.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 859/2023
29.03.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Marije Terzić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Miroslav Lazarević, advokat iz ..., protiv tuženog Obrazovno-vaspitni centar „Osečina“ iz Osečine, koga zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Valjevu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2780/22 od 16.09.2022. godine, u sednici održanoj 29.03.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2780/22 od 16.09.2022. godine.
ODBIJA SE zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Valjevu P1 436/21 od 03.03.2022. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezan je tuženi da tužilji na ime neisplaćene naknade za ishranu za period od maja 2018. do maja 2021. godine isplati iznos od 272.189,34 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos a koji dospeva na način naveden u tom stavu izreke. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezana je tužena da tužilji na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od maja 2018. do maja 2021. godine isplati iznos od ukupno 126.992,34 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos koji dospeva na način naveden u tom stavu izreke. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tuženi da na dosuđene pojedinačne mesečne iznose na ime naknade za ishranu u toku rada i naknade na ime regresa za godišnji odmor plati zakonsku zateznu kamatu za period počev od 20.-og u tekućem mesecu do 21.-og u tekućem mesecu za prethodni mesec, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, oslobođena je tužilja obaveze plaćanja sudskih taksi. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da tužilji isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 53.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate.
Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1 2780/22 od 16.09.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačio presudu Osnovnog suda u Valjevu P1 436/2021 od 03.03.2022. godine u stavu prvom i drugom izreke i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj za period od maja 2018. godine do maja 2021. godine na ime naknade troškova za ishranu isplati iznos od 272.189,34 dinara, kao i na ime regresa za godišnji odmor iznos od 126.992,34 dinara, u opredeljenim mesečnim novčanim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom, na način bliže označen u navedenim stavovima. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom izreke presude Osnovnog suda u Valjevu P1 436/2021 od 03.03.2022. godine i odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 53.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate i obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova prvostepenog postupka isplati iznos od 18.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 18.000,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Tužena je dostavila odgovor na reviziju tužilje. Troškove revizijskog postupka je tražila opredeljeno.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11... 18/20) i našao da je revizija tužilje neosnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji tužilje se ne ukazuje na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. istog zakona.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu ... sa utvrđenim koeficijentom za obračun plate od 6,30. Tužena je u spornom periodu od maja 2018. do maja 2021. godine platu tužilji obračunavala tako što je koeficijent radnog mesta množen osnovicom za dati mesec a ukoliko je tako obračunata visina osnovne plate bila niža od minimalne zarade, tužena je tužilji vršila dopunu (korekciju) do minimalne zarade. Na obračunskim listama plate tužilje naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora nisu iskazani kao posebna stavka. Visina potraživanja tužilje na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, za utuženi period, utvrđena je veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke a koji je nalaz i mišljenje je dao na osnovu odredbi Opšteg kolektivnog ugovora iz 2008. godine, sa aneksima.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje usvojio i tuženu obavezao da joj isplati predmetne naknade u iznosima utvrđenim veštačenjem. Po mišljenju prvostepenog suda, u iznosu minimalne zarade koja je tužilji isplaćivana u utuženom periodu, ne mogu biti sadržane predmetne naknade a pošto pravo na naknadu predmetnih troškova na osnovu Zakona o platama u državnim organima i javnim službama nije realizovano konkretnom isplatom, prvostepeni sud je zaključio da je tužena dužna da tužilji predmetne naknade isplati, na osnovu odredbe čl. 111. i 118. Zakona o radu.
Drugostepeni sud je, usvajanjem žalbe tužene, preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbene zahteve tužilje odbio nalazeći da je Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19) određen način utvrđivanja osnovice za plate tako što je u odredbi člana 4. stav 2. tog zakona propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, pa ta odredba posebnog zakona isključuje primenu opšte norme Zakona o radu.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.
Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19) propisan je način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 3. stav 1. tog zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Prema odredbi člana 4. stav 1. i 2. tog zakona, koeficijent plate izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu i sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.
Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 1. te uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih iz člana 1. koji se primenjuje na zaposlene u osnovnom obrazovanju.
Odredbom člana 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu, propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog i za ishranu u toku rada, ako poslodavac to pravo nije obezbedio na drugi način i na regres za korišćenje godišnjeg odmora. Pri tom, visina troškova ishrane u toku rada mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog zakona primenjuju se i na zaposlene u javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno (član 2. stav 2.).
Poseban Kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15 i 92/20) određuje elemente za utvrđivanje plate, tako što propisuje da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plata, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata u skladu sa Zakonom, a ukoliko je osnovna plata zaposlenog, koja je utvrđena na osnovu osnovice za obračun plata i koeficijenta iz propisa o koeficijentima za obračun i isplatu plata, za puno radno vreme i ostvareni standardni učinak, manja od minimalne zarade, osnovna plata zaposlenog utvrđena na navedeni način, isplaćuje se u visini minimalne zarade (član 20. st. 1. i 2).
Tužilja je zaposlena u školi, pa se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo u slučaju kada posebnim zakonom, položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. Kako je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, proizlazi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu odredbe člana 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu, pri čemu i Posebnim kolektivnim ugovorima za zaposlene u javnim službama nije predviđeno njihovo pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. To pravo nije predviđeno ni Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15), a važećim Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama utvrđeno je pravo zaposlenih na isplatu plata u visini minimalne zarade, ali ne i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora zaposlenima koji primaju platu u visini minimalne zarade.
Po stanovištu ovog suda, kad ne postoji važeći opšti akt koji predviđa pravo zaposlenih na isplatu navedenih naknada i pri izričitoj zakonskoj odredbi da su te naknade sadržane u koeficijentu za obračun plata, tužilji kao zaposlenoj u javnoj službi ne pripada pravo na ove naknade u vidu samostalnog potraživanja. Iz tih navoda se navodima revizije tužilje neosnovano pobija pravilna primena materijalnog prava.
S obzirom da je naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa u utuženom periodu tužilji isplaćivana kroz koeficijent za obračun njene plate, to tužilji ne pripada pravo na dodatnu isplatu potraživanih naknade, bez obzira na činjenicu da je plata isplaćivana u visini minimalne zarade.
Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1, 154. i 165. stav 2. Zakona parničnom postupku.
Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona parničnom postupku.
Troškovi revizijskog postupka tuženoj nisu priznati jer joj angažovanje zastupnika radi sastava odgovora na reviziju i troškovi sudskih taksi, nisu bili potrebni radi vođenja parnice, u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku.
Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku.
Predsednik veća - sudija
Gordana Komnenić, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
