršnoj ispravi i usled toga postupak izvršenja pravnosnažno obustavljen, poverilac je svoje novčano potraživanje mogao ostvariti u novom izvršnom postupku pokrenutom na osnovu iste izvršne isprave protiv opšine, kao prvog zakonskog supsidijernog dužnika, odnosno Republike Srbije kao drugog zakonskog supsidijernog dužnika, u smislu člana 12. stav 3. navedenog zakona.

Iz ovih razloga, nižestepene presude su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će odluku o osnovanosti tužbenog zahteva doneti nakon utvrđenja činjenica bitnih za postojanje uzročno-posledične veze između tražene materijalne štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku, koje je tužilac dužan dokazati. Takođe je na osnovu člana 313. ZPP neophodno razjasnisti činjenice vezane za ishod izvršnog postupka pokrenutog protiv stečajnog dužnika radi naplate tog novčanog potraživanja, jer ako je izvršni postupak obustavljen zbog nemogućnosti naplate tužilac ima mogućnost da svoje novčano potraživanje naplati nezavisno od postupka stečaja, pokretanjem izvršnog postupka protiv Opštine Požarevac kao zakonskog supsidijernog dužnika obveznika iste naknade za oduzeto zemljište.

Sa svega navedenog, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić