Pravosnažnom presudom odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi prema tuženima da je vlasnik kp.br. ... KO ..., koju je tužilac kupio dana 08.11.2005. godine na osnovu zaključenog ugovora o kupoprodaji predmetne nepokretnosti sa VV, kao prodavcem. Ugovor je overen pred Opštinskim sudom u Somboru pod Ov. .../... . U ugovoru je navedeno da prodavac, kao vanknjižni vlasnik, prodaje tužiocu nepokretnost kupljenu na osnovu sudski neoverenog kupoprodajnog ugovora od 21.06.1989. godine od GG. Takođe je zaključeno da nisu ispunjeni ni uslovi za sticanje prava svojine putem održaja jer nema zakonite državine tužioca za redovni održaj niti savesne državine i potrebnog proteka roka od 20 godina za vanredni održaj.

Pobijane presude u suštini se zasnivaju na rešavanju prethodnog pravnog pitanja i pravilnom zaključku da pravni prethodnik tužioca VV na predmetnoj nepokretnosti nije stekao svojinu po osnovu redovnog održaja od 10 godina, kupovinom neoverenim ugovorom od 21.06.1989. godine od GG i koju je obrađivao do 1991. godine, a kasnije preko DD, jer pravni posao na kome bi pravni prethodnik tužioca, a time i tužilac, temeljio svoja prava, nije punovažan pravni osnov potreban za sticanje prava svojine. Predmetna nepokretnost je kupljena 21.06.1989. godine pisanim ugovorom na kome potpisi ugovarača, prodavca GG i kupca VV nisu overeni kod suda. Kupoprodajna cena je isplaćena u celosti i nepokretnost predata u državinu kupcu. Pritom nepokretnost nije ponuđena organizaciji udruženog rada koja se bavi poljoprivrednom proizvodnjom, zemljoradničkoj zadruzi na teritoriji opštine na kojoj se nalazi, niti opštini na kojoj se ona nalazi, kao ni sopstveniku susednog zemljišta, a što je trebalo da se uradi po tada važećem Zakonu o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik SRS“, br. 43/81, 24/85, 28/89, 6/89, 30/89 i 40/89). Prema ovom zakonu (član 4. stav 4) sud može priznati pravno dejstvo ugovoru o prenosu prava na nepokretnosti između nosilaca prava svojine ukoliko promet nije zabranjen, koji je zaključen u pismenom obliku na kome potpisi ugovarača nisu overeni kod suda pod uslovom da je ugovor ispunjen u celini ili pretežnim delom, da je nepokretnost stečena u granicama zakona, da je plaćen porez na promet, da nije povređeno pravo preče kupovine i da nije povređen drugi društveni interes. U ovom slučaju ugovor je zaključen u pisanoj formi, ali na njemu potpisi ugovarača nisu overeni kod suda, dok je ugovor u celosti izvršen pošto je isplaćena kupoprodajna cena, a kupac je stupio u posed. Promet u konkretnom slučaju nije bio zabranjen, ali porez na promet nije plaćen, niti je utvrđeno u postupku da je prodavac ispoštovao pravo preče kupovine drugih lica, što je trebalo da dokaže tužilac, a što on nije učinio.

U ovoj pravnoj stvari Ustavni sud je svojom odlukom Už 6056/2013 od 26.11.2015. godine poništio prethodnu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2454/12 od 23.05.2013. godine i izrazio stav u vezi mogućnosti konvalidacije spornog ugovora i sticanja svojine tužioca na navedenoj parceli po osnovu održaja. Nakon toga su nižestepeni sudovi doneli svoje odluke, postupajući po navedenoj presudi Ustavnog suda.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite i razloge na kojima su zasnovane presude nižestepenih sudova, koji su u svemu u skladu sa stanovištem Ustavnog suda iz odluke Už 6056/2013 od 26.11.2015. godine, Vrhovni sud je stanovišta da su pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev.

Naime, potpisi ugovorača na kupoprodajnom ugovoru od 21.juna 1989. godine nisu overeni kod suda, nije plaćen porez na promet, nije pružen dokaz da je zemljište prethodno ponuđeno licima koja imaju pravo preče kupovine, pa nisu kumulativno ispunjeni svi zakonski uslovi za osnaženje (konvalidaciju) tog kupoprodajnog ugovora jer Zakon o prometu nepokretnosti propisuje restriktivno tumačenje uslova konvalidacije sudski neoverenih ugovora, te bi se u suprotnom derogiralo opšte pravilo o formalnosti ugovora o prometu nepokretnosti. Pored toga, i prema pravnom stavu usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanog 02.11.2018. godine ispunjenost uslova za konvalidaciju ugovora ceni se po propisima koji su važili u vreme zaključenja ugovora.

Iz navedenih razloga, primenom člana 404. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP Vrhovni sud je našao da izjavljena revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici podneta je 06.12.2005. godine sa tužbenim zahtevom za utvrđenje prava svojine na nepokretnosti, a vrednost predmeta spora je označena na iznos od 550.000,00 dinara, što predstavlja iznos od 6.401,42 evra prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe (1 evro=85,9185 dinara).

Kako se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Tužilac u revizijskom postupku nije uspeo pa mu ne pripada pravo na naknadu troškova u tom postupku koje je tražio i opredelio u reviziji u smislu člana 153. i 154. ZPP, pa je odlučeno kao u stavu trećem izreke, na osnovu člana 165. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić