Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) u vezi člana 90. stav 3. i člana 100. ZKP, branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da se pobijana pravnosnažna presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne može zasnivati – zapisniku o prepoznavanju lica sa fotografija Policijske uprave u Užicu KU 808/21 od 01.12.2021. godine, bez kog dokaza, a s obzirom na druge dokaze, očigledno ne bi bila donesena ista presuda. U vezi sa tim, branilac u zahtevu navodi da je u označenom zapisniku o prepoznavanju lica konstatovano da su policijski službenici Policijske uprave Užice, PS Čajetina došli do saznanja da je okrivljeni mogući izvršilac predmetnog krivičnog dela i da je po zahtevu zamenika Višeg javnog tužioca u Užicu obavljena radnja prepoznavanja lica sa fotografija u smislu člana 90. stav 3. ZKP, jer nije moguće izvršiti prepoznavanje lica na osnovu člana 100. ZKP, s obzirom na naložene mere Vlade Republike Srbije usled epidemije izazvane virusom Covid-19. Po stavu odbrane, u konkretnom slučaju, nije bio ispunjen ni jedan uslov da se, primenom odredbe člana 90. stav 3. ZKP, izvrši radnja prepoznavanja lica sa fotografije, a prvenstveno uslov da je okrivljeni bio nedostupan, jer on nikad nije bio ni pozvan radi prepoznavanja. Imajući u vidu da je oštećeni pre radnje prepoznavanja opisao lice koje mu je nanelo telesne povrede – nižeg rasta, sa šiškama i kosom do polovine ušiju, kako je to i konstatovano u zapisniku o prepoznavanju, a da iz kriminalističko-tehničke dokumentacije jasno proizlazi da je okrivljeni bio jedino lice na fotografiji čiji izgled je odgovarao takvom opisu to, prema navodima zahteva, nije bio ispunjen ni drugi uslov iz člana 90. stav 3. ZKP, kojim je propisano da se licu koje vrši prepoznavanje može pokazati fotografija tog lica ili predmeta, zajedno sa drugim fotografijama njemu nepoznatih lica ili predmeta čije su osnovne osobine slične onima kakve je opisao. Okolnosti koje se tiču epidemioloških mera Vlade Republike Srbije su, po stavu odbrane, irelevantne sa aspekta zakonitosti radnje prepoznavanja.

Okolnosti iznete u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog isticao je u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i za svoj zaključak, da je dokazna radnja prepoznavanja lica, u konkretnom slučaju, obavljena u skladu sa odredbama ZKP i da sledstveno tome zapisnik o prepoznavanju lica predstavlja i sam po sebi i po načinu pribavljanja zakonit dokaz, na strani 3 u drugom stavu i na strani 4 u prvom stavu obrazloženja svoje presude dao jasne i dovoljne razloge, koje Vrhovni sud prihvata i, u smislu člana 491. stav 2. ZKP, na te razloge i upućuje.

Branilac okrivljenog ostalim navodima zahteva, kojima obrazlaže povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, ističe da je sud u nedostatku drugih dokaza, koji terete okrivljenog, konvalidirao navedeni zapisnik o prepoznavanju lica sa fotografija, kao očigledno nezakonit dokaz, smatrajući da je isti sastavni deo iskaza svedoka oštećenog iznetog pred Višim javnim tužiocem u Užicu dana 17.11.2021. godine, dok je, sa druge strane, zanemario iskaze oštećenog kada je izričito naveo da okrivljeni nije lice koje mu je kritičnom prilikom nanelo telesnu povredu. Međutim, kako branilac iznetim navodima suštinski osporava ocenu iskaza oštećenog datu od strane suda i na taj način ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP, koja nije dozvoljen ralog zbog kojeg okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek, to isti nisu bili predmet ocene ocene Vrhovnog suda u ovom postupku.

Iz iznetih razloga Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 2 ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                          Predsednik veća – sudija

Vesna Veselinović ,s.r.                                                                                        Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić