Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 82/18 od 29.01.2018. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojena žalba tužioca i prvostepena presuda preinačena u delu odluke o troškovima parničnog postupka (stav 4. izreke), tako što je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 25.393,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, dok je u preostalom delu žalba tužioca odbijena i prvostepena presuda potvrđena u odbijajućem delu (stav 3. izreke). Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zakonskih razloga, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1257/2018 od 25.10.2018. godine, stavom prvim izreke, prihvaćeno je odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 82/18 od 29.01.2018. godine, kao o izuzetno dozvoljenoj. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 82/18 od 29.01.2018. godine u potvrđenom nepreinačenom delu i odluka o troškovima žalbenog postupka, tako što je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu, na ime dela neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2013. godinu isplati iznos od 17.907,08 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.01.2014. godine do isplate, za 2014. godinu iznos od 18.071,49 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.01.2015. godine do isplate, za 2015. godinu iznos od 1.107,33 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.01.2016. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 20.176,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 32.440,00 dinara.

Odlukom Ustavnog suda Už 3347/2019 od 16.03.2023. godine usvojena je ustavna žalba ovde tuženog, utvrđeno da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1257/2018 od 25.10.2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, poništena navedena presuda, određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 82/18 od 29.01.2018. godine i odbačen zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

U postupku ponovnog odlučivanja, Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca, kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011…10/2023, u daljem tekstu: ZPP).

Pravnosnažnom presudom, u pobijanom delu, odbijen je zahtev tužioca kao zaposlenog kod tuženog, javnog preduzeća čiji je osnivač Grad Novi Sad, za isplatu dela neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2013. godinu i dela neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2014. i 2015. godinu u većem iznosu od iznosa dosuđenog prvostepenom presudom. Ovo zbog toga što su obračun i isplata naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora regulisani prinudnim propisima- Zakonom o javnim preduzećima („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 119/12...44/14), kao i Uredbom o načinu i kontroli obračuna isplate zarada u javnim preduzećima koje je Vlada Republike Srbije donela u izvršavanju tog zakona. Odredbe navedenog Zakona i Uredbe ograničavale su tuženog, pod pretnjom propisanih sankcija, da samostalno donosi opšte akte kojima se uređuje pitanje zarada i da vrši obračun i isplatu zarada bez prethodno dobijene saglasnosti osnivača. Zakonom o javnim preduzećima propisano je da javno preduzeće posluje na osnovu prethodno donetog Programa poslovanja na koji saglasnost daje osnivač, a koji obavezno sadrži sve pozicije rashoda po namenama za čitavu narednu kalendarsku godinu, dakle i za zarade, kao i elemente za celovito sagledavanje politike zarada i zaposlenosti u tom preduzeću. Planirana politika zarada mora se utvrditi u skladu sa politikom projektovanog rasta zarada koju utvrđuje Vlada Republike Srbije. Uredbama je Vlada, na osnovu izričitog zakonskog ovlašćenja, precizno uredila pitanje zarada u javnim preduzećima. Iz izloženog sledi da je u pogledu utvrđivanja zarada u javnom preduzeću odnos poslodavca i zaposlenog ugovorni odnos, ali samo u okviru propisanih pravila i ograničenja kojima se teži očuvanju mase zarada planirane programom poslovanja za određenu poslovnu godinu. Programom se ne derogiraju prava zaposlenih po osnovu radnog odnosa, niti je to njegov cilj, već se istim samo može dovesti u pitanje da li će zaposleni svoja prava ostvariti u punom obimu ili ne, što direktno zavisi od fiskalnih zahteva koji se u svakoj kalendarskoj godini postavljaju pred jedinicu lokalne samouprave (član 36a Zakona o budžetskom sistemu).

U konkretnom slučaju, tužilac je pravo na naknadu regresa za korišćenje godišnjeg odmora ostvario u granicama mase sredstava za zarade, predviđene programima koje je tuženi donosio za svaku od spornih godina, uz saglasnost osnivača. Doneti programi su morali biti usaglašeni sa odlukama o budžetu lokalne vlasti, koje je jedinica lokalne samouprave donela prateći obavezujuće smernice ministarstva nadležnog za poslove finansija, kao i sa politikom projektovanog rasta zarada koju za svaku kalendarsku godinu utvrđuje Vlada Republike Srbije, sve kako bi se izbegla privremena obustava prenosa sredstava iz budžeta Republike Srbije kojom bi direktno bilo dovedeno u pitanje finansiranje, a samim tim i funkcionisanje jedinica lokalne samouprave.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni sud je ocenio da su nižestepene odluke u skladu sa praksom i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima stranaka, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega nema uslova za odlučivanje u reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, pa je primenom člana 404. ZPP, odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese. (član 403. st.1.i 3.)

Odredbom člana 441. ZPP propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa revizija je dozvoljena pod istim uslovima kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 21.10.2016. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude je 37.115,80 dinara.

Kako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud je utvrdio da revizija tužioca nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić